Priče Vuke Pop-Mladenove o Vranju: Bolovanje od stari merak FELJTON (32)

Književnica Vuka Pop-Mladenova rođena je u Paraćinu 1885. godine u svešteničkoj porodici. Završila je osnovnu i žensku zanatsku školu. Od 1910. do 1924. i od 1928. do 1933. godine radila je u Vranju kao poštanski službenik. Dakle, u Vranju je živela oko dvadeset godina. Godine 1933. definitivno je napustila ovaj grad, koji je toplo volela i za koji su je vezivale mnoge uspomene i preselila se u Beograd. Život ove skromne, tihe i osetljive žene bio je ispunjen nedaćama i bolovima. Rano je ostala udova i izgubila sina jedinca. Umrla je u Beogradu 1951. godine.

Već u šesnaestoj godini života Vuka Pop-Mladenova bila je impresionirana pripovetkama Borisava stankovića i opojnim podnebljem Vranja i okoline. Najjaču utisak na nju ostavila je „Uvela ruža“, za koju je govorila da je „najlepša pesma stvarnosti“. Još u ranoj mladosti upoznala je Boru Stankovića lično. Taj susret je za nju bio jedan od presudnih činilaca u životnom opredeljenju, jer joj je veliki pisac dao snažan podstrek da zaviruje iza kapidžika i teških kapija, da se udubljuje u složenu psihologiju Vranjanaca, njihovu tugu, emocionalnu pesmu i zanosnu igru.

Mada je bila opterećena dvokratnim radnim vremenom u pošti i poslovima domaćice u svom domu, Vuka Pop-Mladenova je, ipak, nalazila vremena da aktivno posmatra vranjski ambijent i da upoznaje sve slojeve društva. Zapažala je nemirnu mladost punu snova i želja, lične i porodične drame iza visokih zidova, u cvetnim baštama, pored razgranatih dudova, šimšira i šedrvana. Predmet njenog interesovanja predstavljali su i krivudavi i uski sokaci, dotrajali doksati i stari osmanluci. Oduševljavala se noćnim čarima i tajanstvenim dražima čudne palanke. Gledala je kako se sa brda i planina odbija mesečeva svetlost i zasipa krovove kuća, bašte, voćnjake i vrbake pored reke. Jasno, kao na dlanu, videlo se svetlucanje vode sa kamenitih česama. Odlazila je u polja, vinograde, pela se na brda i požudno upijala setan miris žutog cveća.

I ovde, u specifičnoj i šarenoj vranjskoj sredini, u kojoj su se u oštrim kontrastima sudarali staro i novo i gubio orijentalni duh, Vuka Pop-Mladenova je našla nadahnuće za mnoge svoje jednostavne i tople crtice i priče.

U doba Vukinog života u gradu sa kamenitim sokacima i senovitim baštama, još su egzistirala živa sećanja na dane ropstva i postupke Turaka gospodara, ne samo prema izmećarkama, nego i prema hadžijskim kćerima. Na noćnim sedeljkama potanko se pričalo o tome kako su Turci otimali hrišćanske devojke uz pucanj pištolja i svanje handžara. I Vukina svekrva iz prvog braka, žena Ilije Kostića, kazivala je snasi kako su nju zbog izuzetne lepote hteli Turci silom da odvedu uoči oslobođenja Vranja, pa je rodbina na prečac udala za bolesnog čoveka. Suze je izlivala starinska melodija potresne balade o Džam-Stojanki koju ubija Murat-aga.

U priči „Markovica“ Vuka Pop-Mladenova je problem odnosa hrišćanske i muslimanske porodice podrobnije naslikala i sa više pažnje analizirala.

Srpska i turska deca se igraju zajedno i jure po cvetnim baštama i gustim voćnjacima. Ali, kad detinjstvo prođe, stvara se nepremostiva provalija. Vera i nagomilane predrasude svemu udaraju svoj pečat. S jedne i sa druge strane kapidžika učvršćuju se gvozdene reze. Mladoj Turkinji se pokriva lice, a hrišćanka se uvija u jašmak kada s rodbinom „u svet izlazi“.

Idriz je zavoleo svom snagom snagom svoje mladićke duše zanosnu izbiračicu Biseru, hadžijsku kćer, s kojom se nekada igrao i uživao u čarima detinjstva. On sagoreva od sevdaha, udara u svoju šarkiju i peva: „Svu noć mi bulbul prepoja/na džamirli mi pendžeri“. Međutim, ne sme od sramote nikome da se poveri „da mu je đaurka odnela mladost i srce“.

Pošto je saznala da će biti ugrabljena, zaprepašćena i iznenađena, Biserka je strpala pesnicu u usta kako bi ugušila jauk. Brzo je utrčala u kuću i kriknula od bola: „Nane... Jutre na noć Idriz će me ugrabi! Kazuj kude da begam!“ I da ne bi bila Idrizova žena, pna se venčala za neizlečivo bolesnog Marka, koji umire nakon osam dana.

Posle više godina unesrećena Biserka učestvovala je u ispraćaju Idrizove majke, stare hanume i njegovih sestara, jer su joj u mladosti bili prvi susedi, a i prijatelji. Oprostila se ljudski i sa drugom iz detinjstva Idrizom, koji mora da ide u Tursku. Plačući, nastojala je da ga ohrabri za život koji je pred njim: „Bidni junak i zaboravi...“ Na njegovo pitanje: „Mene ne žališ, zar?“, ona je odgvorila: „Žalim... ali nesmo vera.“

Vuka Pop-Mladenova emotivno opisuje mladost, lepotu i ljubav. U uslovima okrutnog patrijarhalnog društvenog i porodičnog morala mladost se guši, mnoge ljubavne veze se raskidaju, sprovodi se nasilje nad ličnim životom mladića i devojaka u čijim srcima osaju duboke i neizlečive rane.

Tragika ljubavi uopšte je čest motiv u pripovedačkom delu ove književnice.

U tom pogledu karakteristične su pripovetke Kad procveta jagliče i Stanče Topal-Stojanovo.

Sedam godina se nežno vole Cveta i Cene, ali njihovi roditelji nisu ispoljili razumevanje za tu ljubav. Otac mu je izabrao devojku koju je mladić samo dva-tri puta video. Ojađen i zaprepašćen, Cene razgovara sa Cvetom i predlaže joj bekstvo u svet, jer jedino tamo mogu biti zajedno. Devojka, međutim, nema volje i snage da se sudara sa shvatanjima sredine („A sram... svet i pusta tvoja i moja majka“). rekla mu je kratko: „K'smet“ (sudbina) i pobegla u kuću. A tamo je grizla jastuk, grcala i molila Božju majku da je smiri. Iako je sokak pored obale reke, koja se gubila u zelenilu, vezivao njihove domove, Cveta i Cane se posle prinudnog braka nisu više viđali. On je rano izlazio iz svoje kuće i vraćao se dockan. Ali, kad zamiriše proleće, brda se ozelene i procveta u šipražju bledo-žuto jagliče, slomljene mladosti počinju jače da krvare. U sobici usamljena usedelica Cveta neutešno plače, a iz čaršije se razleže tužna Cenetova pesma: „Nema mi gu Cveta po vor da mi šeta“.

Kad Stanče Topal-Stojanovo susretne žene u sokaku, pitaju je očarane njenom lepotom: „Stanče mori, odokle ti taj ubavinja?“ Ali niko nije ni naslućivao njene strasne i nemirne noći. Ona je jecala i čupala kosu jer nikome nije smela da kaže za svoju ljubav. I Stanče i Nikola su nesrećni zbog neostvarenog ljubavnog sna o zajedničkom životu. O tome tako rečito govori kraj pripovetke. Nikola je postao bogat trgovac, ali je ostao neoženjen jer „boluje od neki stari merak“. I dok bije bubanj pored vrelih banjskih izvora, on vodi kolo i uzvikuje; „Zagrni, bela Nedo, rukave“. Za to vreme na terasi sedi Stanče sa filcanim šeširom na glavi i plače. Lice joj je izborano i potamnelo.

Vuka Pop-Mladenova s toplinom slika i takve devojke koje se suprotstavljaju patrijarhalnom moralu i ne dozvoljavaju da se s njima postupa kao sa predmetom. One su uporne u nastojanju da nađu izlaz iz nepovoljne situacije i da se udaju za one koje su same izabrale. Takva je pripovetka Stojne Popovo. Stojne sagoreva od ljubavi prema Ganetu, pop-Pantinom sinu, ali je njen otac pop-Mane „zainat na pop-Pantini“ udaje za drugoga, u bogatu kuću. Stojne ćuti i tuguje, ali se ne miri s „k'smetom“. I na dan svadbe, dok „goč bije, grneta sviraju i svirka ide visoko u nebo, razliva se preko kuća i uskih sokaka, kroz grad pa čak do Asanbair do Donjeg Vranja“, snaha leži u sredini sobe, bez daha. Plač je zamenio muziku. Stojne je imalo snage da nasamo kaže mladoženji : „Idi od mene... begaj... srce mi te neće... duša mi te neće.“ I uspela je u težnji da se ostvari njen životni san i pođe za voljenog mladića.

Opisuje Vuka Pop-Mladenova i promene koje su zadesile zabačenu pograničnu palanku. Iz Vranja je iščezao „i poslednji strem sa prestravlejnim i rasplakanim bulama“. Nestajali su ćepenci, dotrajali hanovi i visoki neokrečeni zidovi pokriveni ćeremidama. U krivudavim sokacima, umesto omamljujuće istočnjačke tišine, sve se više javlja žagor vesele mladeži. Dolazili su u gradić pod Pljačkovicom činovnici iz drugih krajeva Srbije, odvodili najlepše devojke, „mešali se najrazličitiji karakteri i adeti“. Gubio se istočnjački kolorit.

Slušala je Vuka Pop-Mladenova čulne i tanane pesme u baštama, pored bunara, u sokacima, ukrašenim gostinskim sobama. Sasvim je onda razumljivo što se u njenim pripovetkama ovde-onde nađe i po koji stih. Pesma je u uskoj vezi sa atmosferom u kojoj se živi i s osećanjima ličnosti. Kate se udala iz ljubavi i živi u porodičnoj idili. Uveče veselo dočekuje muža s posla. A malo kasnije „promiče kroz kuću, sprema konak i peva“: „Slavuj pile, ne poj rano, ne budi mi gospodara“ (u priči Katini đerdani).

Ova spisateljica u svojim proznim ostvarenjima slika i vranjsku prirodu, kratko i lirski. Reč je o baštama, voćnjacima, vinogradima, mesečini itd. Pejzaž najčešće ima aktivan karakter – u vezi je s junakovim doživljajima i dopunjuje njegovo raspoloženje. Za potvrdu je dovoljan ovaj primer.

„Podunuli sa bregova blagi vetrovi. Mirišu šume i rascvetali vinogradi. Mirišu bašte... I, negde u sokaku svira jedna grneta. Jutrom treperi sunce na nebu, sjajnom i zamamljivom od lepote, a noću greje mesec. I sve to upija u sebe mlado Mitino srce, i stvara u njemu duboku, neodoljivu žeđ za životom (u priči Mita Smejurija).

Vuka Pop-Mladenova ne nosi u sebi gorostasnu stvaralačku i pesničku snagu pisca U noći, Uvele ruže i Pokojnikove žene. Ona nije onakav poznavalac ljudske duše kao Stanković, niti ima njegovu snagu i invenciju u građenju psihološkog portreta patrijarhalne Vranjanke u jednom prelomnom vremenu.

Ipak, pripovedačka proza ove književnice predstavlja interesantno štivo koje pruža obilje podataka o životu u starom Vranju. Najlepše pripovetke sadrže i nesporne umetničke kvalitete. Umela je da odabere ono što je suštinsko u tragičnosti vranjskog sevdaha i da to izrazi koncizno i toplo. Ljubav je naslikana kao patnja i nemir, ali i kao poluga koja pokreće i održava život.

(nastaviće se)

(Izvor: rukopisi prof. dr Momčila Zlatanovića)

(priredio Dejan Dimić)