Za Vranje News piše: Slobodan Stojanović
Nedavno sam, kao naučni i stručni prevodilac za francuski jezik, imao prijatan i privilegovan razgovor sa Tomom Piketijem (Thomas Pikkety) i njegovom suprugom Julijom Kaže.
Pritom, ovo dvoje mladih, vrednih, ambicioznih i radoznalih mladih ljudi iz Francuske zainteresovali su se, između ostalog, za portrete Dositeja Obradovića i Vuka Karadžića koji su krasili Profesorsku salu Ekonomskog fakulteta u Beogradu.
Sticajem okolnosti, kao đak osmogodišnje škole Vuk Karadžić u Vranju, podosta sam znao o Vuku, time i o Dositeju, tako da sam sažeto istakao njihovu osnovnu dvosmernu srpsko-evropsku liniju i prosvetiteljsko reformatorske zasluge.
Naravno, nisam propustio ni teme od Piketijeve preokupacije u vezi sa nejednakostima (posebno regionalnim) i tzv. participativnoj demokratiji.
O tome kao novinama u pristupu koje imaju veze i sa našim nekadašnjim samoupravljanjem.
Izostali su razgovori o nekim širim temama, koje su ostale za razmenu mejlova i naredne susrete.
Pomenti razgovor podstakao me da razmišljam o prosvetiteljstvu i reforamtorstvu (takođe Piketijeva teza), ne samo u Srbiji, kao trajnim civilizacijskim uzdanicama za emancipacijom i izlaskom iz nejednakosti i svekolikih raskola.
Prosvetiteljstvo, shvaćeno u najširem civilizacijskom smislu, u kome uz obrazovni sistem i mediji mogu imati sve značajniju ulogu, nedovoljno je iskorišćeno.
Ujedno i reformisanje, kao inteligentno prilagođavanje duhu vremena, uz tradicionalne vrednosti i potrebe u novonastalim potrebama ljudi.
Podsećanje na ličnosti koje su u prosvetiteljstvu i reformama videle izlaze iz dosta teškoća i nevolja upućuje na više oblasti i tema.
Jedna od njih, koja izaziva oštro polarizovana shvatanja, tiče se odnosa Srbije i Evrope u užem smislu, odnosno odnosima naše zemlje sa Evropskom unijom.
Ti odnosi su često iz raznovrsnih razloga vrlo složeni.
Umesto većeg potrebnog razumevanja i stepena tolerancije i prihvatljivosti, oni zamršeno, protivrečno i skoro lavirintski deluju.
U vremenu kada se tekuće stanje u svetu i mnogim zemljama ocenjuje sa četiri ključne odrednice: nestalno, neizvesno, složeno, protivrečno, tzv. metodološki okvir Vuka (volatile, uncertain, complex, ambiguous) na ivici je predizborne euforije razmatrati fenomene prosvetiteljstva i reformatorstva, kao uzdanice i zanemarene putokaze.
Ipak, delanje Dositeja i Vuka, pa i Piketija na internacionalnom planu zavređuje prigodan osvrt bar na jednu temu.
U predizbornoj euforiji za 2024. godinu u SAD i EU postoji latentna opasnost da se dođe do situacije ishitrenih odluka i najgore politike - isključenja i isključivosti, koja nanosi puno štete.
Umesto strpljivosti, upornosti i davanja prioriteta potrebama najširih slojeva stanovništva, može doći ponovo do retrogradnih tendencija.
Kako sam profesionalno najduže radio u oblasti ekonomskih odnosa sa inostranstvom, pri čemu osam godina u svostvu direktora Privredne komore Jugoslavije u Briselu, činilo mi se potrebnim i korisnim da svoja saznanja šire podelim putem priloga o mogućoj inspirativnosti delanja Vuka, Dositeja i Piketija.
(Autor je publicista i bivši direktor Privredne komore Jugoslavije u Briselu)
