Predstava Neprijatelj naroda (Henrik Ibzen, režija Nina Nikolić) Makedonskog narodnog teatra iz Skoplja u Makedoniji, izvedena je četvrte takmičarske večeri 43. Borinih pozorišnih dana. Posle predstave održan je okrugli sto, u okviru kojeg se razgovaralo o ovom ostvarenju. Moderator Bojan Tasić (dramaturg) razgovarao je sa rediteljkom Ninom Nikolić, glumcem Nikolom Ristanovskim i ostalim članovima ansambla Makedonskog narodnog teatra.
Tasić je na početku želeo da zna koliko je globalna ekološka situacija uticala na izbor teksta i teme, imajući u vidu da je predstava realizovana u sklopu projekta Kreativne Evrope.
Nina Nikolić: Rad na ovoj predstavi odvijao se u sklopu potprojekta jednog velikog projekta Putevi heroja, koji obrađuje ekološke teme putem raznih medijuma. Naš je zadatak kao Makedonskog narodnog teatra bio priprema pozorišne predstave. Glavni cilj projekta je da istraži da li u realnom životu postoje individualci koji su, nezavisno od toga kakve bi reperkusije mogli da imaju u svojoj zajednici, spremni da se bore za opštu stvar, ne samo u pogledu ekoloških, već i tema koje se prepliću sa ekologijom i sličnim temama.
Bojan Tasić: Gledaoci su mogli da prepoznaju dosta stvari koje su zajednički imenitelji tih problema kod vas, kod nas, u regionu ili svetu. Voleo bih da pitam Nikolu. Da li su savesni ljudi postali ekscentrici, nasuprot ovih u današnje vreme sve više važnih doktora nauka i moćnika koji, upravo kao dr Tomas, upravljaju nekim gradom ili svetom?
Nikola Ristanovski: Naravno, mada i s te strane postoji dosta manipulacije. Nije to sad ona stroga podela „branioci istine i svi ostali“, nego se i ovima koji brane neke svoje istine po određenim kriterijumima, vrlo često dešava da oni postanu „kvazi“. Dakle, vrlo je tanka linija i jako je „pipava“ tema. Ako bismo morali da napravimo sintezu svega, onda bi teško bilo dati legitimitet ideji da je jedan čovek nasuprot svih ostalih baš uvek u pravu. Znači, naravno da nije. Ali, vrlo je dragoceno nikada ne izgubiti šansu da govoriš i da misliš. To čak nije samo duhovni, već je i telesni integritet, pa čak i onda kad tvoje teze nisu idealne. Ovo je u tom smislu možda najviše predstava o profesionalizmu. Jer, neprofesionalizam nas je doveo tu gde jesmo.
Bojan Tasić: Na sceni imamo predstavnike medija, to su vlasnici informacija, oni koji odlučuju šta će pustiti u etar, koliko će svaka strana dobiti prostora, pa se tu često podmetnu poluinformacije ili laži koje mogu da se zloupotrebe. Naravno, apsolutno da nije samo jedna strana čista, a druga uprljana, obe strane su u jednom sivilu i pokušavaju da se izbore. Meni je bio vrlo zanimljiv nastup Petre, ćerke Tomasove, da li ona ima mladalačku naivnost ili pokušava da dosegne svog oca kao uzora?
Nina Nikolić: Da, to je veliko pitanje u samoj drami. S jedne strane da, ona ima mladalačku naivnost, a s druge ona je nekakva kopija svog oca i u perspektivi deluje da će postati isto ono što i njen otac. Njena naivnost potiče od karaktera koji ona nosi genetski i od toga ne može da pobegne. Cela ta Tomasova genetska linija je u neku ruku „nepobediva“, u smislu toga da isteraju do kraja sve što su zacrtali. Što se tiče sivila koje diktiraju mediji, čini mi se da postoji jedno opšte sivilo duha, ne samo kod onih koji plasiraju informacije, već i kod konzumenata informacija. Kad kažem sivilo, mislim na donošenje brzih zaključaka na osnovu nedovoljno elaboriranih medijskih članaka, vesti, analiza ili video priloga. To je jedan začaran krug u okviru kojeg se vrlo lako plasiraju te „sive“ informacije, a s druge strane one se lako i prihvataju.
Bojan Tasić: Pomenuli ste refleksiju, ne mogu da ne primetim akvarijum na sceni i te ribice koje plutaju, ispostaviće se, u zagađenoj vodi. Mene su taj akvarijum i cela ta postavka asocirali na samu scenu i ljude koji žive u toj banji – oni su, zapravo, te ribe…
Nina Nikolić: Da, to je bila ideja scenografkinje (Višnja Vujović, prim. Aut) , ona je to predložila, a mi prihvatili i akvarijum upravio simbolizuje to o očemu vi govorite. Drago mi je da ste to primetili.
Bojan Tasić: Scenografija je genarlno vrlo interesantna, sa isprepletanim cevima iznad glumaca koji igraju na sceni…
Nina Nikolić: Da, to je asocijacija da ljudi u toj zajednici, zajedno sa doktorom i gradonačelnikom, žive u jednom zagađenom ambijentu. Najpre verujemo da je to spa, nešto namenjeno relaksaciji i uživanju, a ispostavlja se da je to nešto što truje tlo na kome je izgrađeno. Praktično, ta banja je njihov dom. Ideja je potekla od činjenice da ljudi koji žive u gradovima ili selima sa banjom u blizini, sa termalnim izvorima - žive u spa ambijentu, spa je u njihovim domovima.
Slobodan Savić (selektor festivala, iz publike): Posle 43 godine trajanja festivala, odlučili smo da ovaj festival postane međunarodni. Ovo je prvi put da Makedonski narodni teatar igra ovde, a tu ste na samo stotinak kilometara. Hteo sam da vam se u svoje lično ime i u ime festivala zahvalim što ste bili na ovoj sceni. Vaša predstava nije slučajno uvrštena u selekciju, slogan ovogodišnjeg festivala je Pozorište u traumatizovanom društvu. Sve predstave, svaka na svoj način, reflektiraju prema tom sloganu. Gledao sam vašu predstavu i ranije, gledao sam je i večeras da bih oslušnuo kako publika reaguje, jer mi je to bilo važno. Uostalom, ovde u blizini je Vranjska Banja, tako da publika shvata kontekst, kao i o čemu se u ovom Ibzenovom komadu radi.
Bojan Milosavljević (reditelj, iz publike): Imamo taj paradoks da predstave iz Skoplja, koje je na samo stotinak kilometara odavde, nisu dosad gostovale u Vranju, i zato smatram da je veoma važno to što se takvo gostovanje sada ipak dogodilo. Moram da primetim koliko je u ovoj izvedbi ženska uloga pasivna. Imamo obračun dva muškarca. Ženske uloge su tu samo podržavajuće, nema individualnosti i stava žene, ne vidi se njena politička linija. Možda bi aktivnija uloga ženskih likova pojačala taj kontrast, to je ovako samo jedna od ideja za neko buduće „čitanje“. Ali, ipak tu postoji dete kao budućnost…
Nikola Ristanovski: Razumem i slažem se naravno, to jeste tema koja je jako stara i ne odnosi se samo na pozorište i Ibzena. Međutim, vrlo često kad jurimo za određenim, pa i najiskrenijim temama i porivima, možemo upasti vrlo često u zamku konstrukta. Međutim, vrlo je opasno kod autora tipa Ibzen, koji negde po svom žanru gravitira prema Čehovu. Tu, barem prema mom ličnom dojmu, dolazimo do opasne teze… Ali, pošto sam igrao sve od Čehova, a samo jedan Ibzenov komad, mogu pronaći dosta toga, naročito zbog žanra koj je ipak „život“ kod Čehova, i svako ko se usudi da tu traži drugi žanr vrlo često polomi zube. Kod Ibzena je to moguće, jer je on angažovaniji od Čehova, ali svakako se slažem i ne smemo da zaboravimo da je Ibzen osnovopoložnik onoga što znači žena.
Slobodan Savić: Zapravo je Čehov nešto naučio od Ibzena.
Nikola Ristanovski: Hoću da kažem da ne može sve odjednom. Ovaj je komad po stilu dosta anahron, ali imali smo vremena da osvestimo neke stvare. Ako se zadržiš na ekologiji, to je pitanje svesti i nije baš to previše upisano kod Ibzena. Ekologija je dominantnija u samom komadu od ostalih. Ima mnogo priča u delu koje treba otkrivati.
Ana Ogrizović (dramaturg): Ja sam stvarno uživala, poznajem tekst i njegov sam veliki ljubitelj. Nekako sam sama sa sobom uživala u velikom broju vizuelnih motiva koje ste prikazali. Stalno sam razmišljala o tome šta ste hteli da kažete vikinškom kapom, akvarijumom sa ribicama... I ta poslednja scena koja je referenca na logorsku vatru ili možda pravljenje društva iznova, sad ja se tu malo i poigravam. Imam i pitanje, koju ste numeru, odnosno pesmu koristili na kraju?
Nina Nikolić: To je originalna muzika, napisana za ovu predstavu. Autor je Jorgos Dusos.
Ana Ogrizović: Ja sam bila uverena da je nešto kao „znak“ i svakoga sam pitala zna li o kojoj se pesmi radi, ali niko nije znao.
Nikola Ristanovski: Postoje neki akordi koji su tako prepoznatljivi.
Ana Ogrizović: Nekako mi se stvorio osećaj kao da tu melodiju znam i čula sam neku ženu kako komentariše u publici „jao, ovo sam čula negde“… Pojavio se negde još jači osećaj te kolektivne nostalgije na kraju predstave, bio je to čaroban momenat.
Nikola Ristanovski: Ima tu na kraju neke katarze koja je izvan reči.
Petre Arsovski: Hvala što ste nas zvali, čestitam vam na izboru. Dopala mi se reakcija publike, čini mi se da pozorište još uvek igra svoju bitnu funkciju.
Nikola Ristanovski: Veliko mi je zadovoljstvo da Ibzen, evo i u ovom skromnom formatu, ima tu koleraciju sa publikom. To je ta radost da učestvuješ u nekoj priči. A, ja duboko verujem u priču, treba pričati priče najbolje što umemo. Da priče imaju ličnosti, ne individue, nego ličnosti. To je najveće bogatstvo svega i pozorišta.
Iz publike je upućeno pitanje najmlađoj članici ansambla Ani Arsovskoj da nešto kaže o sebi i igranju u ovom ostvarenju.
Lana Grpčevski: Imam deset godina, idem u školu glume Vesne Petruševske u Makedoniji. Glumila sam već u dečjim predstavama, a ovo mi je prva sa odraslima u profesionalnoj predstavi i mnogo je dobro. Putovala sam sa ovom predstavom u Nikšić, Budvu, Tivat, na Frušku Goru. Mnogo mi je lepo, lepše mi je u ovim predstavama sa odraslima.
Nikola Ristanovski: I odrasli su deca u stvari.
Bojan Tasić: Ja bih s svima zahvalio na prijatnom razgovoru i divnoj igri.
Dejan Dimić
