Mislim da ovog momenta NATO pakt planira da napravi žestoku operaciju u Ukrajini; koncipiraju jedinice snage tri korpusa od po 25.000 ljudi, gde bi težište operacije bilo od Nikolajeva preko Hersona ka Krimu, a cilj da tim prostorom ovladaju Ukrajina, odnosno Velika Britanija i SAD, rekao je na predavanju u Vranju pukovnik prof. dr Miloje Pršić, nekadašnji načelnik Arhiva Oružanih snaga SFRJ, načelnik Katedre za Vojnu istoriju i direktor Vojnoistorijskog instituta.
Pršić je, na poziv vranjskog SUBNOR-a i lokalne samouprave, došao u Vranje da govori o temi - Nato agresija na Srbiju, uvod u novi svetski poredak.
On je, tokom predavanje, potencirao da odnos Srbije sa zapadnim silama ima svoju istorijsku nit i pozadinu.
Osvrćući se na početku na zbivanja u vezi sa Krimom, vratio je prisutne na predavanju u 1853. godinu, kada su vođene žestoke borbe za to poluostrvo.
"Rat se vodio do 1856. godine i svi su se tada bili okupili protiv Rusije, kao i danas", kazao je dr Pršić.
Osvrnuvši se u kontekstu ratnih zbivanja na ulogu Srbije, Pršić je konstatovao da su Srbi slobodljubiv narod, sa najboljom istorijom na svetu.
"Nikada ni na koga nismo nasrtali, samo smo branili svoje.
On je podsetio da je Rusija pozvala kneza Milana Obrenovića u to vreme da pomogne Rusiji, te da je Milan odbio poziv, uz obrazloženje da nema dovoljno ljudstva i naoružanja.
Rusija je tada poslala delegaciju koja je na terenu to i konstatovala - da Srbija nije sposobna da izvodi voničke operacije i pomogli su Srbiju sa 500.000 rubalja, kada je Srbija tražila 3 miliona rubalja.
"Tada su sklopile sporazum Srbija i Crna Gora da će, kao dve srpske države, pomoći Srbima u Bosni i Hercegovini da se oslobode", kazao je Pršić.
Posle podele sveta na dva bloka - sile Antante i Centralne sile - Engleska, Francuska i Rusija, članice prvopomenutog saveza - idu ka sukobu, odnosno ratu na Balkanu.
"Uoči Prvog balkanskog rata, tačnije 1911/1912, balkanske zemlje rešavaju da se oslobode turskog zuluma, sklapa se savez Srbije i Bugarske, ali ubrzo po potpisivanju ministri spoljnih poslova te dve zemlje naprasno umiru.
Dakle, velikim silama nikako nije odgovoaralo da se dve zemlje same oslone na svoje snage", dodao je Pršić.
Od momenta uskraćivanja prava Srbiji na toplo more, rekao je Pršić, Velika Britanija "nije prestajala da vodi antisrpsku politiku".
"Britanija je 1998, uoči NATO agresije, zajedno sa Nemačkom, mimo Saveta bezbednosti UN i mimo tri rezolucije donete pre agresije, dogovorila kako da se sprovede agresija, bez konsultacija sa Savetom bezbednosti UN", dodao je Pršić.
U Drugom svetskom ratu, rekao je Pršić, "komunisti su radili na štetu srpskog naroda".
"Druga Jugoslavija, ja je zovem Hrvatska Jugoslavija, jer realizacija ciljeva rata od 1941 - 1945. su delo hrvatsko-slovenačkih komunista, koji poništavaju rezultate Prvog svetskog rata, prekomponuju administrativnu teritoriju Jugoslavije, drobe srpski etnički prostor i došli smo do toga da su im 1991. međunarodno priznate granice.
Novi međaš u istoriji bila je 1989. godina, odnosno ujedinjenje dve Nemačke, odnosno momenat četrdesetogodišnice NATO pakta.
Nemačka od tog momenta kreće u revanšizam prem SFRJ", kazao je Pršić.
Lubura: Dvadeset četiri dana bombardovanja u okrugu
Brigadni general u penziji i predsednik vranjskog SUBNOR-a Zoran Lubura podsetio je na početak i tok NATO agresije na području krajnjeg juga države.
"Agresija je trajala 78 dana, izazvala ogromna razaranja vojnih, privrednih i civilnih objekata i odnela veliki broj žrtava. Pčinjski okrug je pretrpeo veliku štetu. Ukupno je 24 dana dejstvovano po raznim objektima u okrugu, a 12 dana u gradu Vranju i okolini. U ovoj agresiji život su izgubile 64 osobe na ovom području, od toga 19 dece", rekao je Lubura.
Ovaj događaj u Vranju organizovao je Gradski odbor SUBNOR-a, a pokrovitelj je bio Grad Vranje.
Profil
Prof. dr Miloje Pršić rođen je 1944. u Aleksandrovcu Župskom. Završio je Vojnu akademiju KoV – smer PVO (1969) i Komandno-štabnu akademiju (1979). Studije istorije okončao je 1977. na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je doktorirao. Radio je na komandnim i nastavničkim dužnostima u Zadru (Vojna akademija PVO, od 1969 do 1973), u Beogradu (Vojna akademija KoV, od 1973. do 1976), a zatim u Vojnoistorijskom institutu (istraživač, naučni saradnik i viši naučni saradnik). Bio je načelnik Arhiva Oružanih snaga SFRJ (u sastavu Vojnoistorijskog instituta), načelnik Katedre za Vojnu istoriju i direktor Vojnoistorijskog instituta. Biran je u sva naučna i nastavnička zvanja, od docenta do redovnog profesora. Posebno se bavi izučavanjem istorije i teorije ratova, političke i vojne istorije 19. i 20. veka, istorije diplomatije, istorije oslobodilačkih ratova srpskog naroda u 19. i 20. veku, kao i izučavanjem zločina i genocida nad srpskim narodom u Prvom i Drugom svetskom ratu. Objavio je knjige Izveštaji o velikom zločinu – dokumenti o austrougarskim zločinima uoči i posle Cerske bitke, knj. 1 i 2 (koautor Slađana Bojković), Beograd 2014, potom Stradanje srpskog naroda u Srbiji 1914–1918 – dokumenta (koautor S. Bojković), Beograd 2000, Ratnik, časopis za vojne nauke, književnost i novosti – tematske bibliografija, Beograd 2000. Priredio je više edicija o Arčibaldu Rajsu - O zločinima Austrougara – Bugara – Nemaca u Srbiji 1914–1918, izabrani radovi R. Arčibalda Rajsa (sa S. Bojković), Beograd 1997; Arčibald Rajs: Zločini nad Srbima u Velikom ratu (Beograd, 2014), i dr. Bio je glavni i odgovorni urednik časopisa Vojnoistorijski glasnik, generalni sekretar međunarodne komisije za uporednu vojnu istoriju urednik međunarodnog časopisa Revue internationale d’histoire militaire i urednik međunarodnih bibliografija o ratovima.
