Izvor: Bilten Teatar fest-a
Na Velikoj sceni Narodnog pozorišta Republike Srpske treće takmičarsko veče bilo je rezervisano za ansambl Pozorišta Bora Stanković u Vranju, koji je pred banjolučkom publikom izveo predstavu pod nazivom Ništa nećemo zaboraviti, po motivima romana Kanjec filjma i Ista priča vranjske autorke Vere Cenić. Dramatizaciju potpisuje Tijana Grumić, a rediteljski dio posla bio je u rukama Juga Đorđevića. Razgovor o predstavi vodila je moderatorka Jelena Kojović Tepić. Prisutni su bili članovi ansambla Bojan Jovanović, umetnički direktor vranjskog pozorišta, te glumci Jelena Filipović, Anđela Vlajković i Marko Petričević.
Moderatorka se na samom početku razgovora osvrnula na podatak da je Vera Cenić bila prva Vranjanka koja je bila doktor nauka i koja je preživela torturu Golog otoka, te istakla da je, nakon gledanja predstave, stekla utisak da ovo nije predstava o Veri, nego o vremenu u kojem je Cenićka živela.
S njenim mišljenjem se složila Jelena Filipović, koja u predstavi igra noseću ulogu.
"O jednom teškom periodu za celu bivšu Jugoslaviju, za sve kroz šta su oni prolazili i, generalno, možda za žene u tom periodu, odnosno za inteligentne žene koje su se borile za nešto da bismo mi možda danas sedeli ovde. To vreme je prema ženama možda bilo i okrutnije“.
Kojović Tepić je napomenula i da se o Veri Cenić veoma malo zna i zanimalo ju je šta je uzrok tome.
Na ovo pitanje odgovorila je Jelena Filipović.
"Moram reći da se pre procesa rada na ovoj predstavi nisam susretala sa njenim imenom. Skoro je otvoren legat Vere Cenić u vranjskoj biblioteci, ali pored toga se o njoj govori malo. Mislim da ljudi još nisu spremni da govore o tome. Mislim da je i posle ove predstave ljudima ovo još tabu tema. Vera je umrla 2020. godine i u predstavi se pominje da ljudi, koji su to preživeli, o tome nisu govorili. Nažalost, zato što ih je bilo sramota, jer nisu samo oni bili mučeni, nego su bili i mučitelji. Vera se vratila i do kraja života je živela u Vranju. Ona i njen muž, koji je takođe bio na Golom otoku, tu su živeli i radili, nisu imali dece zbog posledica boravka na tom mestu. On je čak i duže bio od nje. U drugom delu svoje knjige ona govori o životu nakon Golog otoka i kroz kakav je pakao zapravo prolazila, naročito u jednoj maloj sredini koja možda u tom trenutku nije shvatala šta se s njom desilo, pa je bila protiv nje“.
Na reči Jelene Filipović nadovezao se Bojan Jovanović, rekavši da su bivši direktor pozorišta Nenad Jović i on nekoliko godina unazad planirali da postave Kanjec filjma.
"I napomenuli smo Jugu Đorđeviću da bismo voleli da to radimo. Jug je u jedno razgovoru rekao da je čitao oba romana, da mu se ideja jako dopala i da želi da postavi ovaj komad. Značajan podatak, koji smo saznali nakon premijere, jeste da je Vera u vreme boravka na Golom otoku bila u drugom stanju, izgubila je bebu i zbog posledica torture i onoga što je preživela više nije mogla imati decu. Premalo se o tom vremenu pričalo generalno, ne samo u Vranju. Do kasnih devedesetih godina to je bila tabu tema. Vera je izdala tu knjigu i ona je, nekako, prošla ispod radara, mali broj ljudi je i znao i za nju i za njenu knjigu i o njoj se počelo pričati tek nakon njene smrti“.
Moderatorka je zatim postavila pitanje Marku Petričeviću zbog čega je izabrana forma u kojoj preovladavaju narator i monolozi na štetu dijaloga.
„Mislim da nemam slobodu da pričam o tome zašto je Tijana Grumić izabrala tu dramaturšku formu. To je, očigledno, sada neki trend u pozorišnom svetu. U vezi sa sadržajem komada i, pre svega, teme kojom se komad bavi, svima nama bih uputio jedno pitanje, a to je – koliko se društvo bavi individuom i koliko je društvu individua, koja ima svoje ime, prezime, svoj karakter, bitna u sprovođenju nekih ideja koje su zamišljene od strane male grupacije? Jug nam je, kao reditelj, objašnjavao sadržaj komada i napomenuo da momenat kada mi, kao muškarci na Golom otoku, nosimo ženske kostime, označava da na tim terenima gde se sprovodi diktatura – nestaju ličnosti. Ovde se ne radi samo o Veri Cenić, ovde se ne radi samo o ljudima koji su na tom Golom otoku, ovde se radi o tome da se jedna ličnost, koja je rođenjem dobila slobodu, dobila i izgradila svoju ličnost, briše kada dođe do te neke frustracije određenihljudi, postaje nebitna. To je ono što je, zapravo, strašno i to je ono što je pitanje i u današnjem vremenu i u prošlom, kojim se mi bavimo i biće uvek. Ovde je način sprovođenja te diktature ovakav, jer civilizacija nije bila toliko razvijena i moglo se tako postupati s ljudima, nažalost, i mi smo svi zaboravili koliko su svi ti ljudi, koji su boravili na Golom otoku, bitni, sebi i tom jednom društvu, te koliko se tad anulira sva njihova potreba da iskažu bilo koju ideju. Mislim da je to mnogo bitnije od toga na koji način je to napisano i pokazano, jer kad vidite nešto ovakvo na sceni, mislim da morate otići kući pitajući se zašto je uopšte postojala potreba za takvim nečim, ne samo na Golom otoku, nego bilo gde. Pozorište se bavi time, istorija se bavi time, ali pitanje je koliko to ima uticaja na sve nas. Treba da se kao društvo trudimo da svako ima slobodu da kaže šta misli i, ako misli drugačije od nekih trenutnih vladajućih ideja, to nije strašno. U sceni o zapisniku je jasno, to što ti se kaže, to ćeš napisati i onda svoje ideje, svoje misli ti brišeš. A kad čovek izbriše svoje ideje, svoje stavove, šta ostaje od njega? Telo“.
Jelena Filipović je dodala: „Vera jeste primer, ona je završila tamo jer se držala svojih stavova, a njoj su nudili rešenje. Ona je sa 19 godina rekla neću, ne zato što je verovala u neku ideju, nego zbog toga što nije bila kriva, nije mogla da prizna da je kriva“.
Vraćajući se na pitanje o formi teksta, Anđela Vlajković je napomenula: „Struktura predstave, a i samog teksta, je takva da na početku imamo taj uzrok, zašto je uopšte nastao Goli otok. Mislim da je to Tijana vrlo lepo napisala, ali ne znam koliko je to ljudima razumljivo dok gledaju predstavu“.
Bojan Jovanović je dodao da smatra da je to stil Tijane Grumić, koja je u vranjskom pozorištu do sada dramatizovala tekstove za još dve predstave – Kepler 452-B i Nečistu krv.
„Za sva tri teksta je zajedničko to da su svojevrsni miks naracije, dramskog i didaskalija koje se izgovaraju", rekao je Jovanović.
Moderatorka je naglasila da je Ana Tasić predstavu Ništa nećemo zaboraviti uvrstila u deset najboljih predstava u Srbiji ove godine,
te pitala Jovanovića kakav je festivalski život ove predstave i kako funkcioniše Pozorište Bora Stanković.
„Ovo je prvi festival na kojem ova predstava učestvuje, a takođe ćemo učestvovati i na Viminacijum festu u Požarevcu. Od svog osnivanja, kada je Pozorište je bilo amatersko, a od 1997. je ponovo profesionalno, imamo večernju i dečju scenu. Imamo i obavezu da i najmlađoj publici ponudimo pozorišni sadržaj i dečja scena čak ima veću posećenost. Od otvaranja nove zgrade 2019. godine, trudimo se da, u smislu produkcije, kvalitativno izjednačimo naše dve scene. Nažalost, kao u većini pozorišta, uvek je problem budžet, ali se dovijamo kako znamo i umemo“.
Moderatorka se dotakla problema depersonalizacije likova u predstavi i zanimalo ju je koliko je teško igrati takve uloge, na šta je odgovorio Marko Petričević.
„Bez obzira na to da li se u dramskom tekstu naglašava da li je u pitanju određeni lik ili samo neka pojava, glumac mora sam sa sobom da to razgraniči, odnosno da dâ lični pečat svakoj pojavi koju tumači u predstavi. Svi ti likovi, koliko god bili prolazni, da tako kažem, imali su svoju funkciju u zajednici koja je tu vladala i mi smo sve te likove, na neki način, osvestili radeći na probama sa Jugom, ali i samostalno. Mnogo je bitnije to što je Jug hteo da napravi tu jednu grupu koja ima isto dejstvo na novog pojedinca koji dolazi. To je, zapravo, taj problem – što se lako uvuče u tu kolotečinu i sprovođenje te neke ideje“.
Na moderatorkino pitanje da li je zlo univerzalno, odgovarala je Anđela Vlajković.
„Nažalost, mislim da jeste i mislim da to ova predstava pokazuje. Priča je univerzalna i mislim da to baš drugi deo predstave pokazuje.
Znali smo ko je Sima Pogačarević, a ne znamo ko je Slavka“.
Bojan Jovanović se dotakao i problema koji je predstavljen u sceni u kojoj se pojavljuje Aleksandar Ranković, a to je da ljudi, koji su bili članovi nadležnih organa, nisu bili upoznati sa dešavanjima na Golom otoku, odnosno da su o tome bili informisani samo iz izvještaja koje su dobili od upravnika koji su se neljudski odnosili prema kažnjenicima.
Marko Petričević je na to dodao da, nažalost, ne postoji objašnjenje zašto se desio Goli otok, kao što ne postoji objašnjenje ni zbog čega
dolazi do ratova, odnosno da zaboravljamo na loše situacije u društvu onog trenutka kada one budu završene, te da se, zarad budućnosti,
treba dublje da bavimo problematikom nekih društvenih tema koje se dešavaju u sadašnjosti.
