Predstava Očevi i oci (Slobodan Selenić, dramatizacija Kata Đarmati, režija Veljko Mićunović), u produkciji Narodnog pozorišta u Beogradu, izvedena je u vranjskom teatru prve takmičarske večeri 44. Borinih pozorišnih dana u Vranju. Posle predstave održan je okrugli sto, u okviru kojeg se razgovaralo o ovom ostvarenju. Dramaturškinja Ana Ogrizović moderirala je ovaj razgovor sa glumcima Vanjom Ejdus, Ivom Milanović, Milošem Đorđevićem, Nikolom Rakočevićem i Aleksandrom Vučkovićem.
Moderatorka i dramaturškinja Ana Ogrizović je na početku razgovora rekla da je možda pristrasna, ali da smatra da razgovor treba započeti baš od Selenićevog teksta, jer je reč o vrhunskoj studiji raznih problema i trauma koja imamo i danas u društvu, još od ratnog i posleratnog perioda, te da su ti fenomeni vrhunski definisani u samom romanu.
Ana Ogrizović: Ta tema truame, koju mi nosimo još od naših predaka, sa kojima možda želimo da se nosimo a ne možemo iz različitih razloga, je u Selenićevom romanu predstavljena na jedan vrlo savremen način. I, zaista može da se protumači na raznim nivoima u vezi s onim što se nama događa danas. S druge strane, od nekih savremenih kritičara Selenić trpi kritike zbog nekih svojih stavova koji se danas možda smatraju ekstremno nacionalističkim i homofobičnim. Zbog svih tih stvari zanima me kako su glumci doživeli tekst, odnosno dramatizaciju i koji je njihov odnos prema tekstu?
Vanja Ejdus: Ja se sećam predstave devedesetih iz Ateljea 212, ima je i na Youtube-u da se pogleda, i izvedbe ovog teksta koja je bila hit, ali je bila urađena po jednom realističnom ključu. Mene je pozitivno iznenadilo kada sam pročitala ovu dramatizaciju za nas, najpre zato što se odmaklo od realizma. Osim što je dramatizacija pomerena stilski, u tom duhu je i cela predstava, što me naravno obradovalo. I ne samo to, nego su ubačeni neki likovi koji tad nisu bili. Baš namerno poredim te dve izvedbe zato što vidimo da potpuno drugačije jedan roman može da se dramatizuje. Takođe, lik Nanke uopšte nije postojao u romanu, a fantastična je kontrateža Elizabeti, kao neka suprotnost, kao predstavnik tog srpskog nacionalističkog miljea. Zbog tih nekih stvari smatram da je dramatizacija izvrsna.
Miloš Đorđević: Samo bih hteo da kažem, jer ste pomenuli te neke savremene kritičare koji imaju negativan odnos prema Seleniću zbog nekih njegovih stavova, da mogu da ga kritikuju koliko hoće, samo ja ne znam i evo pitam - šta se u međuvremenu promenilo? Možda više treba da kritikujemo sredinu u kojoj živimo, naša shvatanja i svet, a to što je Selenić to stavio u roman je druga stvar. Sad, šta je on konkretno mislio, naravno nećemo se time baviti. Mi se bavimo fenomenima, pokušavamo da ih otkrivamo i da inspirišemo publiku da se takođe bavi njima, svako na svoj način. I da, nadamo se, zauzme neki bolji stav u odnosu na određene teme. Gledajući ovu predstavu i razmišljajući o tome kakve stavove zauzima u sopstvenom životu, i prema svojim sinovima, i prema svojim kćerima, bilo da se bave politikom, bilo da su homoseksualci, prosto vas sam tekst, a i odlična dramatizacija nagone na to da obrađujete te teme i fenomene. I ako ste roditelj, a i ako niste, ako ste dete, sin ili ćerka... Tako da mislim da je roman, bez obzira na kritike koje su uvek prisutne, odličan, a dramatizacija fantastična, jer su se njome sve Selenićeve teme zaoštrile i one su sada potpuno jasne.
Nikola Rakočević: Mogu da dodam da je veliki kvalitet ove predstave i same dramatizacije taj da se potreba za nacionalnim identitetom i identitetom bilo koje vrste, ne guši, ne davi, ne donosi se njome odluka da li je nešto dobro ili loše. Nego se prosto govori o tome i traže se uzroci toga. Dakle, duboki uzroci te naše potrebe za identitetom i načini na koje se identitet formira. Po mom mišljenju, ovo je izuzetno lekovita predstava, jer niko od nas nije izopšten iz te priče o nacionu. Dakle, ili smo nacionalisti, ili smo ekstremno levo nastrojeni. Prosto, potrebno nam je da se između ta dva ekstrema pronađe zdrav razum i razumevanje sebe, pre svega, a onda i drugih.
Aleksandar Vučković: Susreti sa ovom dramatizacijom i prve čitajuće probe za nas su bile veoma katarzične. Često smo nakon tih prvih proba svi ostajali skrušeni, jer činjenica je da je Selenić jedna zaista renesansna ličnost tog doba. Smatram da je nazivati ga nacionalistom i homofobom u najmanju ruku površno. Jer, čovek je u svim svojim delima pokazivao kosmopolitske karakteristike, otvorenost prema svetu i raznim grupacijama. Kad smo već kod te homofobije, on u romanu Prijatelji sa Kosančićevog venca vrlo jasno pokazuje šta misli o tim stvarima.
Miloš Đorđević: Ne može čovek da razmišlja samo crno ili samo belo, mora razmišljati i o nijansama. A, kod nas nema nijansi.
Vanja Ejdus: Zar nije on kroz to baš kritikovao srpski mentalitet.
Ana Ogrizović: Naravno, slažem se apsolutno. Jeste kritikovao, nego ljudi su se pozivali na to gde Selenić pozicionira odnos homofobije i nacionalizma. Pa, kaže da je homofobija odgovor na to što su Turci prilikom opsedanja Srbije koristili sodomiju ka vid nasilja, i onda to danas može da se tumači na različite načine.
Miloš Đorđević: Sve su nama Turci krivi, da nije bilo Turaka mi bismo sada bili Šveđani (smeh).
Ana Ogrizović: Osim teksta, jako je interesantna sama scenska postavka - da li odslikava amfiteatar, da li sudnicu ili nešto treće.
Vanja Ejdus: Ja znam šta je bila ideja rediteljeva, ali nikome to nije palo na pamet, što je meni ok, jer ostaje otvoreno za asocijacije. Njegova ideja je zapravo bila da su to grobovi, ali niko se nije toga dosetio. Svi imaju aluzije na sudnicu ili amfiteatar. Na kraju predstave, kad padne ta zemlja odozgo, to je kao kad pospeš grob na sahrani. Što se mene tiče, u redu je da postoje i sve druge asocijacije, jer pozorište i treba da bude asocijativno.
Ana Ogrizović: Koliko ste svi vi na sceni samostalno razvijeni likovi, toliko ste i kolektivni, pogotovo u horskim deonicama gde ima mrmljanja, pevušenja... I u tome dosta zavisite jedno od drugog. Ukoliko jedan element u tome ne bi bio dobar, sve bi se narušilo. Zato me zanima da li je to vama glumcima pomoglo ili odmoglo?
Miloš Đorđević: Vrlo je teško provesti celu predstavu na sceni i izrežirati predstavu gde su vam svi glumci, cela podela, sve vreme na sceni. I u tom smislu je to nama za igru jako zanimljivo, ali i zahtevno. Vi ne možete recimo ovde da imate duo scenu i ona ne bi ni uspela ukoliko bi ostatak ansambla bio negde na plafonu i razmišljao šta će sutra da kupi za ručak. Dakle, vrlo je važna ta koncentracija i usredsređenost svih nas na scenu koja se trenutno odvija. Zato je ta kolektivna energiija koja se stvara u ovoj predstavi veoma važna i mislim da je to jedan od najznačajnijih njenih kvaliteta. To i nas same nekako povezuje, osim priče i te katarze. To je nešto što nas stvarno drži zajedno, kao i ta zvučna zavesa koju mi proizvodimo, jer u predstavi uopšte nema muzike. Celokupna predstava je autorsko, izvođačko delo glumaca i mislim da je to jedan od njenih velikih kvaliteta.
Ana Ogrizović: Apsolutno.
Iva Milanović: Da, forma je takva kakva jeste i sama se puni iznutra, ali nekako navikli smo da svi budemo u toj nekakvoj kolektivnoj koncentraciji. Stalno imam tremu za ovu predstavu, jer toliki ti je fokus potreban... Ti ako i ne gledaš, sve vreme primaš te informacije. Koliko se puta, recimo, desi Milošu i meni da privatno osetimo tu neku emociju, jer smo publika njima ostalima. U svakom slučaju, uzbudljivo je.
Miloš Đorđević: Da, naprosto zaboraviš se, desi mi se da u jednom trenutku kažem sebi - predstava je u toku, nemoj gledati, igraš u njoj.
Ana Ogrizović: U stvari, zanimljivo je da nisam ni razmišljala o tome, ali da li ste imali improvizacije?
Iva Milanović: Ne. Samo se u okviru forme menja ritam unutar replika ili se puni unutar replike i tu se stvaraju neke nove pauze. Toliko je čvrsta ta forma da su neke novine nama izražajnije.
Aleksandar Vučković: Bilo je borbe sa rediteljem, jer je on sve vreme zahtevao tu vrlo jasnu formu, jasan i precizan tekst i mizanscen koji je nepromenljiv, a mene je to sputavalo da idem u neka jaka sredstva, da se razmahnem. Mihajlo, lik kojeg igram, tek u drugom delu predstave pokušava da razbije uštogljenu formu te porodice, što na kraju nažalost i uradi. Tako da sam imao tu neku vrstu slobode da pomalo razbijem minimalizam i autentičan jezik koji je reditelj uspostavio i koji daje tu neku vrstu hladnoće, a kod publike izaziva katarzu.
Miloš Đorđević: Indikativno je što na kraju ove predstave, gde god da smo igrali, pa i u Beogradu, uvek taj aplauz kod poklona krene skromno. Ali, naprosto, takav je kraj. Mihajlo je umro, ja sam sam, prosto deluje glupo kad se ugasi svetlo da neko krene frenetično da aplaudira. Skoro je malo neprijatno. Da sam ja u publici imao bih potrebu da ustanem, izađem, da ne remetim tišinu i rezultat predstave. Uvek je publika malo u stilu - zašto se ovako završilo. Cela atmosfera je malo čudnjikava, zato je tako na kraju.
Nikola Rakočević: Imali smo nekoliko izvedbi gde u najboljem smislu doživimo katarzu i mi i publika. Zaista se nešto dogodi. Ali, ne u smislu kao dobra je predstava, nego se desio kontakt sa publikom i između nas samih, gde zaista osetiš da se ljudima nešto dogodilo, da se otvorila neka muka. Mi smo posle jedne predstave ostali iza zavese i plakali, grlili se. To je dosta čudno, ali prosto ne možeš odmah da odeš u garderobu i nastaviš dalje. Zato što predstava izvlači iz nas nešto što je baš duboko.
