Predstava Naš razred (Tadeuš Slobođanek, režija, adaptacija i muzika Tatjana Mandić Rigonat), u produkciji Narodnog pozorišta u Beogradu, izvedena je treće takmičarske večeri 43. Borinih pozorišnih dana u Vranju. Posle predstave, vođeni su razgovori o ovom ostvarenju u okviru okruglog stola. Moderator Bojan Tasić (dramaturg) razgovarao je sa rediteljkom predstave Tatjanom Mandić Rigonat i glumcima ansambla Narodnog pozorišta.
Bojan Tasić je na početku konstatovao da je reč o predstavi koja dosta podseća na neki istorijski točak koji melje sve pred sobom. „Smenjuju se vlasti, ljudi prolaze, priče su dosta lične“, konstatovao je.
Bojan Tasić: Zanima me kako ste birali tekst i kako ste mu pristupili?
Tatjana Mandić Rigonat: Ova drama, i bez mene i mog pristupa, jedna je od najboljih drama napisanih u poslednjih pedeset godina. Reč je o dramskom tekstu koji se izvodi na sve četiri strane sveta, u preko četrdeset zemalja. Različit je njen doživljaj, ali je činjenica da nikog ne ostavlja ravnodušnim. Prvi moj susret sa ovom njom dogodio se na BITEF-u pre desetak godina. Predstava je bila litvanska i nije mi se dopala, ali mi se tekst zakucao u dušu i srce. U međuvremenu sam radila neke druge komade i mislila sam da će tema rata, tema mržnje i zločina ostati negde iza nas, u istoriji. Međutim, kako je krenuo taj rat u Ukrajini i kako je planeta iskočila iz zgloba, ušli smo u neko tribalno vreme i nasilje je opet u prvom planu. U tom svetu koji sebe želi da doživi kao civilizovani svet, mržnja se opet tako razbuktala, to je više nego očigledno. Nije to više ni pitanje Rusije ili Ukrajine, to je pitanje i Bliskog Istoka, nas ovde koji smo prošli ratove, a nekako se dubinski nije dogodilo to smirenje duše.
Bojan Tasić: Ova drama polazi od događaja koji se zaista dogodio…
Tajana Mandić Rigonat: Da, to je vrlo bitno reći. Ona polazi od istorijske faktografije, ali tu faktografiju ne ilustruje. Ovo nije dokumentaristička drama, mada u izvesnim delovima izgleda tako, ali je zapravo fikcija. Fikcija koja teži uspostavljanju jedne umetničke priče, koja opet pokreće važne teme. Ovaj pisac veruje da je pozorište mesto dijaloga između nas na sceni i ljudi u publici, mesto foruma, važno mesto na kome treba raspraviti sva bitna pitanja i ne nuditi gotove odgovore, jer to je onda pozorište parole koje sprečava da se nešto preispituje sa raznih strana. Ta ubitačna, poetska lepota ovog teksta me je privukla. Verujem u pozorište emocija, pa tekst doživljavam kao emocionalni vrtlog u koji ulazimo zajedno sa publikom, jer se putem emocija povezujemo sa tom temom. I kad smo na emotivnom terenu, onda možda i najdublje spoznajemo određene probleme istine.
Bojan Tasić: Komad ste radili sa ekipom mladih glumaca…
Tatjana Mandić Rigonat: Zaista smo bili Naš razred, u smislu jedne zajednice koja je duboko ljudski i umetnički preispitivala ovu temu kao užasno bitnu. Radila sam svesno sa mladim ljudima. Uglavnom u svetskim podelama glume glumci različitih generacija, ja sam želela da radim sa mladim ljudima iz dva razloga. Prvi i osnovni razlog je taj nekekav vid bunta koji mladi ljudi imaju, a s druge strane s njima se veoma manupuliše kad je u pitanju istorija. Vi vidite da u ovom komadu, u tom finalu, da jedna zajednica ne želi da se suoči ni na koji način sa nečim što se desilo u ratu. I na koj način funkcioniše taj politički egzorcizam, to isterivanje istine i mogućnosti da se uopšte dođe do istine. Smatram da su mlade generacije ovde tragično suočene sa tom problematikom, što se tiče i Drugog svetskog rata, i raspada Jugoslavije. Drugi razlog je što ja mislim da je zlo večno mlado i da se ono zapravo stalno ponovo rađa. Postoji i treći razlog – ja uopšte ne bih mogla da uđem u tu priču da ne postoje ovi divni mladi ljudi, od kojih su mnogi u tom trenutku tek bili primljeni u Narodno pozorište ili su bili na paušalu. Narodno pozorište zaista ima jednu fenomenalnu generaciju glumaca; ovo nisu nikakvi komplimenti. Ovo je u dramaturškom smislu težak tekst i reditelj ovo može da postavi samo sa posvećenim glumcima. Na kraju krajeva, ovo je eksperimentalni komad, i vidi se da dolazi iz tradicije čuvene poljske avangarde. On naslovom asocira na Mrtvi razred Tadeuša Kantora. Ali, u ovoj postavci mrtvi i živi su tu, oni su zajedno, dele taj metafizički prostor odgovornosti, krivice, milosrđa, praštanja, onaj prostor koji možda nudi nekakav odgovor na pitanje - šta i kako dalje…
Bojan Tasić: Zanima me kako ste radili, upravo zbog tog jakog osećanja krivice sa kojim se treba boriti tokom cele predstave. Evo može neko od glumaca…
Nina Nešković: Mislim da je samo sa ovakvom ekipom mogla da se napravi ova predstava. Tanja je uradila ogroman posao kad nas je pozvala i okupila. Osim toga, ovo je čini mi se najbolji dramski tekst koji sam pročitala. A, sam proces rada na predstavi je bio utoliko inspirativniji jer je Tanja nama mnogo verovala. Bez da je većinu nas poznavala, zapravo je sa većinom glumaca iz ove podele prvi put radila. Na prvim probama smo svi čitali tekst i nismo znali ko će koju ulogu na kraju igrati. Tako smo se prvih sedam dana upoznavali, a posle je sve bilo prepušteno tome da je, u atmoseferi koja se stvorila, svako bio slobodan da predloži i uradi šta god poželi. A, Tanja je to negde prepoznala i sve posle toga upakovala kako treba.
Nedim Nezirović: Najizazovnije nam je bilo da izađemo na kraj sa ovim komadom, zato što ima mnogo i narativnih, i igranih delova, i veoma su brze te promene. Kad god posmatram scene u kojima direktno ne učestvujem, fasciniran sam time koliko je glumačke veštine potrebno da to nekako ide na rez, a da se ne ispada iz koncentracije i da publika nema utisak da je počelo nešto novo, nego da se scena odigrava zarad onog narativnog dela da bi se donela puna atmosfera događaja o kojima pričamo. I da, slažem se sa Ninom, ovo je zaista moglo samo sa ovakvom ekipom koja dobro razume pozorište, ali mislim da i mi kao mladi ljudi dobro razumemo našu ulogu u društvu danas. I, koliko god da ova predstava isceliteljski deluje na onoga ko sluša ili gleda, mislim da je važna nama koji u ovakvom trenutku, u ovoj zemlji i generalno u svetu, stvaramo, radimo i pokušavamo da nekako formiramo naše živote. Čini mi se da je to teže nego ikada.
Bojan Tasić: U predstavi imamo motiv slame, kako biste to objasnili?
Tatjana Mandić Rigonat: Ova predstava je komponovana kroz slike, to nije naturalizam, nije ilustrativni motiv, nije čak ni realizam, već emocionalne slike, asocijativno-poetski pristup. A, ovi ljudi iz drame su spaljeni, zločin se prema tekstu dogodio u štali. Zahvaljujući Petru (Strugaru, glumcu o ovoj predstavi, p.a), mi smo imali zobenu slamu od prvih proba. To je ritual zla, želeli smo da time stvorimo čulnu sliku kod publike, ali na način da mogu da razviju svoju maštu dalje. Ta slika počinje ranije da se razvija, pre nego što vi uopšte čujete o čemu se radi. Počinje neka predivna muzika, sve je onako idilično. Inače, u originalu, orkestar njima svira dok ide pogrom Ovu tužnu nedelju. To je mađarski šlager iz tih godina, ali pretpostavljam da ta pesma današnoj publici ništa ne bi značila, osim nekom muzikologu ili starijim sugrađanima, ali je većini danas to neprepoznatljivo. A, preko pesme „Mi kerido...“ odnosno „Kad ja pođoh na Bembašu“, mi možemo da uspostavimo jedan veoma zanimljiv kontinuitet te melodije. Ona je melodija jedne molitve, deo jedne molitvene pesme, a onda je nastala ljubavna pesma „Mi kerido“, pa su Jevreji u Sarajevu, zapravo Sefardi, na tu melodiju dodali ove divne reči koje mi znamo kao „Kad ja pođoh na Bembašu“.
Bojan Tasić: Šta se želelo time?
Tatjana Mandić Rigonat: Želela sam da time uspostavim prebacivanje istorijskog vremena – nije se ovo što se desilo dogodilo tamo nekim Poljacima i Jevrejima 1941. godine, to je nešto što se dešava i što budi asocijacije na ono što se dogodilo prilikom raspada SFRJ. Melodija koju svi mi znamo je most odonda do ovoga što živimo danas. A, slama, to je deo poetske slike, to se naprosto rodi u glavi i onda se razvija. Nije pitanje likovnosti, već emocije, slike…
Iz publike je usledilo pitanje koliko je puta predstava igrana nakon premijere u aprilu ove godine i da li je ovo prvi festival na kome ansambl Narodnog pozorišta učestvuje sa ovim ostvarenjem.
Tatjana Mandić Rigonat: Premijera je bila 9. aprila. Osim u matičnom pozorištu, pre neki dan smo je igrali u Banjaluci na festivalu Zaplet u „Jazavcu“, gostovali smo u Smederevu na jednom revijalnom festivalu i ovo je treće festivalsko gostovanje. Ne znam da li ćemo ići na još neki festival, ali primećujem da nas selektiraju za festivale selektori koji nisu ni gledali ovu predstavu. Ne znam kako selektori misle, ali smatram da svaka predstava zaslužuje da bude pogledana i da se tek na osnovu viđenog prave selekcije. Mislim da je ovaj tekst važan, da je ova predstava u tom dijaloškom momentu sa vremenom u kome živimo veoma, veoma bitna. I da treba razmišljati o ovim temama. Smatram da kad je umetnost u pitanju, da ona ima jedan isceljujući momenat, zato što ujedinjuje zajednicu oko nekih važnih pitanja, da ih ponovo pokreće i diskutuje na jednom višem nivou od onog koji imamo dnevno, a koji rađa mržnju.
Slobodan Savić (selektor festivala): Gledao sam predstavu po istom tekstu u Gradskom dramskom kazalištu Gavela u Zagrebu i ovu izvedbu. Ali sam ipak za ovaj festival odabrao drugu predstavu iz Zagreba. Gledao samo ovu postavku Narodnog pozorišta i na premijeri, a rediteljka i dvoje mladih glumaca su gostovali kod mene u emisiji u okviru serijala Čitanje pozorišta. I nakon gledanja objavio sam selekciju ovog festivala početkom jula. Verovatno sam pogodio, jer u međuvremenu dogodilo se šta se dogodilo u školi Ribnikar u Beogradu, a vidimo šta se dešava sa Palestincima i Izraelcima u Gazi... I vi vidite kako ovaj tekst stalno dobija jedan novi kontekst. Ono što je veoma važno je to da ova predstava ima izuzetnu energiju, kada govorimo o glumačkom ansamblu. Večerašnja energija, sinergija, ritam od početka do kraja predstave su delovali i na publiku. Jer, na kraju krajeva pozorište i postoji zbog publike. A, publika u Vranju ume da prepozna dobru predstavu.
Tatjana Mandić Rigonat: I u Banjaluci je bilo veoma uzbudljivo.
Slobodan Savić: Hvala svima vama što ste predstavu odigrali sa istom energijom kao na premijeri, to je u neku ruku i znak poštovanja prema ovom festivalu.
Dejan Dimić
