Predstava Ptice (Aristofan, režija Kokan Mladenović) Mađarskog državnog pozorišta Čiki Gergej iz Temišvara, izvedena je poslednje, šeste takmičarske večeri 43. Borinih pozorišnih dana. Posle predstave održan je okrugli sto, u okviru kojeg se razgovaralo o ovom ostvarenju. Moderator Bojan Tasić (dramaturg) razgovarao je sa rediteljem Kokanom Mladenovićem i članovima ansambla teatra iz Rumunije.
Bojan Tasić: Aristofan je poznat po tome što je kritikovao svoje političke savremenike i večeras smo imali priliku da vidimo osnovu iz same komedije, koja se bazira na pokušaju uspostavljanja prve utopije, na šta ste vi na početku inkorporirali pesmu Dušana Vasiljeva „Čovek peva posle rata“. Time ste komadu dali gorčinu i jedno savremeno čitanje, aktuelizaciju, apropo trenutka u kome živimo. Zanima me, koliko ste se dugo bavili tekstom i kakve su bile intervencije na njemu?
Kokan Mladenović: Čitav ovaj tekst i predstava nastali su za mesec i po dana. Teatar Čiki Gergej spada u moja omiljena pozorišna mesta i ovo je četvrta predstava koju smo radili zajedno. Proces rada je bio veoma specifičan, kao i uvek, jer mi improvizujemo na zadatu temu. Izaberemo nešto što nas se jako tiče i onda i krenemo da radimo. Konkretno, u ovom slučaju, od Aristofana ima bukvalno četiri stiha iz originala, sve ostalo smo mi napravili i dopisali. To je naš odgovor na naše vreme, kao što su ondašnje Ptice bile odgovor Aristofana na njegovo vreme. Kad su pitali Dalija – ako bi goreo muzej Prado, šta bi trebalo spasiti, on je rekao da bi trebalo spasiti samo vatru, ništa više. E, pa, ovde je od Aristofana ostala samo vatra, odnosno to nešto što je veličanstveno i što može da priča priču o našem vremenu
Bojan Tasić: A, stihovi pesme "Čovek peva posle rata" Dušana Vasiljeva, ima tu još ponečeg?
Kokan Mladenović: Da, tu je Dušan Vasiljev, takođe početak i kraj su Beketovi iz Godoa, ima tu i Monti Pajtona i Alan Forda, Tomasa Mora i Utopije, ima svega što čini naš svet takvim kakvim ga čini. A, kao što vidimo, upravo prisustvujemo kataklizmi našeg sveta i ta neka potraga za mirom je nikad važnija, nikad potrebnija. Glavni junaci u ovoj predstavi kreću u opsesivnu potragu za mirom, izmučeni višedecenijskim Peloponeskim ratom. Mi smo takođe stalno u nekom ratu, što kaže Dušan Kovačević rat je kod nas peto godišnje doba. Eto, iz te neke potrebe da progovorim o mogućoj utopiji napravili smo ovu predstavu i, kažem, sve ovo treba smatrati kolektivnim činom svih ovih ljudi, kreativnog tima i ansambla. Jer, i ovo smo, kao i sve pre toga, radili zajednički.
Bojan Tasić: Može li neko iz ansambla da nam kaže koliko je njima bilo zahtevno učestvovanje u ovom procesu, imajući u vidu da je reč o fizički zahtevnom teatru?
Bandi Andraš Žolt: Ne bih mogao da kažem da je bilo zahtevno, jer znamo Kokanov jezik, znamo način na koji radi. Kao što je rekao, već četvrti put radimo zajedno. Upoznati smo sa celim autorskim timom s kojim on sarađuje, znamo koreografa, scenografa, kompozitora, svakog... I uvek radimo po istom principu. Bavimo se osnovnim temama i to koristimo kao podlogu za buduću predstavu, kao neku vrstu predteksta. Paralelno imamo probe pevanja, plesa, imamo treninge i plus improvizacija. Amalgami su nedeljama. Šest nedelja je trajao proces, ali u stvari onaj ozbiljan rad na predstavi i da je postavimo na scenu, uklopimo sve delove, trajao je osam dana uoči premijere. Hvala bogu, ja smislim da smo i fizički i psihički spremni da radimo ovakvu predstavu, čak i ja posle pet decenija života.
Jančo Eled: Ja bih samo dodao da se otprilike u 90 odsto vremena rada na predstavi oseća taj optimizam, da ćemo nešto dobro uraditi. I ti nemaš vremena da se umoriš. I znaš da ćeš do kraja da uradiš ono što treba. Jednostavno, nemamo vremena za umor.
Andraš Čaba Molnos: Tako je.
Bojan Tasić: Rekao bih da je i publika osetila tu energiju i da je reagovala na nju večeras. Običaj je da damo i publici priliku da nešto pita.
Pitanje iz publike: Da li vam je zahtevnije da radite predstave koje nisu na vašem maternjem jeziku i da li ste možda prvi put kada ste radili s ovim pozorištem naišli na neke prepreke koje nisu možda samo jezičke, već su i pitanje umetničkog senzibiliteta, razlika u shvatanju pozorišta i sl.
Kokan Mladenović: Ljudi se u pozorištu prepoznaju po senzibilitetu, po zajedničkom osećanju igre i mi smo se vrlo lepo prepoznali već prvog puta kada sam radio s Pozorištem Čiki Gergej. Da nije tako, verovatno ne bismo radili ponovo. Paradoksalno, jezik je tu rasterećujuća stvar. Ne morate da se bavite samo onim što je izgovoreno. Iz tog nerazumevanja jezika, više koncentracije i pažnje posvetite scenskom zbivanju, vizuelnom aspektu. Te predstave koje smo radili su vizuelno jako bogate. Neke gotovo da nisu imale tekst. Radili smo recimo Šekspirov Sonet 66, koji ima samo četrnaest stihova, i to je bio ukupan tekst u predstavi. I ničeg drugog nije bilo. Radili smo zajedno Swan lake revisited, našu ispričanu priču Labudovog jezera, opet jedan svet koji se raspada, tema ekologije, ljubavi, čega već ne… I tu je bilo više pokreta i plesa nego što je bilo teksta. Opet kažem da je mnogo važnje da se ljudi u teatru razumeju u tom nekom metapozorišnom jeziku, na nekoj vrsti pozorišne bliskosti nego u formalnom jeziku koji može da bude bilo koji. Trenutno režiram u Švedskoj, u Malmeu, sa podjednako stranim jezikom kao što je mađarski, pa to opet funkcioniše na nekom drugom nivou, koji nije samo verbalni.
Bojan Tasić: Zanimljiv je izbor slika koje su apsolutno globalne i koje sve nas vežu. Na jedan minimalistički način su uspele da pokrenu publiku i da nam pokažu i svoje strašne i svoje smešne strane – od banki, preko ratova, do kabarea na kraju koji opet podseća na „rijaliti šou“. Ali, sve se to nas tiče i u pitanju je više slikanje nego skoncentrisanost na samu bazu.
Kokan Mladenović: Sve je to jedna celina. Videli ste i sami, publika, u zavisnosti od mesta u kome igramo, u tom raspadu našeg sveta prepoznaje drugačije motive. Za Rumuniju, koja je deo NATO pakta, taj ulazak NATO generalne sekretarke na scenu je potentnije mesto nego religijski deo. Vi ,koji ovde imate dodirne tačke sa zloupotrebom religije, osetili ste to u tom delu predstave, pa je publika tu reagovala. Prosto, mi smo probali da govorimo o raspadu sveta koji nas okružuje i to jeste primenjivo na bilo koji prostor u svetu.
Bojan Tasić: Ja bih vam se zahvalio na lepoj igri i nadam se da ćete uživati ovde.
Dejan Dimić
