Piše: Tomislav R. Simonović
Toma S. Stajić rođen je u Vranju 1836. godine od majke Božane i oca Staje Stanojevića, rodonačelnika jedne od najstarijih vranjskih porodica. Njegovi roditelji vode poreklo iz sela Barbace na Pčinji, tada u Preševskom srezu.
Ceo kraj u Pčinji, kao i selo Barbace trpelo je teror od strane Turaka, najviše su uzimali lepe devojke za svoje supruge i harem u Vranju. To je bio razlog što su se stanovnici sela Barbace iseljavali. Pojedine ugledne porodice iselile su se u selo Malotino kod Kumanova, neki su pobegli u selo Starac a nekoliko porodica iselilo se u Vranje i druga mesta.
Pre 190 godina iz sela Barbaca u Vranje su se doselili braća Stamenko i Staja, zvani Crni Staja. Staja Stanojević sa suprugom Božanom doselio se godinu dana pre Tominog rođenja, 1835. godine. Staja i Božana osim najstarijeg sina Tomu, izrodili su: Kostu, maloumnog Vasu, Arsu i najmlađeg Mitketa glavnog junaka čuvene drame Koštana Borisava Stankovića. Staja se u Vranju bavio mutavdžijskim zanatom. Svi Stajini sinovi bavili su se zanatima i trgovinom. Četiri Stajina sina razgranali su i uvećali porodicu tako da je po broju članova bila najveća i najpoznatija, ne samo u Vranju.
U životu i istoriji Vranja i Srbije, posebno mesto ima porodica Stajić zbog velike uloge njenih članova kako u Vranju, tako i u Srbiji. Ne verujemo da je u Srbiji postojala porodica koja je sa tako velikim brojem školovanih ljudi, među njima je i veliki broj doktora nauka koja je zadužila srpsku nauku i medicinu.
Četiri sina Tome Stajića sa fakultetskim diplomama bili su učesnici na Solunskom frontu. Dobrovoljno su otišli sa srpskim narodom preko Albanije jer 1914. nije bila objavljena mobilizacija.
Sin Tome i Tašane Stajić general dr Jordan Stajić, bio je jedan od najboljih hirurga Srbije. Za vreme Solunskog fronta, u Skadru je operisao prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića. Bio je načelnik sanitetskog odeljenja Vrhovne komande 1917/18, lični hirurg kralja Petra. U Solunu, u bolnici poznatoj kao Bolnica kralja Aleksandra, radio je sa svetski poznatim bakteriologom, Poljakom Ludvikom Hiršveldom. U Valjevu je bio pokretač izgradnje hiruškog paviljona u sastavu bolnice, u Skoplju je bio predsednik Lekarskog društva. Američki lekari su koristili njegova znanja iz ratne hirurgije koje je stekao na Solunskom frontu zbog čega su mu američki sanitetski pukovnici lično u Beogradu uručili američko odlikovanje Krst časti.
Drugi sin Tome Stajića je dr Milan Stajić. Sa rođenom braćom dr Jordanom, Stajom i Janaćkom prešao je preko Albanije. Bio je specijalista hirurgije, kasnije ginekologije, šef i jedan od osnivača Hiruškog odeljenja u Čačku, predavač i direktor Babičke škole u Beogradu, autor knjige o akušerstvu. Bio je generacija sa Borom Stankovićem…
Treći sin Tome Stajića, je Staja T. Stajić, sa bratom dr Jordanom prešao je preko Albanije, učesnik borbi na Solunskom frontu. Bio je poznati pešadijski general.
Četvrti sin Tome Stajića, major Janaćko Stajić prešao je preko Albanije.
Sin Velizara Stajića je dr Aleksandar Stajić upisao je medicinu s prvom generacijom studenata na Medicinskom fakultetu u Beogradu i bio poznati vojni i civilni lekar u Valjevu i drugim gradovima Srbije i Makedonije.
Kostin sin Đorđe Stajić visoko obrazovanje stekao je u Ženevi. Po završetku studija bio je predavač u beogradskim srednjim školama a zatim inspektor Ministarstva socijalne politike.
Dr Staja A. Stajić, sin je Arse Stajića, kao gimnazijalac prešao je preko Albanije, u Parizu je završio Medicinski fakultet gde je završio specijalizaciju iz pedijatrije. Njegov sin Mihailo bio je poznati srpski gastroentereolog, redovni profesor Interne medicine na Medicinskom fakultetu u Beogradu
Dr poljoprivrednih nauka Uroš Stajić sin je Mitketa Stajića, čuvene ličnosti iz Stankovićeve Koštane. Bio je doktor poljoprivrednih nauka, napisao je nekoliko knjiga o duvanu.
Drugi sin čuvenog Mitketa bio je Miodrag Stajić. Poznati je srpski kritičar i veliki proučavalac književnog dela Borisava Stankovića. Živeo je i radio u Londonu. Bio je lektor za srpski jezik na Univerzitetu u Kembridžu. Posle Miloša Crnjanskog bio je predsednik Udruženja srpskih pisaca i umetnika u inostranstvu (USPUI). Osim Marginalija (dve knjige) koje su objavljene u Srbiji 1931. i 1940. U Londonu je izdao knjigu Ideje za koju je predgovor napisao Slobodan Jovanović.
Najstariji sin Staje Stanojevića bio je jedan od najpozatijih vranjskih trgovaca Toma Stajić. Kako su Stajini sinovi savladali zanate i ovladali trgovinom, svako od njih je stekao veliki kapital pa ih je otac Staja odvojio od porodice. Od svog velikog kapitala u novcu, imanju i kućama, Staja je testamentom svoj kapital ravnomerno rasporedio sinovima za samostalni život.
Najstarijeg sina Tomu, koji je bio jako inteligentan, vredan i štedljiv, otac Staja je uveo u trgovinu sa nepunih 17 godina. Ove osobine su mu omogućile da za nepunih 10 godina potpuno ovlada trgovinom. Već oko 1865. bio je među vodećim trgovcima u Vranju. Te godine Toma Stajić sa ugledom koji je stekao sprečavao je da se hrišćani na silu muhamedane, da primaju muslimansku veru. Trgovački poslovi su Tomu vodili po celom Balkanskom poluostrvu, u Peštu, Trst i u još neka trgovačka središta van Balkanskog poluostrva. Obilazeći velike evropske trgovačke centre video je veliku razliku između svog Vranja koje je vekovima bilo pod okupacijom primitivnih Turaka i gradova nastalih pod Austrijancima. Najviše je trgovao u Makedoniji, Bugarskoj i Bosni.
Trgovanje pre oslobođenja Vranja 1878. bilo je skopčano sa velikim rizikom, jer su trgovački karavani bez zaštite bili česta meta razbojnika. Dešavalo se da vranjske trgovce sačekaju posle prodaje svoje robe i opljačkaju im novac.
„Dva su glavna proizvoda vranjske industrije, nekada od velika značaja, sada u opadanju; to su pokrovci i užad. Sa njima su vranjski trgovci trgovali po Bosni, Makedoniji i Bugarskoj. Stotinama tona užarije i pokrovaca odnosilo se iz Vranje. Od zanata bio je razvijen i kovački. Izrađivalo se oružje, zatim sekire, potkovice, klinci, i sve se to raznosilo po celom Balkanskom poluostrvu.“
Unuka Tome Stajića, kći Mitketa Stajića Jefimija Kalimančić posle udaje živela je u Beogradu, opisala je pokušaj pljačke novca svojih predaka od strane Arnauta u blizini Ferizovića. Taj događaj je karakterističan za to vreme kada se njen otac Mitke Stajić, čuveni lik iz Stankovićeve Koštane sa braćom vraćao iz Skadra.
„Svoju ratobornost i neustrašivost Mitke je pokazao u opasnim momentima. Jednom prilikom vraćao se sa svojom braćom iz Skadra, gde su prodali užariju. U usputnoj mehani zadremao je. Braća su pošla napred, misleći da Mitke (njihova jedina oružana pratnja) već kreće za njima…Odmakli su dobar deo puta kad se on probudio i pojurio za njima.
Žureći za braćom Mitke se ljuto vajkao u sebi što je ostavio karavan na cedilu. Šibao je besno svog konja. I kad je stigao do jednog zavijutka imao je šta da vidi: tri Arnautina zaustavili pištoljima braću. Skidaju im bisage s novcem.
Originalni Mitke već ima ideju. Stavio je u usta dizgine, u jednu ruku zgrabio pištolj, u drugu jatagan. Uleteo je u grupu strašan kao neki divljački bog. Nebo se rascvetalo na dvoje kad je grmnuo:
Vezujte se!...
Preplašeni drumski razbojnici sami se uvezali. U obližnjem mestu Ferizoviću (Uroševac, prim. T. Simonović) bačeni su u zatvor. Turski paša došao je da vidi Mitka i da mu se čudi.
Nije to bio kraj odiseje. Mitke je tog dana lično hranio i pojio konja, pravdajući se što ga je šibao kad su stizali braću. I bacajući polovinu krivice na sebe govorio je:
Of, lele, kude sam te naučija da staneš pred kafanu.
Kako je Osmansko carstvo slabilo, Turci su posle ukidanja grčkog i bugarskog egzarha počeli Vranjancima da dozvoljavaju da obavljaju versku službu. To se dešavalo oko 1830. u doba Tanzimatskih reformi u Otomanskom carstvu kada su službu u crkvi vodili grčki a zatim bugarski sveštenici. Kada je Toma Stajić doživeo najveći uspon u trgovanju i stekao pozamašan kapital, u Vranju se vodila žestoka bitka, prvo između Vranjanaca sa grčkim, a onda i sa i bugarskim sveštenicima.
Nezadovoljstvo sa grčkim sveštenicima i grčkim vladikom, kulminiralo je kada su iz verske službe potpuno ukinuli slovenski jezik, a ozvaničili grčki. Turcima je bilo svejedno čiji će sveštenici voditi službu u Vranju i na kom jeziku jer su želeli da umire nezadovoljne Vranjance. Kako nije bilo školovanih srpskih sveštenika, Vranjanci su posle proterivanja grčkih sveštenika spas videli u bugarskim sveštenicima i učiteljima.
Uz svesrdnu podršku Turaka, bugarski učitelji su se toliko osilili da su počeli da ubijaju srpske učitelje bez ikakvih posledica. Takav slučaj desio se sa srpskim učiteljem Vićentijem Dimitrijevićem, rodom iz Prizrena, kojeg je otrovao bugarski učitelj Šišedžijev.
„Smrt učitelja Dimitrijevića, koji je bio posvećen isključivo svom, učiteljskom pozivu, Vranjanci su, usled nedostatka informacija, tumačili kao lični sukob bugarskog i srpskog učitelja. Koreni sukoba bili su mnogo dublji. Iza svega stajale su tri zemlje, Turska, Bugarska i Rusija. Posle dolaska i rada Šišedžijeva u Vranju naročito su bile uključene Sofija i Carigrad, kao i bugarske organizacije koje su delovale u Bugarskoj i Turskoj. Sve se to odvijalo pod zaštitom šefa turskog Mitesariflika, Abdul Rahman paše za koga se znalo da je bio plaćenik bugarske organizacije u Carigradu. Ova nacionalistička bugarska organizacija osnovana je sa zadatkom da radi protiv Srba i Srbije i preteča je organizacije VMRO (Vnatrešno makedonska revolucionarna organizacija) do čijeg osnivanja je došlo u Sofiji…Ona je u Carigradu angažovala plaćenika koji je dobio zadatak da nastavi s radom tamo gde je stao Šešidžijev.
Bugari su imali spisak viđenijih Vranjanaca, koji su im bili smetnja u sprovođenju njihovih ciljeva, pa su ugledni Vranjanci od strane bugarskog egzarha bili označeni kao njihovi neprijatelji. Među njima bili su ugledni trgovci, kao što je Toma Stajić koji je bio na vrhuncu svog moralnog i materijalnog napredovanja. Uz to, Toma Stajić, kao uspešan trgovac, često je bio na trgovačkim trgovima s robom u Bugarskoj. Bugarska organizacija iz Sofije bila je uprla prst na protivnike bugarskog jezika i bugarskih učitelja u vranjskoj školi kao što su bili Janja Vlajinac i Janja Milenković. Ovu dvojicu Vranjanaca Abdul Rahman paša je dugo „lomio“ u Nišu. Janju Vlajinca su bez ikakvog razloga uhapsili. Toma Stajić je kod Abdul Rahmana imao posebne prijeme. Abdul Rahman je od Ignjatijeva iz Carigrada dobijao uputstva, zbog čega je od Stajića tražio da se odrekne srpskog vladike i prihvati bugarsku egzarhiju. Abdul Rahman paša je govorio Tomi Stajiću da to nije lično njegova želja i njegov zahtev, već zahtev Sultana i ruske vlade.
„To je želja“, uveravao je Abdul Rahman paša Tomu Stajića, i sultanove i ruske vlade „i otpustio je Vranjance s podvučenom željom da oni ovo pitanje ovako svrše.“
"I moja naređenja da stignu, govorio je mitesavir dalje, da drugačije ne bude, da bude ovako kako vam rekoh, Iako drugim rečima, i drugim tonom, tako je govorio Abdul Rahman paša i Leskovčanima, kad ih je, posle četiri dana, otpustio da se vrate svojim kućama. U isto doba, ponovo su počele stizati poruke iz Carigrada i Plovdiva i Vranjanci se odluče da Pajsija isteraju na čistinu u matrijalnim stvarima.“
Duhovi oko vranjskog osnovnog školovanja nisu se smirivali među Vranjancima i do sukoba je došlo između Tome Stajića i mitropolita vranjskog Pajsija. Turci su prvo sa grčkim a zatim i sa bugarskim sveštenicima i učiteljima unosili pometnju među Vranjance. Kao rezultat ovih neprilika i svađa, u Vranju i vranjskoj oblasti, da bi se razrešila teška politička situacija, došlo je do osnivanja tri crkveno-političke partije, kako bi se smirili duhovi u Vranju. Tako bi se videlo kojoj bi se partiji Vranjanci priklonili. Najjača među njima bila je ona koja je bila za egzarhiju i srpske škole, druga je bila za patrijaršijskog vladiku i srpske škole, i ova partija je imala najveći broj pristalica. Treća crkveno politička partija imala je najmanji broj pristalica jer je bila za egzarhijskog vladiku i bugarske škole.
Ovako su se cepali i gložili Vranjanci. Od tri rođena brata pod istim krovom, jedan je pripadao jednoj, drugi drugoj, a treći trećoj crkveno političkoj partiji. Tako se ovo pitanje razvijalo, dok nije iradom od 28. februara 1870. bio ustanovljen bugarski egzarhat.
"Da bi se ratosiljali grčkih sveštenika, od kojih Vranjanci nisu imali nikakvu vajdu već samo razmirice i međusobne svađe, mnogi Vranjanci su sa osnivanjem nezavisne Bugarske crkve, po sili teških političkih prilika, prišli bugarskoj egzarhiji. Prišli su „istočnoj braći“ nadajući se da će im lakše biti jer će Bugari umesto grčkog jezika, prema kojem su Vranjanci imali odbojnost, u školama uvesti slovenski jezik. Nisu se nadali da će ih bugarska egzarhija progoniti i ići toliko daleko da će im srpske učitelje ubijati i voditi politiku bugarizovanja srpskog življa…Nalazeći se u veoma teškom položaju, u politički veoma nepovoljnim okolnostima, srpski narod malo je razmišljao o školama i nekakvom kulturnom usavršavanju. Pod Turcima je Vranjancima bilo nešto lakše nego s grčkim i bugarskim sveštenicima jer su u turskoj Carevini sačuvali svoje slovensko ime, svoju lokalnu tradiciju".
Od dolaska Slovena na Balkansko poluostrvo, od doba Ćirila i Metodija, oko 970. godine, Sloveni su čekali dan nekog velikog sveca da bi primili pravoslavnu veru i od tad su počeli da svake godine na taj dan slave svoju krsnu slavu. Te tradicije, koje su bile jako ukorenjene u srpskom narodu i u sebi su imale slovensko obeležje, nije mogla da uništi turska vlast za pet vekova. Ta slovenska svest najbolje se manifestovala kad je bio osnovan bugarski egzarht. Na trenutak se pomislilo da je stvaranje egzarhije bio uspeh Slovena u zaštiti od turskog terora i grčkih sveštenika. Zato su Sloveni u početku, dok nisu shvatili njegove prave namere, prilazili bugarskoj egzarhiji.
„Bugari su u početku tobož prihvatili dolazak srpskih učitelja da bi lakše doveli svoje. U početku su otvorili srpskoslovenske škole i učili decu na srpskoslovenskom jeziku po celoj Staroj Srbiji i Makedoniji. Srpski učitelji su u početku prihvatili egzarhiju s poverenjem jer su mislili da će ih ona braniti ne samo od grčkih sveštenika, već da će im dati slovensku službu za kojom su vekovima čeznuli. Nadali su se da će u slovenskim školama učiti svoj lokalni jezik, hrišćansko-slavjanski kako su ga nazivali. Međutim, Vranjanci su ubrzo uvideli da rad egzarhije nije bio uopšte onakav kakvim su ga Bugari predstavljali. Sa zaprepašćenjem su gledali kako egzarhija uvodi nešto novo, da te novine nanose štetu srpskim školama koje još uvek u pravom smislu nisu bile prave škole. Uvode bugarski jezik menjajući vranjski dijalekt (govor) zabranjuju stare vranjsko-srpske običaje, jednom reči, zabranjuju sve što je srpsko. Egzarhija, trudeći se da Srbima izmeni nacionalni identitet, sve više ih udaljuje od sebe, od slovenskih osećanja“.
Toma Stajić je trgovao u veoma teškim ekonomskim i političkim prilikama kada se nije znalo koji su sveštenici gori, grčki ili bugarski. Vranjskim trgovcima, kao i Tomi Stajiću nije bilo lako da se odluči kojoj crkveno-političkoj partiji da se prikloni, jer se moralo raditi zbog napretka grada. Moralo se trgovati a dozvolu da putuju i trguju širom Balkana mogli su da dobiju samo od Turaka. Relativno mlad i kao i ostali trgovci nije mogao da odredi značaj svog udela u trgovini. Sa naprednim idejama rad Tome Stajića razlikovao se od rada ostalih trgovaca jer je u Vranje hteo da dovede Srbiju, da Vranje ne bude turska kasaba već moderan evropski grad.
„Kad je Toma Stajić, zbog proskripcije, pred samo oslobođenje Vranja, bežao iz Vranja, i kad su ga uhvatili Arnauti Debranci kod Bujanovačke crkve, oborili ga s konja, vezali i proterali u Vranje, između ostalih njegovih „grehova“ i „krivica“, najviše su mu spominjali što je branio da se Srpkinje, kaurke-muhamedane."
„Što onako odvažno brani u medžlizu prava svojih sunarodnika i hrišćanske devojke i žene izvodi iz harema i vraća ih roditeljima i supruzima. A kad se 1877. godine ispunilo Vranje turskom vojskom i bašibozukom iz Debra i Gostivara, za pokojnikom (Toma Stajić, prim. T. Simonović) su svuda tragali kao za srpskim kapetanom, koji komanduje nad vranjskom Moravom i Pčinjom. Zbog toga se pokojni Toma, za vreme oslobođenja Vranja, zatekao daleko od Vranja, pa se odmah posle oslobođenja vratio preko Bukurešta, Pešte i Beograda.
Toma Stajić je bio prvi koji je vranjske žene i devojke izvodio iz harema u Vranju i vraćao ih roditeljima i muževima. Godine 1877. on beži iz Vranja da ga bašibozuk ne bi ubio, a vraća se u grad posle njegovog oslobođenja.“
Zbog svog geografskog, više zbog geopolitičkog položaja Vranje je bilo interesantno velikim silama i bilo je često mesto sukoba raznih osvajača jer „Vranje žuto cveće, nema toga koj ga neće.“
Krajem jula 1877. Rusija je napala Tursku i Osman-paša odbio je sve ruske napade kod Plevena. Vojna situacija za Ruse nije bila dobra. Rđav ratni položaj naterao je Ruse da se za pomoć obrate Kneževini Srbiji. Zbog oslabljene pozicije na početku Drugog srpsko-turskog rata, Srbija se nije mogla namah odazvati ruskom pozivu. Ali čim je Pleven pao 28. novembra 1877. Srbija je pružila traženu pomoć. Ona je oglasila Turskoj rat 1. decembra 1877. Toga datuma knjaz srpski Milan Obrenović IV objavio je ratnu proklamaciju srpskom narodu koja predstavlja najavu rata Turcima za oslobođenje južnih krajeva Srbije, Nišavskog, Pirotskog, Topličkog i Vranjskog okruga.“
U objavljenom ratu Kneževina Srbija, kao mala zemlja, imala je da realizuje nekoliko vrlo teških zadataka kao što su: pomoć carskoj ruskoj vojsci na njenom desnom krilu, oslobođenje Bugarske, srpske i drugih manjina, kao i prodor na jug Srbije radi oslobođenja četiri okruga - Niškog, Pirotskog, Topličkog i Vranjskog. Drugi front bio je vrlo važan za slabljenje okupatorove vojne sile.
U tom ratu protiv turskog okupatora, u zajednici sa Srbijom, Crna Gora je, isto tako, bila veliki faktor koji je doprineo likvidaciji okupatora. Srpska i crnogorska vojska došle su do Sofije.“
Uoči oslobođenja Vranja, 1877. Toma Stajić je stekao veliki ugled, ne samo kod Vranjanaca već i u Beogradu. Bio je prvi vladin, potom narodni poslanik za Vranje i kad je Jovan Ristić držao resor inostranih dela od 1875-1878, i kada se kao predsednik srpske vlade povukao iz političkog života 1880. Toma Stajić je postao poslanik sve do 1889. kao član Napredne stranke.
Četiri velika srpska okruga Niški, Pirotski, Toplički i Vranjski okrug bili su neoslobođeni do 1877/78. koje su držali Turci. Knez Milan Obrenović je koristeći povoljnu političku situaciju i raspoloženje srpskog naroda i srpske vojske krenuo u akciju da ova četiri okruga oslobodi. Njegova Proklamacija srpskom narodu bila je prihvaćena i u ratu sa Turcima učestvovala je regularna srpska vojska i veliki broj srpskih patriota dobrovoljaca.
Putopisac Sreten Popović nije mogao da zna sve pojedinosti o srpskim ratnicima i dobrovoljcima, i njihovom učešću u ratu jer nije bio učesnik i svedok svih ratnih događaja u oslobođenju ovih okruga. Da bi nam pružio istorijske podatke o srpskim vojnicima i dobrovoljcima koji su danas vredni za srpsku istoriografiju, poslužio se dnevnikom jednog od dobrovoljaca koji je svakodnevno beležio aktivnosti srpskih ratnika protiv Turaka i njihovog saveznika Arnauta. Opisao je bitke dobrovoljačkog korpusa i dao svoj doprinos u oslobođenju Vranja. Evo interesantnih delova iz dnevnika nepoznatog dobrovoljca koje je zabeležio Sreten Popović.
„Dobrovoljački korpus za drugo ratovanje Srbije protivu Turaka sakupljen je u Ćupriji, većinom iz drinskih dobrovoljaca, koji su se u prvom ratovanju 1876. godine borili, i to iz urođenika kneževine Srbuje, Stare Srbije, Bosne i Vojvodine (bilo je i nekoliko stranaca iz Germanije, jedan Amerikanac i jedan Italijanac.)
Za devetnaest dana sakupljeno je, obučavano i za borbu spremljeno je bilo 1.000 dobrovoljaca, a malo docnije još 500.“
Srpski dobrovoljac je opisivao ratne događaje počev od 28. novembra 1877. godine kada je srpska vojska krenula u veliki pohod oslobobođenja istočnih i jugoistočnih krajeva Srbije, od Pirota do Vranja. Krenuli su iz Pirota prema Sofiji, 23. novembra 1877. na zahtev Rusije, stigli su u bugarski grad Trn, a sledećeg dana pod komandom poručnika Lazara Čizmića koji je sa svojim ratnicima bio kao avangarda, stigli su u mesto Radomir, a onda u Ćustendil. U Ćustendilu su stupili u vezu sa Rusima odakle je srpska konjica krenula prema Sofiji. Tako je srpska vojska oslobodila Bugarsku od Turaka.
Do 1. januara 1878 srpska vojska je redom osvajala sve gradove prema Vranju sa komandantom, pukovnikom Đokom Vlajkovićem. Vlajković kao komandant nije oklevao, brzo je reagovao i bez zaustavljanja nastavio je sa oslobađanjem srpskih varošica i gradova prema Vranju. Oslobodio je Vlasotince koje je zbog tri pobune Vlasotinaca dva puta bilo u potpunosti spaljeno od strane Turaka. Kada su Turci čuli da je Bela Palanka bila oslobođena, počeli su da se povlače prema Vranju jer prema Sofiji i Carigradu nisu mogli da idu od srpske vojske. Krenuli su prema jugu Srbije a i sa organizovanjem svojih redova počeli su u Dervenu (Grdelica) gde se nalazila turska karaula. Pretili su da će sve popaliti i opljačkati kao što je stradalo Vlasotince.
Za vreme vladavine Turaka kretanje je bilo ograničeno, narod, istoričari i putopisci nisu mogli slobodno da se kreću. Kako nisu postojale geografske karte za ova četiri okruga Srbije to je otežalo da se dođe do tačnih imena sela i varošica koja su se vremenom menjala. Milan Đ. Milićević je u knjizi Kraljevina Srbija- novi krajevi, kao prilog priložio geografsku kartu krajeva za četiri okruga, Niški, Pirotski, Toplički i Vranjski. Oni su oslobođeni u vrlo kratkom vremenskom periodu od novembra1877. do početka februa 1878. godine. Mesta koja su postojala vekovima pre Milićevićevog obilaska, na priloženoj karti ne postoje jer su nazivi posle odlaska Turaka menjani. U mestu Grdelica postoji deo grada koji se zove Derven, a po Milićeviću Derven je raniji naziv za Grdeličku, pre toga zvala se Momina klisura. Iz Milićevićeve legende o Mominoj klisuri vidi se da je kod seoskog stanovništa u brdovitoj i kamenitoj Mominoj klisuri vladao veliki strah od Turaka:
„Na desnoj strani moravskoj, u Klisuri, u hataru sela Dupljana, ima mnogo kamenova koji stoje uspravno, kao kakve piramide. Jedna taka stena iz daleka jako liči na one statuje koje predstavljaju grčke boginje. Taj kamen zovu meštani Moma (devojka)a Arnauti su ga zvali Džepa (devojka).
Posle vojne pomoći koje je srpska vojska pružila na zahtev Rusije i stigla do Sofije, srpska vojska krenula je iz Sofije prema jugu Srbije da protera Turke iz Vranja. Prethodno je morala da oslobodi nekoliko mesta.
Odmah posle Nove godine, 2. januara 1878.godine, srpskoj vojsci su u pomoć pristigla dva bataljona požarevačke brigade sa brdskom baterijom. Bilo je oko 900 srpskih ustaša koji su se stavili pod komandu dobrovoljaca četnika. Posle oslobađanja Vlasotinca, Turci su u paničnom bekstvu stigli do Hana a kako im srpska vojska nije dala da predahnu, nastavili su da beže prema Vranju. Dobrovoljci su sa obe strane Morave morali da štite srpski živalj od napada, pljačke i pokolja Arnauta koji su bili odstupnica Turcima. Tako su već 11. januara 1879. Turci počeli da se predaju, među njima Abduramin beg i Osman beg koji su došli iz sela Binovci. Srpski dobrovoljci zahtevali su od Arnauta ne samo da se predaju već da daju besu (arnautska zakletva) srpskom preuzvišenom vrhovnom vođi Milanu M. Obrenoviću IV. To se dogodilo 12.januara 1878. godine (po starom kalendaru) kada su se s Abduramin pašom i Osman begom predalo 200 najodabranijih, najkrvoločnijih Arnauta. To je bilo prvi put od Kosovske bitke da su se Arnauti, mučitelji naroda srpskog sa svojim turskim starešinama predali srpskoj vojsci i dobar nagoveštaj da će srpska vojska osloboditi Vranje.
„Januara 14. godine 1878. na toj Banji, (Vranjska Banja, prim T. Simonović) bi boj između srpskih dobrovoljaca i Turaka. Turci beše potisnuti; most na Moravi zauzeše Srbi, i primakoše se blizu Vranji.
Preobražanje, crkva i selo više Hotulje Gornje i Donje, na jedan čas i nešto jače od Vranje.
Ovo se mesto može pomenuti iz dva razloga:
a)Njega je dao Car Dušan Aranđelovoj crkvi u Prizrenu, zadužbini svojoj,
b) u njemu žive samo Cincari i Kucovlasi, kojih više nema ni u jednom mestu u ovom okrugu.
Godine 1878, januara 16. srpska vojska idući uz Moravu, približila se Vranju i otpočela bitku sa Turcima koji su držali Vranje.
Šta se dešavalo u Vranju na tri dana od njegovog konačnog oslobođenja od Turaka možemo videti iz zapisa koji je ostavio Milan Đ. Milićević:
„Major Radovan Miletić, s tri bataliona i jednom brdskom baterijom, zađe Vranji za leđa, pošto je obišao utvrđen turski logor na Plačevici.
Pa ipak, pod okolnostima koje su vladale na frontu prema Vranju, oslobođenje Vranja ostavljeno je na ličnu odgovornost komandanta Šumadijskog korpusa Jovana Belimarkovića. A Turci su pred Vranjem bili skupili svu svoju snagu na ovom frontu i spremali jak otpor. Januara 17. i 18. vođene su jake borbe, Turci su bili potisnuti sa svih glavnih položaja pred Vranjem, izuzimajući položaj Dva brata. Međutim, na noć između 18. i 19. januara, Turci su bili primorani napustiti i ovaj poslednji i jedini položaj pred Vranjem i povući s ka Kumanovu.
Osamnaestog januara 1878. bi boj na Vranji. Turci napadoše na srpsku vojsku na Bresnici i Devotinu. Prema Bresnici u početku uspevahu, i Srbe potiskoše otevši im stad Kamen. Dobivši pomoći, Srbi Turke ustaviše i suzbiše ih. Tu se borio pukovnik Nićifor Jovanović. U naredna nekoliko dana srpska vojska krenula je prema Vranju a 18. januara dobrovoljci pod komandom poručnika Čizmića, sa Šumadijskim korpusom napali su Turke u Vranju.
Đeneral Jovan Belimarković uputi jedne trupe na vis Čeverljugu, ključ turskome položaju; potpukovnik Dimitrije Đurić upravi druge na Turke s boka i s leđa. Srpski topovi grunu vrlo uspešno na turski položaj. Njih je upravljao major Milovan Pavlović, pešaci, dobivši pomoći, još žešće napadnu na Turke, koji počnu uzmicati. Srbi tada otmu Čevrljugu na juriš.
Turci biše isterani sa svih svojih položaja, osem Plačevice i Dva brata.
"Januara 18. godine 1878, majori Radomir Putnik, i Mihailo Srećković, i potpukovnik Jovan Popović, s Rudničanima, Beograđanima i Smederevcima, osvojiše turske stadi (položaje), a zatim i samo selo. Turci napadnu na Devotin, ali budu odbijeni. Potporušnik Stepan Stepanović napadne na Turke na Goču, a potporučnik Đorđe Stojićević sa strane Devotina. Turci ustupe, i njihova mesta zauzmu naši.
U tom boju (18. januara 1878) čestiti praunuk Miloša Pocerca, Đorđe Stojićević, bude smrtno ranjen, i sutra dan umre.“
19. januara Turci, rasterani s Čevrljuge i s drugih položaja, ne ustaviše se ni u Vranji, nego pobegoše dalje.
Naša vojska uđe u varoš i zauze je.
Major Radomir Putnik, sa hrtnicima goni Turke koji beže ka Kumanovu. Na Bujanovcu se begunci ustave, ogledaju da se biju, ali na skoro pobegnu opet.
Srbi počnu napadati na Plačevicu. Napadom upravlja potpukovnik Jovan Popović. Turci opsađeni, videći da su ostali sami, položiše oružje (njih četiri batalijona), i predaše se Srbima.
Turskoj vojsci na Vranji bili su komandanti: divizijski đeneral Asaf-Paša, i brigadni đenerali: Ibrahim-Paša i Esad-Paša.
U bojevima oko Vranje ranjeni su: poručnici Jovan Španić (ostao hrom u nogu), Ljubomir Hristić, Milan Božić i Kosta Bokšan“.
Za slobodu Vranja i okoline pored navedenih imena oficira koji su bili ranjeni ili poginuli u borbi sa Turcima, veliki doprinos dali su i građani i sveštenici. Njihova imena zabeležio je i od zaborava sačuvao Milan Đ. Milićević.
Od osam sati 19. januara počeli su uletati u Vranje prvi vesnici vekovima željene i očekivane slobode, zlatne slobode srpske. Brzo po tom ušao je u Vranje i komandant korpusa sa svojim štabom dočekanim i pozdravljenim pred gradom, na Panađurištu.
Uoči oslobođenja Vranja od Turaka, Vranje je posetio Aleksa Jovanović koji je ostavio pisani trag u svojoj brošuri Pravda i uprava u Vranjskoj pokrajini za vlade Turaka. O prilikama u Vranju na dan oslobođenja Vranja od Turaka 31. januara (19. januara 1878. po starom kalendaru) Jovanović je opisao svoj boravak kod vladike Pajsija u njegovoj kući koja je bila u Pašinom konaku. Aleksa Jovanović i vladika Pajsije čekali su da Jovan Belimarković uđe u oslobođeno Vranje. Nervozni vladika Pajsije, uspaničen pitao je Aleksu Jovanovića kako da dočeka Belimarkovića: po crkvenom ili državnom protokolu, hteo je da ga dočeka onako kako priliči velikom vojskovođi i velikom oslobodiocu koji je Vranjancima doneo slobodu koju su izgubili od Turaka 1. juna 1455. godine.
Da bi sagledali stanje i situaciju šta se dešavalo u Vranju u vreme bežanije Turaka uoči i na dan oslobođenja, 18. i 19 januara 1878. koristićemo nekoliko izvora iz istorije Vranja, putopisaca i istoričara, kao i dnevnik učitelja-profesora vranjske Gimnazije Janče Ilića.
Iz sačuvanih dokumenata i dnevnika Janče Ilića saznajemo da su na dan oslobođenja Vranja kada su Vranjem i Devotinom odjekivali topovi Vranjanci živeli u velikom strahu za svoj život. Bojali su se Turaka a naročito Arnauta koji su zbog pljačke i rušenja pravoslavnih hramova dolazili iz Debra. Sreten J. Popović u svojoj knjizi Putovanje po Novoj Srbiji (1878-1880) nazivao ih je Dibralije a Janča Ilić u svom dnevniku Debarci. Oni su srušili hram Svete Trojice u Vranju.
Dibralije su došli u Vranje sa Eset pašom, koji je odmah po dolasku naredio pljačku i otmicu u novcu i stvarima.
„Džuvarović mi kazivaše da bi užasan pokolj po varoši bio da se nisu Turci erlije uzrujali kad su videli da je njihova vojska stradala kod Dva Brata i na Čavrljugi, te su hitali da što pre iz varoši pobegnu sa svojom decom, samo da golu dušu spasu. Jedno to, a drugo što su se već i dobrovoljačke čete počele pokazivati, Turci su na vrat na nos počeli begati, i do svanuća (19. januara po starom kalendaru) ne beše ni jednog Turčina u Vranji. Kad su već i dobrovoljci sa sviju strana u varoš navalili, onda su i ovi, predvođeni od mesnih žitelja, išli i s njima zajedno pljačkali turske kuće, koje su ostale pune svačega, jer Turci begajući samo su sa sobom toliko poneli koliko su u boštama poneti mogli, no naša je avangarda, koja je išla u poteru za Turcima, stigla poslednji beg do Bujanovca, i tu se pročarkala sa vojskom koja je te zbegove zakrilivala, i tu je bio, vele naši vojnici koji su u poteru išli, strašan vrisak, lelek i kukanje od dece i žena koje su se oko natovarenih sa prtljagom kola kao iza barikada krile. Turci su za svaki slučaj ranije iz okolnih sela preko 500 kola u varoš doterali, na koja su o bekstvu najviše vojničke stvari natovarili, no i Turci erlije služili su se sa kolima i volovima okolnih seljaka, kojima nisu vratili ni kola ni volova, zbog toga upravo i postoje, mnoge tužbe kod naših sudova, koje su u agrarnoj komisiji pretstavljene.
Vranjanlije hrišćani tek su onda dušom danuli kad su videli da po svima sokacima vrve dobrovoljci; ali usled te radosti najedanput se učini uzbuna i vreva, a zbog toga što se videše opet nekoliko turskih vojnika (nizama) da idu po varoši. Slučaj je bio ovaj; ova vojska turska koja je bila na Plačevici stražarila i čuvala Vranju od napadaja naše vojske sa severa, iz Leskovca uz reku Veternicu, zbog magle gore na planini nije još ništa znala šta se zbilo sa onom vojskom u Vranji, otkako je prošlog večera prekinuta borba, kad je već noć nastupila. Ovi nizami koji se najedared spodobiše u Vranji, poslati su bili da natovare i ponesu hranu za onu vojsku gore na Plačevici, no kako se toga dana jednako spuštala i dizala magla, to ovi nizami, silazeći sa Plačevice, nisu mogli videti šta je u Vranji, i zato mirno siđu u varoš, no oni su, naravno, odmah bili zarobljeni. I starac onaj, jedini žitelj plačevački, kad sam kod njega u gostima bio i pitao ga šta su oni radili na Plačevici dok je bila bitka na Vranji:
„Ništa-veli on-seirili smo, jer od magle se nije ništa moglo videti, samo se čula pucnjava iz topova, a ko gubi i dobija: ili naša braća ili prokletnici Turci, nismo mogli znati dok ne počeše naša braća udarati i na Plačeviciu“.
Posle podne istog dana 19. januara po starom kalendaru magla se sa Pljačkovice digla pa je i Srbima i Turcima bilo sve jasno iako nisu postojala telefonska i optička sredatava za nadgledanje bitke. Srpski vojnici su videli da su turski nizami pobegli iz Vranja u drugom pravcu a kao su nizami na Pljačkovici ostali sami bez vojne podrške i bili opkoljeni, da ne bi uzalud ginuli počeli su da se predaju. Bilo je zarobljeno 1618 nizama sa 48 oficira sa celokupnom vojnom opremom i oružjem. Uz to bilo je zaplenjeno 2537 najsavremenijih Pibodi-Martinijevih pušaka. Istim Pibodi-Martinijevim puškama bila je opremljena i vojska Kneževine Srbije.
Posle osvajanja i oslobođenja Vranja, komanda Šumadijskog korpusa smestila se u selu Rataju. Jedan puk, pod komandom majora Radomira Putnika, nastavio je operacije ka Gnjilanu. Januara 23. 1878, Šumadijski korpus ušao je u Gnjilane i uspostavio srpsku vlast. Deveta četa poručnika Čizmića dospela je do manastira (Milićević piše o crkvi u Gračanici)Gračanice i odstojala blagodarenje za pobedu srpskog oružja. U pravcu Kumanova prednja odeljenja prethodnice zaustavila se na granici vranjskog kajmakanluka do ispred sela Tabanovca a na Pčinji do Kolčevca i samog Nagoričana. Sve muslimansko stanovništvo sa mukadžirima iz zauzetih predela i iz samog Kumanova pobeglo je u pravcu Skoplja, Štipa i Velesa. U Kumanovu je ostalo svega četiri muslimanske porodice.
U borbama za oslobođenje Vranja tih dana pala su 122 oficira, podoficira i redova, a ranjeno je i nestalo 229. Od turske vojske zarobljeno je bilo 2 tabora nizama sa 48 oficira i 1685 nizama podoficira i redova, kao i dosta hrane i municije.
Pisani trag o poslednjem danu boravka Turaka u Vranju, 19. januara ostavio je u svom dnevniku profesor lepog crtanja i učitelj srpskog jezika u vranjskoj Gimnaziji Janča Ilić koji je bio očevidac događaja u vreme oslobođenja Vranja. Opis događaja i strah Srba od Turaka, apsolutno su protivurečni od bosanskih i srpskih Turkofila koji su pokušali da nas ubede da su Vranjanci skoro plakali za Turcima i bežali sa njima u Tursku.
Janča Ilić, kao dvanaestogodišnji mladić koji je u to vreme učio abadžijski zanat u Vranju kod Antanasa Rakovče u dnevniku je opisao bežaniju Turaka:
„Tu sam radio i uhvati zima. Poče buna oko rata za oslobođenje. Nadođe vojska turska, Debarci i tako ja dođem kod kuće i posle nekoliko dana sin Šerif spahije ćopavog Suliman zvani, primi nas u njihov harem tj. majku i ostalu decu a ja pošto sam prošao 12 godina to ne smem u (h)aremu se mešati, u podrumu sam vazdan i svu noć sedeo s ciganima što duvan križahu. Što nam je bilo najpotrebnije preneli smo kod Sulimana. U našoj se kući naseliše 7 Debarca i sedam konja, baruta i oružja. Ja im napunim sa ocem mangam ćumura, raspalim i donesem u sobu „odaju“. Onaj ćumur ih kao sikirom pomlati, nadadoše bljuvati kako ko izađe na čist vazduh. Kozaci oni naučili uz vatre. Nas hoće da ubiju, veleći da smo ih otrovali. A mi im kažemo šta je. Te oni posle uz vatru. Otac svu noć loži vatru a oni se baškaraju. Jednoga dana dođe im zapovest da se krenu u rat. Neki polaze, neki se kriju na tavanu a i kod nas jedan ostade i po svoj prilici beše Srbin jer je jeo s amnom slanine i lepo srpski samo on od njih sedam govoraše.
Pri polasku u rat zgrabi me jedan za ruku levu, desnom za jatagan; izvuče ga i poče me vitlati po bašti. Ja samo gledam kad će da maši da mi glavu odrubi. Onaj juzbaša nešto mu progovori arnautski i ovaj me ostavi, otac gleda na vrata šta se samnom zbiva. Odoše.Uveče ih nema da dođu. Sutra dan od jutra poče pucanj na „Dva brata“ i tek po koja granata. Dok sve češće i češće ne pretvori se u grmljavinu. Ja čas odem u kuću Sulejmana čas u našu. Bila je jaka užurbanost od Turaka. Glasonoše jure na konjima. Uveče se sve stiša. Ja odem do naše kuće a ono juzbaša ranjen u ruku sa družinom došao, leži i ječi pored vatre. Te noći bila je velika larma po varoši. Građani-Turci izvestili se kod paše da će da odstupa sa vojskom i neka svako gleda kako zna da se spasava. Posle ja odem kod Sulejmana i on mi kaza šta mu je paša kazao, povede me u konak gde je sad sud i načelstvo-tu je bilo puno seljaka s kolima volovskim i on uze izam zajedno zgrabi ih sa seljakom odosmo kod njegove kuće i oni pakuju. Natovarili svoja dvoja kola i ovoga seljaka i krenu se posle pola noći po zimi sa haremom i decom, starcem i svi pokazahu i govorahu: „čuvajte ovo što ostavljamo pa inš Alah ako se vratimo uzećemo natrag, ako se pak ne vratimo alal neka ti je. Ostaviše duvan punu sobu i tavan. Hambar pun žita i razno pokućstvo.
Čim zora ja kod kuće naše sa ocem, kad tamo i oni gosti naši spremaju se za polazak. Izvedoše seksanu tovarnog konja, bacaju na samar s jedne strane, ono pada s druge. Ponesoše i baruta i kapsole a dva sanduka ostaviše i 50-60 oka ječma i njihovo seno. Ocu dadoše ular da seksanu vodi a oni juz-bašu ostaše da penju na konju sa vezanom u laktu polomljenom rukom. Meni dadu iglenicu pušku, dadoše da držim to, pojašiše i odoše a meni puška osta u ruke. Ja uzmem pušku i u ćeranu u seno počeh je gurati, kad nešto u senu mrda, ja viknem “ko je to“ a otac ćuti more, ja zakačih ular pa kroz malu pobegoh i uvuko se ovde a ti ih ispraćaš na kapiji. On osta a ja iziđem po odelu ne bi niko kazao da sam srpče a i govorah po malo turski. Gledajući na kapiji kako kola jure s familijom a neki peške, neki na konju, tek čuješ viku na tekiji. Javim ocu. On reče beži ovamo oni u polasku valjda kolju po tekiji. Ne postoja dugo a ono ču se „ura“. I tek po koji vojnik srpski projuri ubijajući gde god stigne kola turčina a neće da se preda. Ako koja kola stignu odma sanduke pretresu, ako ima novca uzmu a ostalo razbacaju i viču vranjankama nosite, a bule plaču u kola. Izađem u čaršiju a ono samo pucaju vrata od kundakovih udaraca; svet grabi i vuče kući espap. Ja uzeh jednu lušu (lulu) lepu i ponesem ocu da puši. Uz put svratih u Suliman begov konak i tu nađoh askere. Ja uzeh nožić za pojas s belim koricama i dve gaće u torbicu jednu, donesem kući a otac seo sa dobrovoljcima nekim njegovih godina i u bakrače natočio vino te pije jer arnautine setiše se na čep zaptiven težinom da otvore. Ja mu velim, hajde tata svet nosi iz dućana što nađe a ti sediš te piješ. A on će na to :“oteto prokleto.“ Dobrovoljci pak duvajući u luše svoje povikaće „jes brate jes“.
Posle se postaviše straže i pljačke prestade. Ja pripašem jednu krivu tursku sablju s kićankama pa hajd po varoš. Kad se pouredi varoš, vojska smesti, odrediše se magacini. U magacinima su pismeni građani kulučili. Tako i mog oca odrediše da izdaje ječam sa Stankom Lepojčem, ali pošto je otac nepismen to da ja vodim posao na očevu odgovornost. Probavim ja tri meseca u sadašnjoj osnovnoj školi kao magacioner, a izdavao ječam, raž, pšenicu. Primao od seljaka i vodio račun a robu izdavao Janča A. Ilić. Posle mesec dana bio komesar jednog konjičkog odeljenja za na granicu. Za ovim, to je valjda bilo u mesecu martu, dođe Zarije R. Popović za učitelja osnovne škole i đaci g. Milojka Veselinovića, školu pa pristupim prikupismo se tako, da odmah imamo četvororazrednu školu, ja pristupim u 4. razred i redovno sam posećivao do dana kad Zarija premestiše za pisara Administracije vranjske Eparhije a na njegovo mesto dođe g. Joca Desimirović koji retko pohađaše školu…“
Knez Milan Obrenović prvo je osnovano Šumadijsku diviziju da bi oslobodio Javor od Turaka a kako je za oslobođenje četiri srpska okruga od Niša prema Vranju bila potrebna veća vojna formacija, osnovao je Šumadijski korpus koji se sastojao od:
„Prema zvaničnim izveštajima Vrhovne komande Srpske vojske, rat za oslobođenje Vranja vodili su: Posavski, Kosmajski i Gročanski bataljon Beogradske brigade Prve šumadijske divizije; Prvi podunavski i Oraški bataljon Smederevske brigade Prve šumadijske divizije; Crnogorski, Moravski i Gružanski bataljon Rudničke brigade Druge šumadijske divizije; Srugi lepenački i Kragujevački bataljon i Dobrovoljački korpus Druge kragujevačke brigade Druge šumadijske divizije; artiljerija, konjica, inžinjerija Prve šumadijske divizije, sanitet i korpusni štab.“
Očekivala se krvavi rat sa Turcima u ovom delu Srbije pa je trebalo organizovati zdravstvenu zaštitu srpskih ratnika pri Šumadijskom korpusu. U vreme ratovanja sa Turcima zarazne bolesti i epidemije nisu bile toliko zastupljene. Trebalo je obezbediti apotekare i lekare, naročito hirurge koje Kneževina Srbija nije imala. Sa Jovanom Belimarkovićem i Šumadijskim korpusom u oslobođeno Vranje došao je apotekar Janković. Najveći broj srpskih ratnika imao je prostrelne rane koje su iziskivale hiruške intervencije i amputacije. Lekari su se u vreme oslobođenja Vranja od Turaka 1878. mogli izbrojati na prstima jedne ruke zbog čega je ministar vojni lično uputio poziv dr Mijailu Miki Markoviću koji je bio lekar u bitkama sa Turcima i kao hirurg stekao je veliko iskustvo u prvom srpsko-turskom ratu na Javoru. Posle oslobođenja Javora dr Mika je bio upućen na Deligrad odakle sa Šumadijskim korpusom odlazi prema Nišu, Pirotu i Vranju.
„U drugom srpsko-turskom ratu dr Mika, kao rezervni sanitetski oficir, beše postavljen za šefa trupnih lekara Šumadijske Divizije a po tom za komandira sanitetskog odeljenja. U srpsko-bugarskom ratu sudelovao je kao šef saniteta Moravske Divizije. Dr Mika bio je podjednako hrabar i energičan-te je kroz njegove ruke prošlo 7.000 ranjenika, a računa se da je u sva tri rata bilo 24.000 ranjenika. U samim borbama dr Mika proveo je 21 dan. On je izvršio preko 100 amputacija, resekcija i enukleacija; izvadio je preko 600 kuršuma.“
Koliko je palo žrtava da se Vranje sa okolinom oslobodi od Turaka pre potpisa primirja u Jedrenu 19. januara 1878. još više je napora i žrtava bilo uloženo da Vranje ostane u granicama Srbije. Da se ne dozvoli da pripadne Bugarskoj kao što se desilo sa Sanstefanskim ugovorom ili da se vrati pod tursku vlast čija je granica bila kod Davidovca. Viševekovno prisajedinjenje Vranja Srbiji bilo je dovedeno u pitanje jer je velikim silama bilo važno da smanje vojnu moć Rusije.
„Teška zabluda ondašnjih ruskih Slovenofila o etničkim prilikama u pomenutim predelima i utopija ruske diplomatije o velikoj slovenskoj Bugarskoj učinile su veliku nepravdu Srbiji i srpskom narodu time što su Sanstefanskim ugovorom gotovo sve tekovine srpske u ovom ratu, pa i čisto srpski krajevi, određeni za uvećanje Bugarske. Taj korak ruske diplomatije izazvao je kod Vranjanaca, Srba i Turaka, koji su u njemu živeli, jako razdraženje, tešku nesnosnu neizvesnost i stalno grozničavo stanje. Vranjanci, srpska vlada, i Vranjanci napose, veliku su energiju uložili da se isprave učinjene greške u San Stefanu. Obraćali su se Vranjanci mnogim faktorima u zemlji i na strani i molili da ostanu u Srbiji. Po koracima koje je činila srpska vlada, u evropskoj diplomatiji stvorilo se je specijalno pitanje o Vranju: hoće li ostati gde je ili će se pridodati Bugarskoj ili vratiti Turskoj. Specijalno zbog Vranja dolazili su u Vranje eksperti engleski i austrijski; Vranjanci su uputili po jednoga svoga izaslanika ruskom imperatoru i ruskom ambasadoru u Carigradu. U Petrograd je pošao Dimitrije Jovanović Miladinče a u Carigrad Toma Stevanović Čaplja, trgovci vranjski. Kad je Ignjatijev pročitao molbu Vranjanaca da ostanu samo u Srbiji, bacio je tu molbu izaslaniku Stevanoviću u lice i time ga je otpustio. Stevanović se jedva preko Bugarske vratio u Vranje..
Tek na Berlinskom kongresu je rešena sudbina Vranja i ono je definitivno pripojeno Srbiji.“
Berlinski kongres bio je sazvan (trajao od 1/13 juna do 1/13 jula 1878.) ne da bi učinio ustupke Srbiji i Vranjancima i da se četiri okruga koja je srpska vojska osvojila od Turaka, pripoje Srbiji, već da bi se sa smanjenjem ruske Velike Bugarske umanjio uticaj Rusije. Ne da bi vranjskom Okrugu vratio teritoriju koju je imao pre sazivanja kongresa. Milan Milićević je o tome dao objašnjenje:
„Vranja je okružna i jedina varoš u današnjem vranjskom okrugu koji, po berlinskom ugovoru, nije pripao onoliki koliki je bio za vreme Turaka.“
„Nama Srbima ne može biti krivo, što je ruska politika u tome pitanju pretrpela veliki poraz ali će nas dugo i dugo tištati one odredbe, kojima je Berlinski Ugovor sputao srpski narod i pomutio njegove ideale.
Srpski je narod najduže i najupornije vodio borbu s Turcima, pa mu se ipak pri deobi nagrada daje mnogo manje nego li onima koje je tuđ mač oslobodio; manje, najzad, nego li onima koji se tada nisu nikako ni borili…“
Srpska vlada posle oslobođenja se usmeno obavezala da Turci, velikoposednici ostanu u Vranju i 1879. godine kako bi prodali imanja koja su oteli Vranjancima sa njegovom okupacijom1455. godine. Tako su Turci ostali u Vranju i 1879. godine o čemu nam Milan Milićević daje precizne podatke o njihovom broju.
„U Novim Krajevima ima dosta Turaka i nešto Jevreja. Tako je nađeno popisom od 1879. godine u niškom okrugu 2455 Turaka, u pirotskom 824, vranjskom 2.251 i topličkom 1047.
To znači da je u novim krajevima Srbije bilo 6.567 Turaka. O ovome je pisao poznati srpski pravnik Živojin Perić koji je bio zadužen da uradi agrarnu reformu Srbije koja je ujedno bila prva agrarna reforma u Srbiji:
„Prelazeći na sam Berlinski Ugovor, pisac (Živojin Perić, prim T. Simonović) s pravom kaže da je taj ugovor sa gledišta budućnosti srpskoga naroda toliko isto štetan kao i San-Stefanski. Srbi bi po ovom poslednjem izgubili Maćedoniju, ali bi se bar mogli nadati da će jednoga dana videti ujedinjenu Srbiju, Bosnu s Hercegovinom, Dalmaciju, Crnu Goru i Staru Srbiju. Po Berlinskom, pak ugovoru Austrija uze Bosnu i Hercegovinu, Srbija i Crna Gora ostaše razdvojene i tako se dan ujedinjenja srpskih zemalja izgubi opet u maglovitoj i neizvesnoj budućnosti.
U drugom odeljku pisac (Živojin Perić) se bavi sudbinom stanovnika prisajedinjenih okruga. To je pitanje za pravnike utoliko važnije i delikatnije, što Berlinski ugovor ćuti o tome, a između Srbije i Turske nema nikakvog naročitog ugovora koji bi se na to odnosio. Utvrdivši to, pisac dolazi do zaključka da je to pitanje uređeno srpskim zakonima, kad već Turska nije našla za potrebno da to pitanje reši u sporazumu sa Srbijom. Za Hrišćane u oslobođenim krajevima G. Perić, kaže da su dobili narodnost srpsku samom aneksijom tih oblasti, jer su to uglavnome bili Srbi, koji su raširenih ruku dočekali srpsku vojsku. S toga njima nije ni dato pravo opcije, jer ga oni nisu ni želeli. Kad, dakle, srpski zakonodavac o tome ništa ne govori, to znači da on smatra da je to pitanje rešeno samim prilikama.
Pored hrišćana bilo je u anektovanim okruzima još i muslimana, koji su tamo bili stalno nastanjeni. Berlinski Ugovor ne govori ništa o njihovoj sudbini, a tako isto o tome ćute i docniji ugovori zaključeni između Srbije i Turske. U ovome pitanju G. Perić dolazi do zaključka, da Srbija nije silom prinuđavala muhamedance da napuste zemlju, već je to ostavila njima na volju, samo je od onih , koji su posle Berlinskog Ugovora ostali u Srbiji, tražila da se izmire sa novom situacijom. Na taj način muslimani su imali da biraju između Srbije i Turske. Broj onih koji je ostao u Srbiji, bio je svakako neznatan, te se nije imalo bojati kakvih smutnji od njihove strane. Otuda pisac zaključuje da je pravo opcije bilo rezervisano muslimanima, iako to nigde nije naročito pomenuto. Isto tako Srbija se pokazala dostojna nezavisnosti svojim zakonom od 3/15 februara 1880. godine kojim je rešeno agrarno pitanje i muhamedancima, što su napustili Srbiju, isplaćeno njihovo imanje.
One odredbe, koje su se odnosile na turske muslimane, nisu se odnosile i na Arnaute. Sećajući se njihova neprijateljskog držanja prema srpskom narodu od vajkada, Srbija ih je iz anektovanih zemalja prosto najurila. G. Perić ne misli da je to bilo najpametnije rešenje toga pitanja, jer su Arnauti, naselivši se, ostali i dalje nepomirljivi neprijatelji srpskog narodda u ostalom delu Stare Srbije i Maćedonije. Čisteći od njih anektirane okruge, Srbija ih je u većim masama poslala na jug u Staru Srbiju i Maćedoniju gde su opet pali na vrat srpskome narodu i znatno povećali broj Arnauta u kolevci stare srpske države.“
Za vreme viševekovne turske okupacije, Kosovska bitka 1389. nije bila poslednja bitka koja se vodila na tlu Srbije. Sve do poraza Srbije na Kosovu 1389. Evropa je spavala mirnim snom jer je Srbija bila bedem protiv nadiranja Turaka prema Evropi.
Kada Srbija kao država nije postojala od poraza u Kosovskoj bitci, Evropa više nije spavala mirnim snom. Bojeći se prodora Turaka u Zapadnu Evropu, Nemci nisu čekali da ih Turci porobe pa im je teritorija Srbije poslužila za rat između Nemačke i Turske.
„Posle smrti mitropolita Vićentija na poziv bečkog dvora Šakabenta je prihvatio da upravlja Pećkom Patrijaršijom. Turci proganjali i Srbe i Nemce zbog čega je patrijarh Arsenije Jovanović Šakabenta napustio Peć i preko Rugovske planine stigao u Novi Pazar. Kako su Turci osvojili Novi Pazar, patrijarh Šakabenta sa Srbima izbeglicama, sklonište je našao u manastiru Studenica 14. avgusta 1737. godine. Da bi zaustavili Turke, Nemci su upadali na teritoriju Srbije i ratovali protiv njih pa je Niš sa dolaskom patrijarha Šakabente bio oslobođen. U Nišu nisu dugo ostali jer su čuli da se Turci približavaju, pa Srbi sa svojim patrijarhom preko Beograda odlaze u Karlovcima i Šanac. Krajevi u Staroj Srbiji „ostali su „razređeni“, demografski smanjeni jer je broj od 300-350 napuštenih sela ostao prazan posle seobe Srba pod patrijarhom Arsenijem Crnojevićem (Čarnojevićem)1690. godine. Opustele krajeve u Južnoj Srbiji počeli su da naseljavaju Arbanasi zbog čega je došlo do poremećaja etničke ravnoteže“.
Očevidci, savremenici događaja, opisali su zverstva Arnauta i Turaka nad nedužnim Srbima. I srpska istoriografija je prema raspoloživim izvorima od 1389. sagledala njihov odnos prema stanovništvu, kulturnim i istorijskim spomenicima i td. Posle sto i više godina od oslobođenja Vranja, razni Turkofili iz Bosne, ne koriste istorijske činjenice, već sami daju novo, svoje viđenje o ekonomskim, socijalnim prilikama u Vranju. Imaju sasvim oprečno mišljenje od očevidaca i učesnika, istoričara i putopisaca u vreme pre i posle oslobođenja Vranja.
Turkofili iz Bosne i Hercegovine i Beograda, u Socijalističkoj Jugoslaviji veličali su i pravdali dolazak Turaka. Bili su zahvalni Turcima jer su sa dolaskom doneli svoju kulturu. Bez malo,Turci su predstavljeni kao da su ih Vranjanci molili da Srbiju okupiraju i da nikada ne dočekaju svoju slobodu. Da Srbi treba da budu zahvalni što su nekadašnju srednjovekovnu, demokratsku, razvijenu, snažnu, pre svega civilizovanu Srbiju, koju su uvažavali evropske zemlje i vladari. Nemački car Fridrih Barbarosa kada je krenuo u Treći krstaški rat 1189. bio je srdačno dočekan od strane srpskog kralja Stefana Nemanje za vreme njegovog boravka u Raškoj i Nišu. U TV emisiji bosanski akademik Mehmed Filipović, verovatno zbog privilegija koje su njegovi pretci imali u „staro tursko vreme“ kao istoričar nije se bavio istorijskim činjenicama. Izneo je svoju tezu kako su Turci sa dolaskom na Balkan doneli svoju kulturu. Drugi Turkofil, falistar, Slavoljub Đinđić iz Sarajeva posle 100 godina od oslobođenja Vranja kroz svoj rad iz književnosti poturiće nam tezu sasvim suprotnu od stvarnih istorijskih događaja. Srpski književni kritičari koji su se bavili delom Bore Stankovića, izučavali su ekonomske, socijalne i političke prilike Vranja i okoline, da bi razumeli njegovo književno stvaralaštvo, olako su prelazili preko netačnih istorijskih činjenica koje su nam nametali iz Sarajeva. Slavoljub Đinđić objavio je brošuru na stogodišnjicu rođenja Bore Stankovića u Sarajevu 1976. s nazivom Prilozi za orijentalnu filozofiju (sv. XXII-XXIII 1972-1973) Borislav Stanković i Jakup Kadri u kojoj je tražio sličnosti Borinih i Kadrijevih ličnosti. Njegova je stvar da li je Jakup Kadri bio veći pisac od Bore ili ne, ali nije njegova stvar da netačno interpretira istorijske događaje i bavi se neistinama. Đinđić će ići toliko daleko da će, ne navodeći izvor napisati da su Vranjanci žalili za Osmanlijama:
„Kada je Vranje nakon oslobođenja, izgubilo svoj ekonomski značaj a imućniji društveni sloj počeo naglo da propada, bilo je žitelja Vranja koji se nimalo nisu obradovali oslobođenju i novoj Srbiji; bežali su u Tursku, ili su bar, čuvali uspomenu na staro, tursko vreme. Tako će isti Hadži Toma u jednom trenutku nemirenja sa stanjem stvari u novim uslovima života reći će kmetu Arsi:
„Evo ti tvoja Srbija! A za vreme Husejin Paše takve su se na četiri konja čerečili. A sad? Ciganima carstvo došlo. Zar ja ovo da dočekam?“
Slavoljub Đinđić je ovo napisao pod uticajem „nacionalno svesnog Srbina „Predraga Kostića koji je u svojoj knjizi Borisav Stanković, Nolit, 1956. napisao:
„Retki su od njih kao Janja Vlajinac o kome piše Jovan Hadži Vasiljević bili nacionalno svesni. Naprotiv, većina se niije nimalo obradovala Srbiji i oslobođenju, te je bežala u Tursku i sanjala o njoj kao o „starom dobrom vremenu.“
Poznato je da je Bora mrzeo filistare, prezirao je modernu Evropu o čemu je pisao dobar poznavalac Borinog stvaralaštva i privatnog života, Stanislav Vinaver. Posle 100 godina od napada Bore Stankovića u dnevnom listu Politika, pojaviće se u 2024. još jedan tumač srpske istorije, istorije Vranja i životopisa Bore Stankovića, scenarista serije Nobelovac o Ivi Andriću koji nije savladao osnovno gradivo o Andriću. Pokušao je da se bavi istorijom Vranja i Borinim životom pa u njegovoj sedmoj epizodi Nobelovac saznajemo da je Bora kao četvorogodišnji dečak bio turski sluga: „Turski sluga u Vranju, a austrijski u Beogradu.“
Isti Turkofil ako je već Boru hteo da ubaci u seriju, gde mu nikako nije bilo mesto, podelio nam je savete kako da čitamo Andrića.
Ono što nisu znali srpski i bosanski filistari sedamdesetih godina dvadesetog veka, znao je najveći srpski dobrotvor, Amerikanac Džon Frotingam, prvi stranac koji je posetio manastir Gračanicu. Bio je oduševljen srpskim fresko slikarstvom i srednjovekovnom Srbijom Nemanjića. Maja 1919. iz Gračanice uputio je sestri pismo u Njujork:
„Metohija je bila Stara Srbija u srednjem veku, sedište Ortodoksne crkve Srbije gde se rodila dinastija Nemanjića, pod čijom vladavinom je Srbija dostigla veliku moć i razvoj, a sada posle toliko vekova pod turskom dominacijom je jedna necivilizovana zemlja i proći će mnogo vremena pre nego što ona postane senka od onoga što je bila.“
U borbama za oslobođenje Vranja i okoline od Turaka 1878. bio je veliki broj ljudi koji su se istakli i položili živote u ratu protiv Turaka još u vreme kada je patrijarh bio Arsenije Jovanović Šakabenta. Savremenici dešavanja sačuvali su od zaborava njihova imena.
Za oslobođenje Vranja nije bilo dovoljno da srpska vojska uđe i oslobodi Vranje jer je glavno uporište Arnauta i Turaka bilo na Devotinu o čemu je Milićević napisao:
„Plačevica, u hataru sela Drenovca. Ispod toga brda bilo je arnautsko selo Devotin, koje je ostalo pusto.“
Kako je granica 1878. između Srbije i Turske bila postavljena na desetak kilometara od Vranja kod Davidovca, zbog regulisanja prodaje turskih imanja i uspostavljanja diplomatskih odnosa Srbije sa Turskom, u Vranju je bio otvoren turski konzulat. Postojao je 33 godine, od 1878. sve do Prvog balkanskog rata 1912. kada je srpska vojska kod Kumanova sa geografske karte zauvek zbrisala veliko Otomansko carstvo.
Da li je 33 godina bio isti turski konzul, teško je utvrditi. Ljubomir Davidović kao direktor vranjske Gimnazije, vodio je svoje učenike u manastir Prohor Pčinjski. Ostavio je pisani trag o izletu do manastira u kome je o turskom konzulu napisao da je bio jako kulturan i obrazovan. Jedino je Davidović zapisao njegovo ime: A. Cherefuddin Bey.
Kako je viševekovni neprijatelj Srbije bio kod Davidovca, knez Milan Obrenović je pripremao oslobođenje Južne i Stare Srbije. Zato je:
„Odmah po oslobođenju, Vranja 19. januara (31. januara)1879. došlo je do formiranja Bataljona Vranje čiji je komandant bio pešadijski (pešački) major Dragutin Franasović. On je bio i potpisnik demarkacione linije kada se rešavala granica između Srbije i Turske. Kasnije je Franasović bio vojni ministar Kraljevine Srbije. Vranjanci su imali sreću što je u oslobođenju Vranja učestvovao major Dragutin Franasović, katolik, podanik Austrougarske monarhije jer je iste 1878. godine osnovao Bataljon Vranje, i vojnu Vranjsku bolnicu. Uporedo sa njenim osnivanjem dolazi do organizovanja i apotekarske službe. Prvi bolnički lekari u Vranju bili su Svetozar Atanasijević i njegov pomoćnik Ljubomir Mrgulović. Osnivanjem Bataljona Vranje, i Vojne bolnice bilo je je od prvorazrednog značaja kako za lečenje vojnika i civila, isto tako i za razvoj zdravstvene službe Vranja. Posle oslobođenja od viševekovnog turskog ropstva, kako Vranje nije imalo bolničku zgradu, zbog čega u početku nije moglo da se organizuje bolničko lečenje.“
„…Apotekar Janković koji je sa Šumadijskom divizijom generala Belimarkovića ušao u Vranje januara 1878. godine,“ zapisao je dr Dragoljub Mihajlović.
Prvu apoteku u Vranju osnovao je veliki srpski nacionalni radnik Velimir Karić rodom iz Kragujevca koja je zamenila zatečenu apoteku felčera Nauma Markovića a u kojoj je privremeno radio apotekar Janković: „…Apotekar Janković koji je sa Šumadijskom divizijom generala Belimarkovića ušao u Vranje januara 1878. godine,“ zapisao je dr Dragoljub Mihajlović. Apotekar Janković vratio se u Vranje 1883. i radio kao apotekarsve do 1887. kada od njega apoteku preuzima apotekar Petar Kušaković rodom iz Šapca.
Srpska vojska je posle oslobođenja Vranja nastavila sa osvajanjem gradova na Kosovu jer su Turci bežali ne samo prema Južnoj Srbiji (današnja Severna Makedonija) već i prema Kosovu i Makedoniji.
U oslobođenom Vranju počinje da se obnavlja kulturni život pa je Rista J. Odavić u svom časopisu Nova iskra 1902. godine objavio fotografiju snimljenu 1879. na kojoj Vranjanci u narodnoj nošnji igraju vranjsko kolo. To je bio početak obnove srpske kulture i tradicije prvi put od njegovog osvajanja 1455. godine.
Godinu dana posle oslobođenja Vranja 1879. izvršen je prvi popis stanovništva po kome je u Vranju živelo 8.271 stanovnik. Iako su Vranjanci u odnosu na Turke bili u većini, srpska vojska je zatekla dva turska groblja, jedno veliko koje je zahvatalo prostor od početka parka prema Domu Vojske, Gimnaziji, Pedagoškom fakultetu skoro do Vatrogasnog doma. Na njemu je sahranjivana obična raja, drugo tursko groblje bilo je na prostoru Trga 7. septembra gde su sahranjivani turski velikaši.
Ostaje nepoznata činjenica gde su Vranjanci sahranjivani od 1455. godine. Da li na mestu Krstate džamije? U porti crkve Svetog Nikole nađeno je samo nekoliko grobova i ako se uzme u vidu da je sahranjivanje Vranjanaca u Šapranačkoj crkvi počelo oko 1830. godine dolazi se do zaključka da Vranje nije imalo svoje groblje ili da su ga Turci uništili.
Zbog sujeverja Vranjanaca ni na jednom turskom groblju nisu želeli da zidaju kuće već se tridesetih godina 20. veka na njemu počelo sa zidanjem državnih zgrada, Doma vojske i Gimnazije, Učiteljske škole, danas Pedagoški fakultet.
U Ambar mahali postojala je crkva Svetog Jovana Krstitelja. Posle seobe Srba pod patrijarhom Arsenijem IV Jovanovićem Šakabentom preko Save 1737, Turci su tu crkvu pretvorili u tekiju. Kad je srpska vojska 1878. oslobodila Vranje, tekiju su srušili. Na njenom mestu ništa se nije gradilo sve do 1951. kada su sazidane prve vojničke zgrade u današnjoj ulici Narodnog heroja.
Poznato je da su u Vranju, pored ove tekije u Ambar mahali bile još dve tekije: jedna preko puta crkve Svetog Nikole na putu prema Leskovcu do vranjske reke koju su neki putopisci zvali Vranica. Druga tekija bila je u donjem delu Vranja kod današnje fabrike duvana BAT. O tekiji kod crkve Svetog Nikole pisao je Jovan Hadži Vasiljević, o tekiji kod BATa pisao je nekadašnji profesor vranjske Gimnazije Tihomir R. Đorđević, jedan od najpoznatijih srpskih etnologa i učesnik na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine. Ova tekija postojala je prilično dugo posle oslobođenja Vranja i opisana je u delu Bore Stankovića, jer je bila stvarni objekat poznata kao Suljina tkija.
Trgovcu Tomi Stajiću kao jednom od najviđenijih i najbogatijih trgovaca u Vranju i šire, odmah posle oslobođenja Vranja i njegovog povratka iz inostranstva, politička karijera je išla uzlaznom putanjom.
„Na drugim izborima održanim 30. novembra 1880. izabran je za kneževog poslanika. Na izborima 7. oktobra 1883. i 23. januara 1884. opet je izabran za kneževog poslanika. Bio je predsednik Suda vranjskog (naziv za opštinu) sve do 1899. godine. Dugo poslanikujući i presednikujući, i to skoro odmah po oslobođenju Vranja i čitavog ovog kraja, Toma Stajić je ionako veliko bogatstvo toliko uvećao da se skoro nije ni znalo šta sve ima. Borba za vlast u to staro i mračno vreme, kada je granica države bila postavljena takoreći pored samog Vranja, donosila je veliko materijalno dobro i ogromno bogatstvo. Trebalo je novooslobođene krajeve podizati, a to se činilo novcem koji je bio u zlatu i srebru. Takvom novcu najbliži je bio narodni poslanik i predsednik opštine. To veliko bogatstvo bilo je fatalno za život i zdravlje porodice. Krupna politička figura Tome Stajića u jednom momentu postala je predmet umetničke proze. Profesor Vranjske gimnazije Ilija Vukićević, sin Ivana Vukićevića, sudije vranjskog prvostepenog suda, od 1882. do 19. januara 1890. je bio postavljen za profesora Vranjske gimnazije 26. septembra 1888. godine i tu ostao sve do 14. oktobra 1890. godine. Tomu Stajića kao krupnu političku ličnost i bogatog sina Stajićeve porodice, opisao je u priči Jedan borac, koju je objavio u časopisu Delo.
Od 1878. do 1900. Toma Stajić je bio strah i trepet ne samo za svoju porodicu no i za čitav grad, za svoju braću, posebno za Mitketa iz Koštane. Stanković je bez obzira na njegovo kazivanje svom školskom drugu Aleksandru Hristiću o nastanku Nečiste krvi koje je objavljeno u Vranjskim novinama mogao celu porodicu Tome Stajića da uzme za glavne likove svog romana.
„U njemu i njegovoj velikoj porodici Stanković je imao previše materijala za stvaranje Nečiste krvi. Stajićeva porodica Stankoviću je bila vrlo bliska, on ju je dobro poznavao i u njoj i u njenim vlastodršcima romansijer je imao sve dato.“
Nekoliko godina Toma Stajić je posle oslobođenja Vranja bio predsednik vranjske Opštine 1882. i od 24. avgusta 1895. u vreme kada je načelnik Okruga vranjskog bio veliki srpski nacionalni radnik, Nišlija, Todor Stanković koji je veoma mnogo učinio za napredak Vranja. Godine 1890. Toma Stajić se potpuno povukao sa političke pozornice kada se sa sinovima posvetio trgovini i poljoprivredi.
Toma Stajić je dočekao duboku starost i pored svega što je doživeo od Bugara tokom njihove okupacije od 1915-1918. kada su učinili najviše varvarstva u Vranju i okolini.
Bugari su bili u zabludi kada su mislili da će ga kao poštovanog Vranjanca, jednog od najuspešnijih trgovaca i političara, silom naterati da bude njihov „dejac“ u Moravskoto.
„Koliko je tada bezobziran i svirep bio bugarski komandant mesta u kinjenju svojih pozvanih gostiju, dovoljno je napomenuti, da je primoravao da igra i onog, koji je zbog smrtnog slučaja u porodici, bio u dubokoj žalosti. A jednom nam prilikom naredio bio, da se silom dovuče na „zabavu i 96-togodišnji starac, čuveni Toma Kara Stajić, zahtevajući od njega da se popne na sto da pozdravi goste i da im kaže: kako su ovi krajevi od uvek bili bugarski i da bugarske vlasti i bugarsku vojsku treba da smatraju kao svoje oslobodioce a da od Srbije, koja i ne postoji više, ništa i ne očekuje.
I, uprkos najenergičnijim navaljivanjima komandanta, ovaj uvaženi starac nije hteo da se odazove želji komandantovoj, već mu je, gušeći se u suzama, tada odlučno rekao:
„Gospodine, bolje me ubi, a ne mi traži toj da činim, i pod moju straost, i s jednu nogu već u grob, da nanosim toliki sram na moja četiri sina, a ti znaš da su sva četvorica srpski oficiri i još živi i zdravi na solunski front:“
Komandant, zbunjen ovim rečima, naredi da starca odmah odvedu doma, jer se, veli, vidi da je umno oboleo.“
Zato su bugarski vojnici danonoćno dežurali ispred kuće „umno obolelog“ Tome S. Stajića.
Toma Stajić bio je dobrotvor Društva Svetog Save, umro je 6. jula 1921. godine i sahranjen je na Šapranačkom groblju u Vranju.
Važan datum u istoriji Vranja je 7. maj 1903. na dvadesetpetogodišnjicu oslobođenja Vranja kada je u Kraljevini Srbije za vreme kralja Aleksandra Obrenovića otkriven spomenik poznat kao „Čika Mitin spomenik“ u čast izginulim srpskim ratnicima palim u oslobodilačkom ratu protiv Turaka 1877/78, rad vajara Simeona Roksandića.
Od te godine Vranje i Vranjanci na dan oslobođenja Vranja, na Svetog Antanasa, 31. januara slave kao slavu grada, kao i Kulturno-privredno udruženje Vranjanaca u Beogradu od 1921. čije je obeležavanje nastavilo Udruženje Vranjanaca „Žuto cveće“ u Beogradu.
Arhiv u Vranju dobio je naziv „Istorijski arhiv „31. januar“ po datumu oslobođenja Vranja 1878.godine.
