Vranje - Značajan jubilej, 100 godina Zavičajnog udruženja Vranjanaca u Beogradu Žuto cveće, obeležen je promocijom monografije Kulturno-privredno udruženje Vranjanaca u Beogradu 1921−1941, koja je održana u sali Udruženja kompozitora Srbije u Beogradu.
Autori monografije su pukovnik i predsednik Zavičajnog udruženja Žuto cveće prof. dr Dragan Mikić i Nada Petrović, istoričar i arhivski savetnik.
Na 139 strana, sa dvadesetak fotografija i tridesetak ilustracija i faksimila, predstavljene su prve dve decenije rada Udruženja.
Bio je to svojevrstan istraživački poduhvat jer su mnogi podaci o radu zagubljeni u vremenu.
Promociju je otvorio Božidar Dingarac, predsednik Upravnog odbora Udruženja koji je biranim rečima pozdravio prisutne Vranjance i Vranjanke, ljubitelje i poštovaoce Vranja i vranjske kulture.
On je izrazio očekivanje da će se Vranjanci u Beogradu ponovo okupiti povodom promocije neke nove monografije - o preostalih 80 godina postojanja i rada Zavičajnog udruženja.
"Na početku i na kraju monografije, kao da je svojom svetošću blagosiljaju, nalaze se dve ikone − Svetog Atanasija Velikog, slave i zaštitnika Udruženja, i Svetog Ave Justina Ćelijskog (Popovića), jednog od najpoznatijih Vranjanaca i duhovnog vođe u pravoslavnoj istoriji Srba.
U uvodnom slovu zapisane su reči: „Naše je samo ono što možemo drugima da poklonimo”.
A šta su to Vranjanci i prijatelji Vranja poklonili javnosti, svom rodnom gradu i Beogradu, gradu u kome žive", rekao je na promociji jedan od autora knjige prof. dr Mikić.
On je dodao da su autori "hronološki dokumentovano i faktografski precizno opisali 20 godina postojanja i aktivnosti Udruženja".
"Nisu zaboravljeni ni koreni, ni tradicija, a fragmentarno su prikazani veličina i obim delovanja najistaknutijih članova udruženja.
Impresivno je, čitajući o istoriji Kulturno-privrednog udruženja Vranjanaca u Beogradu, susresti se sa imenima Trifuna Jovanovića, Jordana Stajića, Josifa Đorđevića, Borisava Bore Stankovića, Jovana Hadži Vasiljevića, Milana Vlajinca, Aritona Mihailovića, Milana Stajića, Mihaila A. Stajića, Staje T. Stajića, Riste M. Simonovića i mnogih drugih koji su se u svojim delima, zajedno sa drugim članovima udruženja, upisali u anale istorije.
Među njima je i ime jednog od najviših duhovnih vođa u pravoslavnoj istoriji Srba Svetog Ave Justina Ćelijskog", istakao je dr Mikić, peti predsednik u stogodišnjoj istoriji Udruženja.
On je podsetio na važnu činjenicu da se Udruženje stalno razvijalo.
"Bilo je povremnih prekida u radu, stagnacija, ali se nakon njih stalno obnavljalo, dobijalo novu energiju i polet.
Zahvaljujući tome, danas je ostvarena i saradnja sa drugim zavičajnim udruženjima među kojima su udruženja Vranjanaca iz Karavukova, Crne Trave, Pljevalja, Čačka, Užica i srpsko-makedonskog prijateljstva Šar planina", dodao je on.
Kulturno-privredno udruženje Vranjanaca u Beogradu počelo je sa radom 16. marta 1921, a prema dostupnim dokumentima funkcionisalo je do aprila ratne 1941. godine, kada je njegov brz i plodonosan razvoj prekinuo Drugi svetski rat.
Zabeleženo je da je imalo 31 osnivača.
Bili su to viđeniji Vranjanci koji su živeli u Beogradu.
Dostupni izvori ukazuju da se sedište Udruženja u početku nalazilo u Lominoj ulici broj 2 i da je prvi predsednik bio Trifun Jovanović, krojač, u to vreme jedan od najuglednijih zanatlija Beograda i suvlasnik hotela Splendid.
Monografiju i rad Udruženja u tom periodu detaljnije je predstavila Nada Petrović, istoričar i arhivski savetnik.
Prema njenim rečima, Udruženje je imalo je prevashodno humanitarni karakter.
"Imajući u vidu činjenicu da je Vranje izašlo iz Prvog svetskog rata sa velikim brojem žrtava, koje su stradale od bugarskog okupatora na frontu, u logorima i na drugim stratištima, stanovništvu Vranja je bila potrebna svaka vrsta pomoći i podrške.
Brojni Vranjanci, intelektualci, trgovci, zanatlije i drugi uspešni ljudi živeli su u to vreme u Beogradu, a njihova povazanost sa zavičajem bila je toliko emotivna i snažna da su preko novoformiranog Udruženja na razne načine pomagali u kulturnom, privrednom i finasijskom pogledu", kazala je Petrović.
Radeći na knjizi ona se susrela na početku istraživanja sa brojnim teškoćama.
Obišla je sve arhive u Beogradu i konsultovala Istorijski arhiv u Vranju, da bi na kraju saznala da arhivska građa Kulturno-privrednog udruženja Vranjanaca u Beogradu nije sačuvana.
"Građa Udruženja trebalo bi po pravilu da se nalazi u Istorijskom arhivu Beograda, međutim, nije sačuvan nijedan dokument, a fond nije bio ni registrovan.
Nedostajala su esecijalna dokumenta koja bi osvetlila dvadesetogodišnji rad Udruženja", napomenula je.
Prvi dokument koji je našla bila je knjiga dr Jovana Hadži Vasiljevića Bugarska zverstva u Vranju i okolini 1915-1918, objavljena u izdanju Kulturno-privrednog Udruženja Vranjanaca u Beogradu.
Drugi dokument, osnivački akt udruženja, Pravila o radu Kulturno-Privrednog Udruženja Vranjanaca u Beogradu, srećom je sačuvan i nalazi se u privatnom vlasništvu porodice Riste M. Simonovića, hroničara grada Vranja, iz kojih su se mogli sagledati osnovni principi i postulati Udruženja.
Autor knjige Džon Frotingem, zaboravljeni srpski dobrotvor, Vranjanac Tomislav R. Simonović, priređivačima monografije ustupio je skeniranu brošuru Pravila Kulturno-privrednog udruženja Vranjanaca u Beogradu.
Simonović je na promociji rekao da je 2021. veoma značajna godina za Vranjance jer će se u njoj obeležiti tri važna događaja iz daleke prošlosti − 950 godina postojanja manastira Sveti Prohor Pčinjski, 140 godina postojanja Vranjske gimnazije i 100 godina postojanja Zavičajnog udruženja Vranjanaca u Beogradu.
Govoreći o radu Milutina Luteta Stojanovića (1887-1935), stručnjaka za vinogradarstvo, načelnika u Ministarstvu poljoprivrede u Beogradu od 1926. godine i najverovatnije prvog predsednika Kulturno-privrednog udruženja Vranjanaca u Beogradu, Simonović je rekao da je Milutin do glavne skupštine Kulturno-privrednog udruženja Vranjanaca 16. marta 1921. bio član privremene uprave.
Taj podatak do promocije autorima monografije nije bio poznat, pa može predstavljati prvi veoma važan rezultat objavljivanja monografije.
Podsetivši na aktivnosti Udruženja tih davnih godina na duhovit način Simonović je opisao kako su izgledale vranjske večeri.
Na njih su mogli da dođu samo pozvani, mahom Vranjanci.
Za one koji se nenajavljeno pojave, radoznalosti radi, a nisu imali pozivnicu, postojala je lozinka - da znaju značenje nekih vranjskih reči.
"Milutin je bio duhovit i pun dobronamernih šala.
Na prvoj vranjskoj zabavi koju je Udruženje priredilo u „Uroševoj pivnici“ na Terazijama mogli su da prisustvuju samo Vranjanci.
Milutin, kao predsednik Udruženja, Sava Đorđević, zvani Oganj, kao sekretar, i Vlada Krstić kao domaćin bili su obavezni da sačekuju goste.
Na zabavi su se pojavile dve dame bez pozivnica, njima nepoznate osobe i evo kako je tekao razgovor-
"Kude ste pošle", upitao ih je Milutin?
"Pa na zabavu, i mi smo Vranjanke", rekle su dame.
"Pa neste mi nešto poznate, al' ako ste Vranjanke", obratio im se Stojanović ,"l'ko će potrefite što značiv ovija tri vranjska reča: „štica,“ „tatabit“ i „kentra".
"Kako dame nesu potrefile nijednu reč, nisu mogle ni na zabavu“, ispričao je Simonović.
Program je vodila i delove iz knjige čitala Vjera Mujović, glumica Narodnog pozorišta u Beogradu.
Ona je nadahnuto pročitala i literarno pismo, jedan od najlepših nekrologa o slavnom srpskom književniku Borisavu Bori Stankoviću, iz pera nepoznatog autora, objavljenog u listu „Vreme” 23. oktobra 1927.
Predstavljanje monografije završeno je još jednim citatom iz teksta objavljenog u Vremenu od 21. jula 1936. – Vranje Bore Stankovića od Aritona Mihailovića.
„Vranjanci koji ne pristaju da snose nevolje kod kuće sele se u Beograd. Ta seoba nije odlazak u pečalbu, Vranjanci nisu pečalbari. Oni kad jednom prekinu vezu, čvrstu i jaku sa rodnim krajem, odlaze u svet da nađu mesto na kome će razviti sve svoje sposobnosti i tu ostati. Ne ostavljaju grad samo siromašni. Naprotiv, sele se najviše imućni kojima treba prostor za njihovu energiju, te traže širi teren, više vazduha i daha”.
Prisutne je pesmom u rodno Vranje u muzičkom delu programa vratio poznati pevač izvorne i narodne muzike Vranja Čeda Marković koji je nastupio uz klavirsku pratnju kompozitora Radeta Radivojevića.
Promocija monografije je bila izuzetno posećena.
"Bio je to prvi u nizu skupova kojim će Zavičajno udruženje Vranjanaca ove jubilarne godine sa dužnim poštovanjem podsećati na svoje stoletne korene, tradiciju i slavne prethodnike", poručuju iz Udruženja.
BIOGRAFIJE POZNATIH ČLANOVA
Rad Udruženja predstavljen u monografiji može se delimično pratiti preko pisanja ondašnje štampe – Vremena i Pravde, jer su te dve decenije postojanja i rada obeležile mnogobrojne aktivnosti članova Udruženja, dobrotvora i počasnih članova. Udruženje je pomagalo na razne načine gotovo sve projekte u zavičaju i prikupljalo priloge na dobrotvornim aktivnostima i zabavama. Bilo je mesto gde su se okupljali beogradski Vranjanci, proslavljali slavu svetog Atanasija Velikog, dogovarali se o izletima, predavanjima, proslavama, zabavama i posebno popularnim vranjskim večerima. Sve to je dokumentovano fotografijama i isečcima iz novina iz tog vremena. Bogatstvo monografije čine poglavlja o biografiji poznatih Vranjanaca tog vremena, hronologija rada Udruženja, kartoni ličnih i službenih podataka oficira koji su rukovodili Udruženjem, te podaci o imovinskom stanju Trifuna Jovanovića, prvog predsednika koji se čuvaju u Istorijskom arhivu Beograda. Na kraju promocije predsednik udruženja Mikić istakao je da je motiv izrade monografije bila želja da Vranjancima koji danas žive i rade u Beogradu sadašnji članovi Zavičajnog udruženja Vranjanaca u Beogradu "ostave u amanet obavezu da upoznaju humane poduhvate svojih predaka i da ih slede".
„Takvi poduhvati će u vremenima koja dolaze imati ogroman nacionalni i društveni značaj u očuvanju autentičnih vrednosti kulturne i umetničke baštine srpskog naroda“, rekao je on.
Na samom kraju pročitao je pismo, komentar jednog člana Udruženja, uz pozdrav prisutnima – do novog čitanja i druženja.
"Pročitao sam monografiju i sviđa mi se. Sačuvani su od zaborava napori Vranjanaca koji su u euforiji i zanosu posle Velikog rata želeli da se na neki način oduže zavičaju. Monografijom je sadašnja generacija Vranjanaca u Beogradu uspela da makar i delimično oduži dug generaciji posleratnih Vranjanaca, koji su čini mi se bili poletniji od nas. Ti beogradski Vranjanci borili su se u mnogo težim okolnostima da sačuvaju identitet i vezu sa za zavičajem. Sve čestitke za trud".
