Vranje - Vrsni poznavalac srpske literature Robert Hodel, govoreći za Novosti o svom prevodu proze najpoznatijeg Vanjanca Bore Stankovića, obelodanio je da će dugogodišnja fasinacija vranjskim piscem, koja seže sve do Robertovih studentskih dana, na proleće doživeti ovaploćenje izdanjem Stankovićevih priča na nemačkom jeziku, upravo u Hodelovom izboru i prevodu.
Hodel je slavista, profesor Univerziteta u Hamburgu, vrsni poznavalac i veliki poklonik srpske književnosti, pogotovo dela Bore Stankovića, ali i akademika Dragoslava Mihailovića sa kojim je višedecenijski prijatelj i čije je knjige već prevodio na nemački.
Za Novosti je ispričao da se sa Borinim delom upoznao preko romana Nečista krv.
"Pročitao sam ga prvi put kao student slavistike na Filozofskom fakultetu Bernskog univerziteta.
Od tada je Stanković postao pisac kome sam se uvek vraćao i o kojem sam neretko pisao naučne članke za nemačke i srpske književne časopise", otkrio je Hodel.
Hodel u martu na Borinoj nedelji u Vranju
Slavista Rober Hodel, kao jedan od najboljih evropskih poznavalaca dela Borisava Stankovića, već duži niz godina sarađuje se Književnom zajednicom Borisav Stanković u Vranju. Njegovo gostovanje u Vranju planirano je u više navrata, ali su događaji u vezi sa pandemijom u poslednje dve godine to prolongirali. Međutim, kako je za Vranje News najavio urednik KZ Miroslav Cera Mihailović, Hodel će u martu biti gost Borine nedelje i učestvovati u zvaničnom programu, tako da će Vranjanci o svemu ovome moći neposredno da slušaju od njega na predstojećoj manifestaciji.
Pre tri godine počeo je da prevodi Borine pripovetke.
"Kao i u slučaju Dragoslava Mihailovića i Momčila Nastasijevića, želim da predstavim Stankovića nemačkoj publici u jednom reprezentativnom izboru.
A, kako su Nečista krv i Koštana već ranije prevedeni, koncentrisao sam se na njegovu kratku prozu.
Preveo sam više od 30 pripovedaka, kratkih priča i crtica koje obuhvataju sve njegove stvaralačke faze, od prvih zbirki Iz starog jevanđelja (1899), Stari dani (1902) i Božji ljudi (1902), sve do tekstova koje je nameravao da izda pod naslovom Pod okupacijom.
Nemačka knjiga će izaći tokom ove godine, najkasnije u jesen, u Leipziger Literaturverlag, sa opširnim uvodom o životu i stvaralaštvu pisca", naveo je Hodel.
Predgovor je Hodel napisao na osamdeset strana.
"Taj predgovor prerastao je u pravi detektivski posao.
Skupljam već tri godine sve moguće podatke o njegovom životu i radu, u izdatim biografijama i neizdatim biografskim nacrtima, u memoarima, naučnim člancima, u arhivima (Narodna biblioteka, SANU, Arhiv Srbije...), u intervjuima, sarađujem sa istraživačima i poznavaocima Bore Stankovića u Beogradu i Vranju.
Suštinski problem biografije o Stankoviću se sastoji pre svega u tome da ima puno hipoteza, priča i legendi, a relativno malo pouzdanih podataka.
Recimo, ne zna se zašto je Stanković kao načelnik Ministarstva vera, koji je u jesen 1915. morao da preda mošti Stefana Prvovenčanog Pećkoj patrijaršiji, ostao u Crnoj Gori.
Ne zna se tačan redosled njegovih zanimanja i zapošljenja, ne zna se čak ni koje godine se rodio - 1876, 1875. ili 1874.
Našao sam jedanaest predloga datuma rođenja", kaže Hodel.
Sintaksa najveći izazov
Hodel smatra da najveći izazov za prevodioca dela Bore Stankovića nisu lokalizmi, nego sintaksa.
"Naravno da je već leksika veliki izazov, recimo turcizmi poput mantafa, azgi ili amurluk, lokalizimi (neje, lele), ili posebne realije: šta znači zabaciše šamije ili koja je razlika između oplakivanja, zapevke, naricanja i plača? Za turcizme sam napravio mali rečnik na kraju knjige da bih očuvao barem deo "orijentalnog", južnosrpskog ambijenta. Ali, veće muke imam sa sintaksom. U autobiografskoj crtici I to sam ja, Bora Stanković pisac kaže da će prave sudije njegovog talenta 'biti njegova dela, a ne oni koji broje glagole, udaraju zapete i pišu kako kidam rečenice'. Poznato je da su mu neki savremenici prebacivali da je (kobajagi) 'nepismen', da su ga redaktori neretko 'popravljali'. U neobjavljenom pismu od 23. novembra 1912. on naziva svoju ženu Angelinu 'slatka moja korektorko i kritičarko', ali se isto zna da je emocionalna moć njegove proze suštinski povezana sa rečenicom koja se stalno "prekida" i u kojoj pisac neretko preuzima tačku gledišta više junaka. Stanković nije samo svestan te dileme, on je i ubeđen da se njegov emocionalni kosmos ne da izraziti običnim, 'glatkim' jezikom. I u tome, ne samo u vezi sa njegovom čulnošću, on je preteča modernizma, pa i avangarde. Kao prevodilac tražim kompromis među zahtevima 'gramatičnosti' nemačkog jezika i očuvanja neposrednosti i 'mucavosti' njegovog izraza", navodi Hodel.
Ako bi morao da izdvoji Borine priče koje su mu se najviše dopale, Hodel se opredeljuje za piščeve ljubavne radove (Nuška, Uvela ruža, U noći).
"Stanković ne opisuje ljubavne odnose, već piše na takav način da čitalac sam doživljava ljubavnu sreću, karasevdah, dert protagonista.
U pripoveci Oni se ta čuvena njegova 'žal za mlados', koju on tematizuje već kao mlad pesnik, povezuje sa žalošću za umirućim sinom, tako da čitalac preboljuje bolest glavnog junaka 'u koži' njegovih roditelja.
Kao da uđete u sobu u kojoj umire najbliža vaša osoba!
To se retko dostiže u književnosti, na um mi padaju neke pripovetke Čehova, ranog Andrića, roman Čevengur Andreja Platonova...
Ali, čitajući čitav Stankovićev opus počeo sam da cenim njegov humor i blagi sarkazam koji se pojavljuje pre svega u kasnijim delima.
Nemački studenti osećaju Boru
Hodel navodi da je Bora "jedan od ključnih autora i u radu sa hamburškim studentima".
"U tekućem semestru radim njegove pripovetke. Ima među studentima i germanista i anglista koji ga čitaju u prevodu. Iznenadio sam se u kojoj meri su ovi mladi ljudi fascinirani njegovom prozom. Za njih je Stanković pravo otkriće, nekoliko ih je tvrdilo da nisu dosada čitali ni jednog autora koji je u stanju da izazove takav intenzitet emocija", kaže Hodel.
Kasni Stanković je na neverovatno duhovit način i samoironičan.
Recimo, u feljtonu Nove crkve naslov se odnosi na banke pred kojima se skupljaju božji ljudi - on piše:
- E, ej ti! - prekinu me žena koja je dosad stojala više moje glave i čitala šta pišem.
- Piši ti ono što si započeo, i kakav si naslov metnuo. A ne ovo drugo, ove familijarne, privatne stvari. I odmičući se, da mi vrati milo za drago, poče mi se kao rugati:
- I gledaj da ti tvoji feljtoni što duži budu. Meći što više dijaloga, crtice, usklike, prekide, da bi što duže ispalo i što veći honorar dobio. Jer prošloga meseca krasno si mnogo zaradio: osamdeset kruna..."
Zamislite da je Stanković objavio takve redove 19. juna 1917. godine u Beogradskim novinama!
Jeste, okupatorske novine, ali šta on tu sve ironizira", navodi Hodel.
Profil
Robert Hodel (1959, Butisholc), nemački slavista, komparatista i prevodilac rodom iz Švajcarske. Studirao je slavistiku, etnologiju i filozofiju u Bernu, Sankt Peterburgu, Novom Sadu, Dubrovniku i Pragu. Magistrirao je sa tezom o skazu kod Nikolaja Ljeskova i Dragoslava Mihailovića, a doktorirao na prozi Andreja Platonova. Prevodio je dela Momčila Nastasijevića, Dragoslava Mihailovića i više savremenih srpskih pesnika na nemački jezik i objavio niz naučnih radova, monografija, prikaza, antologija i komparatističkih priloga o srpskim (između ostalih, o Andriću i Selimoviću) i ruskim piscima. Od 1997. profesor je na Institutu za slavistiku Univerziteta u Hamburgu. Član je naučnog društva „Lajbnic“ iz Berlina, inostrani član Srpske akademije nauka i umetnosti i počasni član Srpskog književnog društva, kao i saradnik više međunarodnih slavističkih časopisa, među njima i časopisa Letopis Matice srpske i Zbornik Matice srpske za književnost i jezik.
Laguna
