Zlatko Paković je jedna prilično specifična pojava na našoj pozorišnoj sceni, on ima svoj prepoznatljiv rediteljski rukopis koji mnogo odudara od neke opšte slike našeg pozorišta, rekao je dramaturg Goran Ibrajter otvarajući kao moderator "Razgovor sa stvaraocima" o predstavi Ako dugo gledaš u ponor, koja je izvedena završne večeri 41. Borinih pozorišnih dana u okviru takmičarskog programa.
Predstavu je po motivima romana Enesa Halilovića režirao Paković sa ansamblom Regionalnog pozorišta u Novom Pazaru.
Reč je o višestruko nagrađivanoj predstavi, najboljoj u celini na ovogodišnjem 66. Sterijinom pozorju, gde je dobila nagrade za najbolju muziku, glumačko ostvarenje, za najbolju mladu glumicu i specijalnu nagradu za režiju.
Nagrađivana je i na festivalu Joakim Vujić u septembru ove godine - najbolja predstava, režija (Zlatko Paković), muška uloga (Rifat Rifatović) i originalna muzika (Božidar Obradinović).
U Vranju, na tek završenom festivalu, proglašena je najboljom po oceni publike koja je glasala nakon svake od pet izvedenih takmičarskih predstava.
"Ako smo sinoć pomislili da smo došli do nekog novog vremena, do relaksiranije situacije, do vremena koje ne postavlja pitanje slobode pojedinca onako kako je postojalo pre vek, vek i po pa i nazad.
Kao da se vraćamo na neki početak, kao da se vraćamo na Sofku i ono što se njoj desilo i nekako mi se čini da se menjaju samo okolnosti, načini ispoljavanja određenih pojava, a da neka pitanja, nesreća, nevolja, prosto ostaju konstante.
Nešto što nas uvek prati, ta egzistencijalna pitanja o našoj suštini, o suštini našeg poroka na ovoj planeti koji je ograničen kratkim životima.
Čini mi se da sve činimo da taj kratak boravak na ovoj planeti samo iskomplikujemo.
Ja svih ovih večeri pokušavam da izbegnem stereotipno pitanje kako je tekao proces rada s rediteljem itd, ali ovog puta zaista moram da postavim pitanje kako je bilo raditi sa Zlatkom", pitao je Ibrajter članove novopazarskog ansambla koji su učestvovali u razgovorima - Anđelu Marić, Rifata Rifatovića i Vahida Džankovića.
Marićeva je rekla da je "rad sa Zlatkom sjajan".
Svi smo naizmenično i žrtve i dželati, to je nešto što nas prati kroz život, konstatovao je Ibrajter.
"Moram spomenuti jednu divnu stvar.
Od kada je došao Zlatko i od kada smo počeli rad na predstavi, ne prođe izvođenje da mi ne doživimo katarzu.
Istu katarzu smo gradirali u procesu", rekao je Rifatović.
Dramaturg Bojan Tasić primetio je iz publike da je u nekim momentima, pogotovo na početku, "dosta stvari u predstavi asociralo na antiku".
"Ne znam koliko ste to uzimali u obzir.
Sama boja haljine, simbol nečega što se ne bi trebalo ukaljati, makaze, rezanje kose, onda naduveni članci.
Ukazuje na Edipa i razne druge mitove", rekao je Tasić.
Ibrajter je podsetio da je Ako dugo gledaš u ponor višestruko nagrađivana predstava.
"Sa nama su dva "sterijanca" Rifat i Anđela...
Predstava je doživela tu vrstu satisfakcije.
Ovo nije pozorište koje upire prstom, imamo životnu priču koja nas polako uvlači u sve to, i polako budi emocije", rekao je Ibrajter.
Dramaturga Tasića zanimalo je da li je deo koji govori o prokletstvu predaka iz romana, a Džanković je kazao da "tako počinje roman".
"Mislim da se tu može napraviti dobra paralela sa Sofkom", rekao je Tasić, a sa tim zapažanjem složio i Džanković.
"Moram se nadovezati na ono što si pitao prethodno, otečeni zglobovi njene majke, nesreća njenog oca, sve je to iz romana.
Jer postoji tendencija u manjim gradovima, da će ljude sa nekom manom spariti sa drugom takvom osobom", kazao je glumac, dok je dramaturg Tasić rekao da se čini kako je "taj sindrom, ili bolje reći mentalitet manjih sredina, sveobuhvatni objedinitelj".
"Ja bih možda to drugačije definisao, jer veličina sredine ne određuje tu vrstu odnosa prema tome, naročito na Balkanu.
Mislim da je isti, i gori odnos u većim sredinama.
Te loše stvari se vežu za male sredine zato što se u njima sve brže izađe na videlo.
Ljudi u manjim sredinama su hrabriji, oni smeju da izađu na crtu svemu ovome", kazao je pak Rifatović.
