Predstava Ričard III (Viljem Šekspir, režija Dejan Projkovski), u produkciji Novosadskog pozorišta Ujvideki Sinhaz, izvedena je druge takmičarske večeri 43. Borinih pozorišnih dana u Vranju. Posle predstave vođen je razgovor o ovom ostvarenju, u okviru okruglog stola. Moderator, dramaturg Bojan Tasić, razgovarao je sa glumcima Arpadom Mesarošem, koji u predstavi igra Ričarda, i Reginom Sabo, koja tumači lik Lejdi Ane, a razgovorima je prisustvovao i Rober Lenard, umetnički rukovodilac ovog novosadskog teatra.
Dramaturg Tasić je na početku konstatovao da razgovor neće biti predug, kako bi se glumcima dao prostor da se odmore, imajući u vidu da su u Vranju odigrali vrlo zahtevnu predstavu i da su na sceni proveli više od tri sata.
Bojan Tasić: Što se Šekspira tiče, dobro je poznato da on svoje istorijske drame, za razliku od tragedija, zasniva na tome da mu likovi, zapravo, nisu karakteri, nego više mehanizmi istorije koji se okreću i služe svrsi. To je izvestan Tjudorovski mit, koji je on gajio zbog tadašnje kraljice Elizabete i kada je vladalo opšte mišljenje u Engleskoj da im je bog pomogao da svrgnu Ričarda i da pobede kako bi se uspostavio novi sistem. E, sad, naravno, kod Šekspira je sve upitno – od istorijskih ličnosti do geografskih pojmova, pa i samog vremena, jer se dosta poigravao s tim. Uzimajući ceo taj kontekst u obzir, zanima me kako ste vi sa rediteljem pristupili radu na likovima?
Arpad Mesaroš: Mi smo se pre ovog projekta sreli sa Dejanom Projkovskim u radu na predstavi Ana Karenjina. Tada smo se baš dobro upoznali i uoči početka rada na Ričardu III smo već znali šta on od nas očekuje. Znali smo šta hoće i to nam je znatno olakšalo posao. U okviru te zajedničke saradnje, mogu da kažem da to nije bio samo odnos saradnika – on je meni zapravo prijatelj, tako da mi je to baš, baš olakšalo posao. Jeste jako zahtevna predstava i zahtevan lik, ali gotovo da nismo imali nikakvih poteškoća. Ako ih je i bilo, to je onda kad smo se prvi put sreli sa zemljom (ima je posvuda na sceni tokom prve polovine predstave do pauze, prim. aut), jer smo od prašine počeli da se gušimo. Verovartno je i neko iz publike večeras bio u tom problemu, bilo je prašnjavo večeras, malo je bila suvlja zemlja. Ali, osim toga sve je tokom pripreme predstava išlo glatko.
Bojan Tasić: U vezi sa vašim likom, rekao bih da Ričard jeste otelotvorenje zla, ali je sad tu pitanje toga i koliko su dobri ljudi oko njega. On nijedno ubistvo nije lično počinio. Uspeo je da izmanipuliše sve, da pronađe klicu zla kod svakoga, pa čak i kod ubijenih. Koliko su oni zapravo dobri? Jer, mi vidimo sad i ta zemlja, svo to okruženje i mrak pokazuju nam da je to jedno isto blato i da svi oni potiču iz njega...
Arpad Mesaroš: Pa da, u predstavama Dejana Projkovskog uvek postoji neki dominantan materijal. U Ani Karenjinoj je taj materijal bio led, video sam njegovo Otelo gde je dominantna bila voda, kad je radio Prometeja onda je to bio pesak. Ovde imamo zemlju, koja je, kao što znamo, bio neki znak vlasti. To se vidi u drugom činu, kada je ona sakupljena na jednom mestu i na njenom vrhu stoji presto.
Bojan Tasić: Postavka svega deluje kao neko dečje igralište i sama ta zemlja, kao i kule od nje koje se prave mene podsećaju na svet kao igralište na kome razni moćnici, poput Ričarda, vajaju taj svet po svojoj meri, a onda to neko drugi sruši, pa vaja na sličan način.
Robert Lenard: Još smo morali zaustavljati reditelja kad je hteo bager da unese, mali bagerčić da se njime skuplja zemlja.
Bojan Tasić: Što se ženskih likova tiče, interesantan je pristup i kostimu, i mimici, gestikulacijama u igri, koliko vam je to pomoglo da okrakterišete i današnji trenutak, i postojeći tekst. Jer, smatram da predstava dosta komunicira sa sadašnjim trneutkom, htela ne htela, sa situacijom u svetu i staležima.
Regina Sabo: Ženske uloge u Ričardu III su jako bolne i imaju puno tužnih stvari koje vuku iz prošlosti. Cenim da je Projkovski hteo da na stilizovan način tražimo neki naš put kroz ovu predstavu, da ne bude baš klasičan komad, već da ima dosta primesa stilizacije.
Bojan Tasić: Da, što se i primećuje, u samoj igri se vidi taj neki klovnovski, šeretski način igre i načina obraćanja prema drugima. Pogotovo kod Ričarda, koji navodno plače…
Arpad Mesaroš: Nismo bežali od toga što nam je pružio ovaj tekst. To je čak bio neki klovnovski pristup svemu tome, jer ako bi sve bilo samo mržnja, uživanje u tome da se ubija na putu ka vlasti, onda bi to bilo jednostrano. Ovako je malo šarenija ta priča, pa smo se trudili da, koliko je to moguće, ubacimo i dozu humora. Jeste, tu se ubijaju ljudi, tu teče krv na sve strane, ali ima mogućnosti i za mrvice humora. I onda smo to iskoristili. Malo je možda morbidno, ali…
Bojan Tasić: Recimo, i postavka tog dečjeg igrališta na sceni podseća nas da su i deca brutalna na svoj način, jer su nesvesna pojma zla.
Ana Ogrizović (dramaturškinja, iz publike): Meni je, kada se Lejdi Ana posipala zemljom, čak i zamirisalo. Tako da mi je vrlo zanimljivo bilo kako se i to čulo mirisa povezalo sa pozorištem, što u najveće broju slučajeva izostane. Da li ste koristili alkohol na sceni, vino?
Arpad Mesaroš: Ne, ne, to je bio sok. Inače bi smo svi dosad popadali.
Ana Ogrizović: U jednom trenutku kao da se zaista osetio miris alkohola, što bi bio jedan novi doživljaj. Ali, u svakom slučaju, svaka čast kako ste sve to iskoristili i ostavili nekakav nov utisak.
Dejan Dimić
