Razgovori o predstavi Rolerkoster na BPD: I u sunovrat sa osmehom VIDEO

Moderatorka Jelena Perić razgovor je započela konstatacijom da joj je po saznanju za slogan festivala Borini pozorišni dani u Vranju (Kuda polovi ovaj svet), prva asocijacija bila predstava Rolerkoster.

U tom smislu pitanje koje joj se nametnulo je gde smo to mi, gde smo se zaglavili kao društvo i civilizacija i gde zapravo plovimo?

Rediteljka Milica Kralj uzvratila je da mi „ne znamo kuda ćemo otići“.

„Mi sigurno negde plovimo, neki se opiremo, pokušavamo da plivamo u korak sa tom strujom koja nas nekad nosi i mimo naše volje.

Izuzetno sam srećna što se Rolerkoster našao baš u ovoj selekciji, mislim da je ona izuzetna i volela bih u tom smislu da sam gledalac na ovom festivalu“, kazala je rediteljka na početku razgovora.

Ona smatra da ovaj komad, bez obzira što prikazuje tragiku savremenog čoveka i tragični pokušaj pojedinca da se snađe, gledano kroz dve generacije (majke i ćerke).

"On ima taj komedijski otklon, dragocen i značajan, i to je jedna od stvari koja me privukla ovom komadu.

Jer ja, čak i da mislim da idemo u sunovrat, ipak volim da imam taj humor, nešto što bi bila radost uprkos tom sunovratu“, rekla je Kralj.

Teatrološkinja Perić je primetila da se predstava i „završava smehom, kao emocijom koja nam je svima potrebna i koja nas vraća u detinjstvo“.

„Zanimljivo je da na kraju imamo tu toplinu i emociju između nekoga ko je robot, dakle nekoga ko je veštačka inteligencija i veštačko biće, i majke koja vapi sa porodičnom toplinom koja se gubi“, rekla je Kralj.

Perić je podsetila da je festivalska publika prethodnih večeri imala priliku da gleda predstave Ko je ubio Dženis Džoplin? , Izbiračicu, kao i ostvarenje Kus petlić, koje su nametnule pitanje – „žena kroz vreme“ – pitajući glumicu Katarinu Marković koliko su žene spremne na kompromis i koliko je to važno u današnje vreme?

„Mislim da bez toga ne možemo da opstanemo u današnjem vremenu, samo je stvar nečijih moralnih načela to na šta sve pristaje.

Ovde ćerka pristaje na minimum minimuma, mislim da su u biti mnogo strašniji zahtevi nego što su ispričani u ovom komadu“, rekla je Marković.

Perić je primetila da takav odnos manje-više postoji kod gotovo svake majke i ćerke, kao nešto što je „posledica generacijskog jaza“.

Nadovezao se dramaturg Bojan Tasić koji je, govoreći o scenografiji, rekao da su boje veoma hladne, scena vrlo svedena i asocira na hladnoću, te ga je zanimalo „da li se iza tog očiglednog simbolizma otuđenosti krije još nešto“?

Rediteljka Kralj je ukazala da moderni stanovi ostavljaju dilemu – da li je to hotel ili privatna kuća, nema topline porodičnog doma.

„Zato smo i stavili kamin koji je zapravo video projekcija, sve je umetno, sve je elektronsko, ta tehnologija odlazi, a neka suština se gubi“, rekla je Kralj.

Dramaturškinja Ana Ogrizović pitala je članove beogradskog ansambla kakav je njihov stav prema modernizaciji.

„Komad može da se tumači ambivalentno – imate jedan kritički osvrt, ali je najtoplija scena iskren odnos Ljiljane sa robotom, koji je simbol modernizacije, pa me zanima kako vidite taj napredak“, pitala je Ogrizović.

Odgovarajući na pitanje, Dara Džokić je kazala da nije problem u modernizaciji ili tehnološkoj revoluciji.

„Naravno da se svet menja i ide napred, ali pravi problem je u dehumanizaciji.

Da uprostim stvari - roboti će biti onakvi kakvim ih mi napravimo.

Dehumanizacija ovog sveta je veliki problem i mi smo se tu zaglavili“, rekla je Džokić.

Iz publike su na kaju hteli da čuju i komentar o predstavi Šile - robota (igra ga Teodor Vinčić), koji je kroz smeh kazao da se slaže sa svim što su rekli prethodni govornici.

„Dobro ste ga napravili“, čulo se iz publike.

Rediteljka Kralj je rekla da je uloga Robota zapravo bila velika „začkljica“ ovog komada i postavke.

„Taj odnos sa robotom mogao je da ide na razne način, ali eto što se tiče nas mi smo za njega pronašli najbolje rešenje i on je značajno doprineo predstavi i razradi teme koju smo hteli da prikažemo“, kazala je na kraju Milica Kralj.

Dejan Dimić