Piše: Dejan Dimić
Šta ja, kao neko ko nije ekspert za teatarsku kritiku, pa dobro ne baš ni laik za pozorište (pratim novinarski i iz ličnog zadovoljstva produkciju vranjskog teatra oko tri i po decenije) želim sebi u vezi sa jednom pozorišnom premijerom, a pro po „trećeg čina" ovosezonskog produkcijskog zamaha Pozorišta Bora Stanković u Vranju.
Da se smejem, da plačem, da se opustim posle napornog dana, da pobegnem od surove realnosti, da ubijem sat i po, dva vremena negde (samo da nije kuća)?
Neeee… Ni najmanje.
Želim najpre da vidim da je glumcima stalo, da daju i poslednje atome glumačkog umeća, raspoložive psihofizičke spreme, da je njihov angažman na maksimumu.
Ne želim da vidim da su u tome otišli na pogrešnu stranu, želim da vidim da nema šmiranja, uzaludne zahuktalosti i trošenja na nebitne stvari, želim da vidim tog glumca, svakog glumca u službi zadatka koji mu je zadao reditelj.
Makar on bio minimalistički, jer je svaki važan i svaki je sekund važan, kao što je važna svaka reč u dobrom romanu.
Podrazumeva se da je onda i reditelj znao šta radi i jasno nam je da je na kraju dobio šta je želeo, makar lutao tokom pripremnih proba, ali je ipak pronašao pravi put da dobije ono za čim je tragao.
U tome je valjda i strast - ponekad se u cajtnotu izvuče najbolje iz sebe i dobiju najsavršenije stvari po krajnji produkt.
Osetimo to mi u mraku pozorišne sale, boreći se scilama i haribdama tokom sat, dva pozorišnog sadržaja, jer smo i mi ti kojima je stalo da sve to uspe, i mi hoćemo malo od te kulture.
Želim, takođe, da vidim da je tekstualni predložak takav da nam donosi angažovan teatar, ma kakav bio originalni neadaptirani, i da reditelj ne beži od toga da nam na neposredan i živ način pokaže zašto je pozorište umetnost koja gubi svoju draž ako se u njoj ne prelamaju socijalni, filozofski, istorijski, sociološki, pa i dnevno politički aspekt stvarnosti.
Naravno, toga sada i te kako ima u teatru (viđali smo Živku ministarku i u ekstremnijim situacijama po prosečan srpski mozak - kao transvestita; Pozorište Boško Buha, Beograd), ali ono što pride želim da vidim u vezi sa svim tim je – nešto novo, dosad neviđeno!
Neki novi detalj, novi žanrovski kontekst koji bi sve ono što smo dosad znali i videli u vezi sa Nušićem i njegovim tekstom izmestio iz uobičajene kolotečine i ustajalih formi.
I tu smo se sa ovim ostvarenjem ovajdili.
Ne mogu da ne primetim da se u vezi sa ovom izvedbom naziru rudimenti pozorišnog žanra - mjuzikla - koji je do sada bio zapostavljen (barem u poslednjih tridesetak godina u lokalnom teatru, za vreme pre toga se ne sećam, pitanje je da li ga je bilo?).
I kad, uprkos eksperimentisanju koje je, kao takvo, samo po sebi rizik, na kraju sve ispadne na svom mestu.
Vranjski glumci to dokazuju drugi put ove sezone, posle žanrovskog iskoraka sa Nerođenom devojkom.
To se najbolje vidi po tome što se na izlazu iz sale osetite nekako oplemenjeno, ubacite neki novi sadržaj u fioku svojih pozorišnih emocija.
Još kad ukapirate da pevanje i igranje nije bila nikakva smetnja (naprotiv!) da kroz igru i pesmu dobijete one iste poruke koje od praizvedbe lebde u vazduhu u vezi sa ovim tekstom, zadovoljstvo je veće.
Samo što su poruke plasirane drugim medijumom - rečenice koje izgovaraju junaci tragikomične satire su zapanjujuće slične onima koje čujemo svakoga dana; opominju nas i u ovoj izvedbi i poručuju – ništa se nije promenilo kada je u pitanju virus vlasti koji zahvata sve junake ove priče.
U prevodu, nemoguće ga je iskoreniti.
Kada je svima sve važno, kao što je to bio slučaj u ponedeljak na premijeri „Ministarke“ u vranjskom teatru, ostvarenja koje je postavio Zaječarac Vladimir Lazić, reditelj od reputacije višestruko kroz ličnu i profesionalnu karijeru povezan sa Vranjem i mnogim Vranjancima (da se zapitate prosto da li je Vranjanac ili Zaječarac), onda i osetite da ste dobili to po šta ste došli i seli u pozorišnu salu.
Moćno je razigrao novo i neviđeno.
Bez upuštanja u dekodiranje svih aspekata i slojeva predstave, jer to kao neko ko nije pozorišni kritičar i ne umem, ipak moram da primetim da sam video pomalo od svega što sam imao želju da vidim.
Glumci su nam svi do jednog kao glavni i drago mi je da gotovo nijedna uloga neće ostati nezapažena.
Svako ima svoj zadatak razrađen do kraja, svaki sam upamtio i zbog toga, između ostalog, za razliku od mnogih drugih domicilnih predstava, bio zadovoljan po izlasku iz pozorišne sale.
Što nikog ne moram da posebno izdvojim.
Osim glumaca i prateći, ne manje važan Lazićev tim je bio savršen.
Doprinos u dramatizaciji Saše Jelenkovića, "pogođeni" kostimi Ivane Mladenović, fantastični originalni songovi i muzika Ninoslava Ademovića i ne manje upečatljivi tekstovi songova Svetlane Mihajlović i Željka Mijanovića.
Takođe, izvanredan posao Ferida Karaice u scenskom pokretu i koregorafije Aleksandra Konrada i Nine Stanković učinili su ovu premijeru upamtljivijom.
Nemate, na kraju, šta da prebacite reditelju.
Ne možete da mu zamerite ni ono što su kritičari Gospođe ministarke (u drugačijim izvedbama, a posebno tridesetih godina prošlog veka, pa i kasnije) prebacivali piscu.
Sve što se prebaciti moglo - neinventivnost, prizemnost, korišćenje jeftinim, do vulgarnosti, čak do pornografije spuštenim vicem - sve u cilju pridobijanja popularnosti, slave, honorara – izostalo je…
Sve je te zamke Lazić izbegao i dijaloge dobranom intervencijom u adaptaciji zajedno sa Jelenkovićem prebacio na neki drugi, veoma pristojan nivo.
Predstava mu je čistao i zdrava kao suza.
Tako da - ko je seirio i hteo da ništa od ovog ne ispadne i govorio o "smešnom i neozbiljnom plakatu", živeo je do sinoć u potpunoj zabludi.
I ne treba to što su bili u zabludi da ih boli.
Mnogo je važnije što je "bolelo" ono što smo videli na sceni, ono što smo osetili na nivou društvene dijagnoze, situacije, izgovorenih rečenica.
Što su nas Nušić, Lazić i ceo tim po ko zna koji put opomenuli.
A, mi se i dalje ne menjamo.
Neka živi Živana.
Jer, predaje nema.
