Razgovori o predstavi Ljudi od voska: Pirandelovsko domaštavanje stvarnosti

Dramaturg Bojan Tasić, u uvodu za ovaj razgovor, konstatovao je da je vranjska publika imala priliku da vidi "lagano šetanje po ivici tastature, odnosno pisaće mašine jednog autora i smenu različitih scena koje se dešavaju unutar njegove mašte i u samoj realnosti".

Bojan Tasić: Vrlo domišljata postavka, jako zanimljivi prizori... Zanima me, pre svega, kako ste ragovali, imajući u vidu da je Ivan reditelj mlađe generacije, kada je došao sa ovim izborom teksta. Jer, Matišićev tekst je veliki konstrukt - reč je o tri priče ili slobodno možemo reći tri drame u jednoj predstavi. Kako ste vi to doživeli?

Srđan Aleksić: Mi smo za Ljude od voska čuli i pre nego što je počeo rad na predstavi, neki su čitali dramu, neki su od nas gledali zagrebačku predstavu koja je, ako se ne varam, bila u međunarodnoj selekciji Krugovi na Sterijinom pozorju, tako da nam sama ideja nije bila nepoznata. Koliko znam, sa rediteljem Alačom se rad na ovoj predstavi pripremao godinama, ne u smislu hoćemo-nećemo već u smislu hoćemo, ali kako ćemo.

Bojan Tasić: Da, upravo to.

Srđan Aleksić: Napravljena je potom podela, svi koji nisu bili upoznati sa komadom su ga pročitali i videli smo da je, ako mogu kolokvijalno da kažem, Mate Matišić pisac koji voli glumca. On naprosto daje takvu količinu mesa, da ima sa čim da se radi. To nam je bio osećaj još od prvih proba, jer smo svi bili oduševljeni što radimo upravo ovaj komad. Narodno pozorište u Somboru je sredina koja prihvata mlade reditelje, nema nikakav odijum prema njima, naprotiv. Neki veoma veliki reditelji današnjice su prve rediteljske korake napravili upravo u našem pozorištu. Vanja Alač je došao sa kompletno formiranom idejom šta želi od ove predstave i mislim da se to na kraju i vidi kada se predstava pogleda. Mi smo imali veliku sreću da se par puta preko Zoom-a, a jednom i direktno prilikom dolaska pisca u Sombor, susretnemo sa Matom Matišićem. On je bio otvoren za sva naša pitnaja i dileme, tako da je rad na predstavi, osim što je na neki način bio neuobičajen, zaista bio divan. S druge strane, zbog tri priče u okviru jedne predstave, nismo imali uobičajen proces proba. Dešavalo se da se, recimo, radi druga priča u kojoj ja igram, pa potom pet, šest dana nemam probe jer reditelj radi s glumcima iz prvog ili trećeg dela, a glumac mora sve vreme da radi na ulozi. Od toga da smo najpre morali da ovladamo jezikom i na tom se mnogo radilo sa našim dragim prijateljem i saradnikom dr Dejanom Sredojevićem, da bi se kod nas tekst prelomio preko jezika. Kada se sve sagleda, dobili smo kao proizvod ovu predstavu koju mi mnogo veolimo i često je igramo, pa i na festivalima.

Marija Medenica: Ja sam, kada je reč o ovoj predstavi, gostujuća glumica u Somborskom pozorištu i to mi je bio prvi put. Neizmerno sam uživala u procesu rada. Čini mi se da me nikad neki proces nije manje koštao, a toliko mi dao. Zaista sam svime bila prezadovoljna. Reditelj je došao spreman, imao odgovore na sva pitanja. A, pritom je, u svemu tome pustio nas glumce da stvaramo i kreiramo uloge. Više se sklanjao, da ne smeta jer je imao čvrstu strukturu, i to je onda bila lakoća.

Bojan Tasić: Kada pogledamo tekst, on je vrlo savremen, to su slike iz svakodnevice i on na jedan pirandelovski način barata sa tim nekim domaštavanjem stvarnosti, ali i sa nekim jako aktuelnim i bitnim pitanjima. Ako bismo gledali iz klasične dramaturgije, ne bismo mogli da kažemo da su likovi u predstavi neki junaci, već pre da je reč o antijunacima. Imajući u vidu da ste rekli da je reditelj imao u vas poverenje, da je ostavio svo to "meso" o kojem ste govorili, zanima me kako ste vi branili te svoje likove i na koji ste ih način prisvajali?

Ivana V. Jovanović: Ja se upravo tako osećam, kao da je moj lik, moja junakinja - zapravo antijunakinja, što ona i jeste po tome kako je koncipiran lik. Indikativno za moj lik je što je ta žena zaista postojala. To je bila neka ugledna stomatološkinja, ne znam da li se zvala Jasna ko lik u predstavi, ali je lik koncipiran po njoj, Mate ga je pisao po njoj. Meni je bilo interesantno da je nađem, da guglam, i ustanovila sam da nije živa. Bilo mi je interesantno to što je jako mesnat lik, a zapravo je suštinski antimajka, antiheroj, antijunakinja u svakom smislu te reči. Pritom, vi morate da je branite. Da je negde razumete, da prihvatite taj karakter. Mi u prvom delu triptiha imamo majku (u liku kojeg tumači Biljana Keskenović), a u trećem antimajku. Sa svim tim, ja osećam neku posebnu radost igre kad treba da prezentujem lik iz tog trećeg dela. Imam i posebnu vrstu odgovornosti prema tome što je ta žena zaista postojala.

Bojan Tasić: Autor teksta Mate Matišić se i sam, videli smo to kroz tekst, poziva na te biografske momente, ali evo i kod vašeg lika mi vidimo jednog oca koji i sa dobrim namerama želi jednu lošu stvar... Hoću da ukažem na kompleksnost likova.

Srđan Aleksić: Naravno, o tome se i radi, možemo se složiti da je on čovek u potrazi za nekom sopstvenom pravdom. Hoću da kažem da u jednoj dobroj drami nema samo dobrih i loših likova, kao što ne postoje samo dobri ili loši ljudi. Postoje i dobri ljudi sa nizom loših osobina ili ljudi kod kojih loše osobine pretežu. Zato je život, nama glumcima, neiscrpan stvaralački izvor. Iz same drame se vidi da Mate Matišić vrlo vešto kombinuje neke od svojih zaista autobiografskih elemenata sa pukom fikcijom. S jedne strane, postoje stvari koje su zaista fakti, kao što postoje one koje su piščeva fikcija. U krajnoj liniji, potpuno je nevažno šta je šta. To je možda bilo važno npr. zagrebačkoj publici na praizvedbi ovog komada. Malograđanština postoji svugde - u Zagrebu, Vranju ili Somboru, pa je verovatno zagrebačkoj publici bilo bitno da zna ko je Ivanin lik, jer je zaista postojao, ili ko je njen pokojni otac - a opšte je poznato tamo ko je bio on, pokojni veliki jugoslovenski reditelj Krsto Papić. I tu zaista postoji ta priča da su oni Mati Matišiću ostavili decu blizance na usvajanje. To je fakt, ali je to vranjskoj publici nevažno - da li je to istina ili ne i da li se stvarno dogodilo i ko su ti ljudi. Mislim da je u pozorištu scenska istina mnogo važnija od puke istine i da se ne trebamo za time povoditi. Mislim da ovo nipošto nije komad koji je hteo da tračari, da od svega pravi neki rijaliti, već suprotno od toga.

Bojan Tasić: Ne samo glumci, već i reditelji nastoje da život oko sebe što vernije prikažu na sceni i u toj nameri uvek idu iz sebe. Ne bih mnogo dužio, imajući u vidu da je predstava trajala skoro tri sata, ali moram da pozovem ljude iz publike da postave neko pitanje ako imaju.

Ana Ogrizović (dramaturškinja): U svojoj rediteljskoj reči je Ivan Vanja Alač baš pomenuo da je imao dobar osećaj u vezi sa saradnjom, pošto je i pre početka rada smatrao Sombor odličnom pozicijom, pošto je blizak mentalitetom, opet dovoljnio daleko da se izbegnu neke situacije koje je imao Mate Matišić sa postavkom u Zagrebu, sa tim nekim prepoznavanjem stvarnosti. I vi ste pomenuli da ste vrlo otvoreni prema različitim vidovima saradnje, prema rezličitim tekstovima, pa me zanima da li privatno imate neki drag tekst ili autora sa kojim biste voleli da sarađujete?

Marija Medenica: Pa, ima ih mnogo (smeh).

Ivana V. Jovanović: Stvarno imamo sreću u Narodnom pozorištu u Somboru da sarađujemo sa vrhunskim rediteljima, od kojih su mnogi mladi, ali i sa onima srednje ili starije generacije. To su sve velika imena i ja sam stvarno počastvovana i privilegovana što sam sarađivala sa svim tim imenima, da sad ne nabrajam. Odabir i reditelja i komada u našem pozorištu je strašno važan i onda se super osećaš u tome što radiš. Evo, uskoro ćemo početi da radimo predstavu Gospoda Glembajevi.

Srđan Aleksić: Pomenuli ste tekstove koje bismo mi kao glumci voleli da radimo. Sudbina nas glumaca je da smo tokom cele karijere birani, a ne da mi biramo, dakle nas biraju, mi ne biramo. S druge strane, dovoljno sam dugo u pozorištu da znam da kada glumac nešto silno želi da igra, pa mu se to i ostvari, ili isposluje da mu se dogodi neka uloga, obično to ne izađe na dobro. Koliko takva pozicija za nas glumce često bude nelagodna, ja nama glumcima želim da ostanemo birani, a ne da mi biramo.

Marija Medenica: S obzirom na to da ja dolazim iz jednog većeg pozorišta, gde ima mnogo glumaca, gde pojedini na ulogu čekaju i više sezona, smatram da je bitno za glumca kako održava kondiciju dok ništa ne radi i koliko radi na sebi dok nema uloge. Ukoliko uspemo da u međuvremenu upijamo odgovarajuće sadržaje, neminovno je da će nas to već u narednom poslu dovesti do neke nove inspiracije. To čekanje je često neki naš usud, ali i lepota.

Tekst i foto M. Dimić/D. Dimić