Kao nesumnjivo jedna od centralnih ličnosti naše pravoslavne kulture u 20. veku, Justin Popović je po mnogo čemu i neobičan, kako unutar te kulture, tako i u njenoj celini i predstavlja onu vrstu ljudi koji izlaze iz okvira i očekivanja svojih savremenika, a u ponečemu kao da preskaču vreme u kome žive, rekao je u Vranju Milo Lompar, književni teoretičar i esejista, na promociji knjige izabranih tekstova Oca Justina Popovića On među njima.
Knjiga, za koju je izbor tekstova napravila i predgovor napisala Sunčica Denić, profesorka i književnica iz Vranja, zbornik je žanrovski raznolikih tekstova Oca Justina Ćelijskog i Vranjskog.
Sadrži kraće članke napisane u periodu od 1917. do 1960. godine, koje je Justin ili objavio ili ostavio u rukopisu.
Govoreći na ovoj promociji Lompar je kazao da je Ava Justin bio "čovek specifičnog kretanja" i u izvesnom smislu, kako je jednom prilikom rekao počivši mitropolit Amfilohije, "čovek ognjene naravi".
"Spadao je u onu vrstu duhovnika koji spajaju duboku osećajnost sa jednom vrstom oštrine u sudu i doživljaju sveta.
No, ako bismo želeli da ukažemo na sadržaje njegove misli, mogli bismo da izdvojimo nekoliko područja u kojima se ta misao kretala sa različitom intenzitetom, ali sa podjednakom prodornošću", kazao je Lompar.
Centralni pojam doživljaja sveta Oca Justina je - Hristos, rekao je Lompar.
"Centralni unutar pojma Hrista je - pojam vaskrsenja.
Justin to govori na vrlo izričit i moderan način za to vreme.
On kaže 'vaskrsenje Hristovo je prevrat, prvi radiklani prevrat i revolucija u istoriji čovečanstva; ono je podelilo istoriju na dva dela, u prvom delu vladala je deviza smrt je neophodnost, a u drugom počinje da vlada deviza - vaskrsenje je neophodnost.
Vaskrsenje Hristovo je vododelnica istorije, do njega bio je čovek i čovečanstvo, od njega počinje bogočovek i bogočovečanstvo.
Do njega optimizam je bio nemoguć, od njega on postaje moguć", citirao je Lompar Justinove reči.
Lompar je kazao da se tu vidi da Hristovo vaskrsenje prevazilazi dualizam duha i tela na taj način što se on unutar vaskrsenja u telu pojavljuje kao razrešenje jedno od centralnih problema u doživljaju smrti.
"U isto vreme, mi kod Justina vidimo da je Hristos postavio jedno iskušenje koje ima značajan momenat - momenat centralnosti.
Problem sabornosti u hrišćanstvu centralni je problem.
U hrišćanstvu je sve centar - tu nema periferije, kaže Justin.
Tu se vidi ono što je karakteristično za Justinovu misao da čitava zgrada čovekovih predstava pada ili opstaje u odnosu prema Hristu.
Nema nebitnog - ma šta dodirnuo, dodiruješ srce Hristovo.
U gospodu Hristu nema ničeg što je sporedno, sve je glavno i sve je centralno", citirao je Lompar Justina.
On je dodao da je unutar Justinove religijske tematike učenje i ličnost Hristova ono što predstavlja vododelnicu istorije.
"I odatle počinje jedna drama koja se u njegovom tekstu prevashodno pojavljuje u horizontu kulture, a to je drama zaborava tog učenja u savremenosti.
Tu je Justin deo jedne velike prodice mislilaca druge polovine 19. i prve polovine 20. veka koji osećaju da se sama Hristova poruka pojavljuje u vidu jednog zaborava koji savremenost toj poruci isporučuje.
To je nešto što on smatra dramom duha i dramom kulture.
Ta vrsta njegovih razmišljanja podrazumeva kritiku humanizma i kritiku kulture i on se određuje negativno spram humanističke samodefinicije i spram onoga što je na neki način tu definiciju učinilo obavezujućom", rekao je Lompar citirajući Justinove reči - kultura je razovaplotila ovaploćenog boga i mesto pravog Hrista pružila parče dolame njegove; i mi smo usvajali taj centralni greh Evrope, mi smo taj greh jeli u piluli kulture.
Sunčica Denić, koja je za ovu knjiga odabrala tekstove i napisala predgovor, rekla je da smo svedoci da nekoliko poslednjih decenija 20. veka i u 21. veku interesovanje za Oca Justina Popovića raste i formira mnoge teorije.
"Iz Vranja je otac Justin proteran od tadašnjih vlasti, da bi se u Vranje vraćao više nevidiljivim, no vidljivim putevima.
Često se o njemu govori da nije voleo Vranje, da je zatvarao oči prolazeći pored Vranja i idući u Prohor Pčinjski, u omiljeni manastir, kod omiljenog svetitelja.
Nije on zatvarao oči zato što nije voleo Vranje i Vranjance.
Zatvarao je oči od tuge za zavičajem, sklanjao se tiho, bolovao je zbog toga do kraja svog života.
Radovao se Vranjancima i rođacima koji su ga gotovo kradom posećivali u manastiru Ćelije", rekla je Denić.
Poznata je njegova bliska veza sa sveštenikom Blagojem Trajkovićem i ocem Jančom Stojiljkovićem.
Denić je pokazala dva rukopisa - Žitije Vasilija Novoga (1955) i Trebnik (1960), koje je Justin posvetio ocu Blagoju.
Ona je dodala da teološko-filozofsko-književno delo i tekstovi u knjizi On među njima daju odgovore na mnoga duhovna i duševna pitanja čovekova.
"Naročito je bitno sagledavanje stanja pojedinca pred Bogom i ljudima, što je i sa književno-teorijskog aspekta savremen pristup, blizak modernim strujanjima, savremenoj književnoj strukturi", rekla je Denić.
Dragan Lakićević, književnik i urednik Srpske književne zadruge, koja je izdavač ove knjige, podsetio je da se 1917. godine, usred Velikog rata, samo dve godine od zamonašenja u Skadru prilikom odstupanja srpske vojske preko Albanije, Justin Popović obreo u Oksfordu, gde je misionario, besedio i pisao.
"U jednom tekstu te 1917. godine je napisao kako smo uobrazili da su svećice evropske kulture jače od svetlosti Hristove, od Božje svetlosti; kaže da smo uobrazlili kako je kultura Evrope ugasila nebesku svetlost i nadblistala Hrista.
Mnogi Justinovi tekstovi, ne samo ovaj, počinju mislima o nedostatku vere i njenog sjaja u čovekovom srcu, duhu i umu.
Tim tekstom počinje ova knjiga, a njegova glavna teza je bolest od greha", kazao je Lakićević.
On je dodao da se u zborniku nalaze tri teksta o Svetom Savi pisana od 1938. do 1962, a da su Justinove teme i Vidovdan, Dostojevski, naši pisci Šantić i Nušić, božji svet, cveće i životinje, od životinja - srna.
"To su lirski eseji s prodorima imaginacije gde pesnička slika tumači i ilustruje duh i um", rekao je Lakićević.
Justinove blagovesti, u okviru kojih je promovisan ovaj zbornik, održane su 33. put.
Organizatori su Književna zajednica Borisav Stanković, Eparhija vranjska, a neretko su se u organizaciju ranijih godina uključivali Pedagoški fakultet i lokalna samouprava.
Justin
Blagoje Popović (1894-1979), potonji otac Justin, rođen je u Vranju 7. aprila (25. marta po starom kalendaru) 1894. godine od oca Spiridona i majke Anastasije. Familija Popovića je kroz generacije bila sveštenička, jedino je Blagojev otac Spiridon bio samo crkvenjak. Blagoje je bio najmlađe dete, a imao je starijeg brata Stojadina i sestru Stojnu. U devetorazrednoj beogradskoj Bogosloviji stekao je puno prijatelja i sa njima se okupljao u razna bogoslovska, molitvena bratstva. Jedan od njegovih prijatelja je bio i Milan Đorđević, potonji vladika dalmatinski Irinej. Kao mlad bogoslov, Blagoje je pored svetootačkih dela čitao najviše Dostojevskog. Brat Stojadin, kao student prava je izgubio nesrećnim slučajem život, ispavši iz voza pri jednom svome povratku sa studija kući. Blagoje tada svima otvoreno govori da želi ceo svoj život da posveti Bogu da bi bio što bliži njemu i svome bratu. Roditelji mu se protive toj želji i na sve načine pokušavaju da spreče svoje dete da ode u monahe. Blagoje biva mobilisan u „đačku četu“ pri vojnoj bolnici u Nišu tokom Prvog svetskog rata, a kasnije oni se zajedno sa vojskom i sveštenstvom povlače preko Albanije. Stigavši u Skadar, Blagoje moli patrijarha Dimitrija za monaški postrig, patrijarh blagosilja i bogoslov Blagoje postaje monah Justin. Više o Ocu Justinu pročitajte OVDE.
