Prve takmičarske večeri na 42. Borinim pozorišnim danima odigrana je predstava Ko je ubio Dženis Džoplin?, koju je po tekstu Tijane Grumić režirala Sonja Petrović.
Ovacije publike doživeo je ansambl Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, ovenčan za ovu predstavu nizom nagrada u prošloj pozorišnoj sezoni na gotovo svim takmičarskim festivalima u Srbiji.
Posle predstave, u festivalskoj press sali održani su razgovori o ovoj predstavi sa moderatorkom Jelenom Perić, koja će u utorak u okviru Borinih pozorišnih dana promovisati knjigu Politička drama i pozorište u dramama Dragoslava Mihailovića.
Asistirao joj je dramaturg Bojan Tasić.
Jelena Perić: Dobro veče ovako, zvanično svima. Meni je drago što se vidimo posle kratkog vremena ponovo. Svaka čast i na energiji i na vokalnim sposobnostima. Vi ste svi jako mladi (SMEH Sonje Isailović), da li ste nešto znali o životu same Dženis Džoplin pre nego što ste počeli da se bavite ovom temom, ili ste kroz sam rad ulazili u priču?
Bojana Milanović: Znala sam ko je i znala sam neke pesme, ali nisam toliko duboko ulazila u njen život i njenu biografiju. Rediteljka Sonja Petrović je dugo godina želela da se uradi predstava o Dženis. Zaista smo jedva čekali ali smo bili malo i odustali, jer se to nikako nije realizovalo. Kad se projekat dogodio mi smo već upoznali Dženis, ali smo se mnogo više upoznali kad smo krenuli da radimo i kad smo iščitali sva ta njena pisma roditeljima, krenuli da analiziramo tekstove njenih pesama... Kroz muziku smo najviše o njoj saznali.
Jelena Perić: Sama predstava, to jest tekst koji je Tijana Grumić radila, nastala je na osnovu rediteljkin radio drame „Dženis Džoplin se vraća kući“.
Dimitrije Aranđelović: To smo radili na radio Beogradu, sad ne mogu tačno da se setim koje godine, ali bilo je davno. Sigurno pre jedno 6-7 godina. Nismo mi toliko mladi, imamo preko 30 godina, nije baš da smo deca. Čuli smo za Dženis Džoplin pa smo, kad je projekat počeo, počeli da držimo radionice jedni drugima, podelili se po blokovima: muzika, pojam segregacije u Americi, Amerika u to vreme, šta su bili bitnici, hipici, droga u to vreme...pripremali smo se kod kuće, onda smo dolazili na probe i jedni drugima držali predavanja, to je bilo vrlo uzbudljivo.
Jelena Perić: Bojane, imate li vi neko pitanje?
Bojan Tasić: Da, pa dobar dan, ja sam Bojan Tasić, dramaturg. Pre svega hvala na predstavi i na igranju, bilo je izvanredno. Pozivam publiku da se uključi u pitanja kada završimo formalni deo razgovora. Moje pitanje bi bilo, pošto ste spomenuli svoj proces rada, da li ste na isti način kako ste analizirali presek društva Amerike i sve dobre i loše strane tog vremena i društva 50ih, da li ste i njen život tako secirali? Vidimo različite etape kroz koje prolaze svi mladi ljudi i koji su usled epohe dosta drugačiji.
Sonja Isailović: Pa, bilo je neophodno i samo se ponudilo da uzimamo parče po parče. U suprotnom bi bilo sve opšte i ništa lično nama. Bilo je nužno jer je bilo toliko uticaja u njenom životu, morali smo da razumemo njene roditelje i kako su oni vaspitavani, kako su vaspitavali Dženis, preko škole i svih društvenih okvira, stega, ustanova...To je nešto što je u njoj proizvelo potrebu da se oglasi na sebi svojstven način. To je možda bio ključan momenat, hoće li ona povući taj potez, ili će ostati u mraku.
Jelena Perić: Činjenica je da je nema, a pitanje je šta je to pokrenulo, nije okidač što je overdozirala, već šta je to pokretač. To je divna rečenica u programskoj knjižici, kaže: Omaž jednoj ženi koja je došla do svog kraja da bi se desio novi početak.
Sonja Isailović: Tokom procesa nismo bili sigurni kakav će naslov biti na kraju, to se još uvek kuvalo, i momenat podsećanja na naslov nam je često tražio da se podsetimo o čemu mi to pričamo. To je bilo vrlo plodotvorno.
Jelena Perić: Da li ste imali vokalne pripreme i koliko? Ono što smo čuli bilo je stvarno fenomenalno.
Bojana Milanović: Imali smo pripreme koje su bile baš onako, Olimpijske. Tu je sa nama i bend UV iz Novog Sada, mi smo radili u studiju pripreme. I Sonja rediteljka i Sonja glumica imaju iskustva pevanja u bendu, ja nemam toliko, ali me je rad otvorio i sad nemam strah. Nismo želeli i mogli da dopustimo da to ostane na površinskom nivou, hteli smo da to stvarno bude omaž toj ženi.
Bojan Tasić: Vaš udeo zvuči kao da ste delom pisali tekst. Naravno, tekst je pisala Tijana Grumić, ali da li je ona jednako dobijala zadatke kao vi ili je na njoj bilo samo da preda tekst?
Dimitrije Aranđelović: Zajedno se to događalo. Za nas glumce najteža je mizanscenska proba, prvi put u prostor je katastrofa, drž' gaće što se kaže. Muzika nam je strašno pomogla i tekst koji smo dobili je prosto klizio. Prekrajali smo sa Sonjom i Tijanom, kao tim, i dolazili do nekih rešenja, menjali i dopisivali scene. Proces je bio mučan, inspirativan, svi smo se dali sto posto.
Jelena Perić: Ana, izvolite.
Ana Ogrizović: Dobro veče. Moram priznati da pre predstave nisam kapirala Dženis, i sad mislim da sam skapirala i oduševljena sam. Zanima me, ovo je možda konkretno pitanje za Dženis, kako postanete Dženis? To nije samo glas, samo vežb, .meni je neverovatno, bukvalno.
Jelena Perić: Pogotovo ona scena kad ste bili u emisiji, meni je bilo kao...čekaj malo, šta mi to gledamo?
Sonja Isailović: Meni je olakšala prirodna bliskost i lakoća, povezanost sa Bojanom kao glumicom i osobom koja je otvorena, nema nikakvih stega. Ja sam daleko zatvorenija, pa se kroz ova silna igranja otvaram. Kad god bih omanula ona bi me vraćala, ta njena tačnost i sloboda mi je puno značila. Morala sam da se potrudim da poverujem u svoje mogućnosti.
Bojana Milanović: Mi ne znamo kako se to dogodilo, nismo imali ideju da imitiramo Dženis, to smo se u startu dogovorili. Mi smo želeli da razumemo tu ženu, i to što ste pomenuli da niste mogli da shvatite, mi smo hteli da vidimo šta je to iza bilo i dovelo je do tragičnog završetka. Iz tog razumevanja su izašle takve uloge, da čovek pomisli kako je video Dženis na sceni. To je na kraju jedno veliko poštovanje i ogromna analiza njenog života, i mislim da je to presudno.
Pitanje iz publike: Mi stariji pamtimo Dženis Džoplin i ona je bila ogromna zvezda, možda pokojna ali i dalje aktuelna. Koja je to tačka za vašu generaciju koja vas spaja sa njom, šta predstava ima da poruči generacijama danas?
Bojana Milanović: Ono što ja kao Bojana i kao glumica sa scene želim da poručim gledaocima je rečenica iz njenog pisma koje je ona pisala roditeljima, a to je da budemo ponosni na sebe, da budemo ono što jesmo.
Dimitrije: Ljubav će promeniti sve.
Sonja Isailović: Čini mi se da se nekad stekne utisak kao da se ona trudila da bude drugačija samo da bi bila drugačija. To danas klinci često rade, mladi se ekstremno trude da se izdvoje iz mase na način koji ništa ne govori. Tu se pogube, a treba više da osluškuju sebe. Dženis nije išla za masom, ona dubinski oseća potrebu za nečim i to je ostvarila, ma kako joj se život završio na kraju. Mladi treba da se bave sobom.
Jelena Perić: Ima li još pitanja?... Hoćete na večeru? Hvala vam i hvala što ste bili naši gosti!
