Predstava Sumnja (tekst Džon Patrik Šanli, režija Stajko Murdžev), u produkciji Dramskog teatra Nikola Vapcarov (Blagoevgrad, Bugarska), izvedena je u vranjskom teatru četvrte takmičarske večeri 44. Borinih pozorišnih dana. Posle predstave, vođeni su razgovori o ovom pozorišnom ostvarenju. Dramaturg Bojan Tasić bio je domaćin glumcima gostujućeg ansambla - Kalinu Vračanskom, Stanki Kalčevoj i Radeni Vulkanovoj, kao i direktorki teatra u Blagoevgradu Margariti Mačevoj.
Na početku razgovora moderator Bojan Tasić (dramaturg) podsetio je da Šanlijev tekst Sumnja, koji je poslužio kao tekstualni predložak, poteže pitanje koliko su sve verske zajednice otporne na zloupotrebu dece. Komad govori o ljudima koji ne mogu da se suprotstave sistemu, a u samom komadu radi se o sumnji na pedofiliju. Tema predstave je teška, potresna, takva je i atmosfera na sceni, ali je istovremeno reč o vrlo aktuelnoj temi koja ima fokus na žrtve, jer otvara pitanje šta je s njima i koliko nam je stalo.
Bojan Tasić: Pitanje za glumce - kakav vam je bio odnos prema tekstu, imajući u vidu temu kojom se bavi.
Kalin Vračanski: Lično sam smatrao da Bugarska nije spremna za ovu temu, odnosno njeno postavljanje u pozorištu. Tema je osetljiva i bojao sam se kako će biti prihvaćena od publike. Zato smo i prvobitno odložili rad sa rediteljem na neko vreme. Tek posle par godina ovaj tekst došao je na red za produkciju.
Bojan Tasić: Niste imali mnogo korekcija u tekstu. Svi se sećamo filma Sumnja sa Meril Strip iz 2008. godine po Šanlijevom predlošku. Čini se da ste se poprilično držali originalnog teksta.
Kalin Vračanski: Da, ovo je originalni tekst.
Bojan Tasić: Kako su ostali glumci doživeli temu ove predstave?
Slavka Kalčeva: Na prvi pogled, tema jeste o metodama i načinima na koje naša deca treba da se vaspitavaju. To je prvi, površinski nivo, ali tekst nosi mnogo veću dubinu, složenih i prepletenih tema izvan sažetka, s tim što su te teme obično zamagljene u jednoj zajednici i predstavljaju neku vrstu tabua. S jedne strane, reč je o temi uništava čoveka, a s druge mu pomaže da bude jači i prevaziđe takve pojave.
Bojan Tasić: Katolička crkva je jako zatvorena zajednica. Uz to, međusobno jako povezana i njeni pripadnici vrlo lako mogu da sakriju tragove pedofilije. Kako ste vi kao glumci u procesu razmišljali o likovima koji su sveštenici, treba da se odreknu greha, ali se nisu odrekli i čine ih i dalje...
Kalin Vračanski: Kada smo započeli rad na tekstu, nismo se fokusirali na katoličanstvo, nego smo postavili temu odnosa u okviru jedne zajednice. Mnogo je lako nekome reći - ti si kriv. Svi će odmah reći - da, on je kriv. Kako da se čovek zaštiti kada su svi ubeđeni da je on kriv? Onda on počinje svim sredstvima da radi na tome da se brani. Time smo se bavili - koliko je lako optužiti nekog za tako nešto i koliko je teško da se on odbrani od toga.
Radena Vulkanova: Generalno uzevši, ova tema krivice počinje davno pre ove predstave, ali iako se razvijala danas je na neki način ostala u istim okvirima. Optužuju se ljudi bez šanse da se opravdaju, ne daje im se mogućnost da se oni čuju. Da li neko ima dokaze da je u pravu nakon što nekoga optuži za nešto. Interenet i nove tehmologije ubrzavaju stvari i omogućavaju da ovakve priče stignu brzo do velikog broja ljudi, pre nego što je bilo šta dokazano, sve to onda izgleda strašnije.
Slavka Kalčeva: U jednoj od propovedi oca Flina, kada govori o tome šta je trač ili ogovaranje, to je kao kada se pocepa jastuk pun perja i onda više nemaš kontrolu nad tim perjem.
Kalin Vračanski: Moj najveći strah, kada smo počeli da radimo ovu predstavu, bio je hoće li publika razumeti tekst i da li će uspeti da se još malo udubi, da pronađe pravo značenje replika, a ne samo da površno posmatra da je neka osoba optužena za pedofiliju. Mnogo je lako nekoga optužiti. Ali, kada je predstava izašla u Bugarskoj mislim da su ljudi, na moju sreću, shvatili ono čemu smo težili, ne samo da se orijentišu na tekst, već da razmisle o sadržini radnje i situacija koje se dešavaju u katoličkoj školi, i o osobi koja je optužena.
Pitanje iz publike: Kako je igrati ovu ulogu posle Meril Strip?
Slavka Kalčeva: Meril Strip je mnogo velika zvezda i sjajna glumica. Ali, sam tekst je toliko moćan i uzbudljiv da ima mnogo dobrih uloga raznih glumica i glumaca za koje sam sigurna da imaju odlične interpretacije ove uloge, koji su izgradili neku svoju Meril Strip. Pozorište je nešto drugačiji medij od filma, teže je glumcima jer moraju da izdrže na sceni neprekidno skoro dva sata, dok se na filmu svaka scena snima posebno i u tom smislu je lakše filmskim glumcima.
Kalin Vračanski: Ako pogledate film, ko je reditelj, ko su glumci, za koje je nagrade sve nominovan, grandioznost teksta, možda biste odustali od pripreme takve predstave u startu. Ili, možda niko ne bi radio Šekspira, na primer. Ali, morate imati smelost da započnete da radite ovako nešto.
Maragarita Mačeva: Nijedan od glumac iz ove predstave nije član našeg ansambla u Blagoevgradu, pa je bilo veoma zanimljivo i inspirativno i njima i nama raditi na ovoj predstavi. Naše pozorište je osnovano 1919. godine, ove godine slavimo 105 godina teatra. Imamo dvadesetak predstava na repertoaru, mesečno imamo petnaestak izvođenja. Svakog novembra se kod nas održava pozorišni festival na koji nam dolaze i predstave iz drugih država Balkana. Učestvujemo često na festivalima u Bugarskoj i osvajamo nacionalne nagrade. Za mene je mnogo važno da imamo orijentaciju da radimo savremene komade, i ovo je definitivno jedna takva predstava. Veoma mi je drago što je predstava dobro prihvaćena od publike, iako smo imali veliku sumnju da li će biti tako.
