Piše: Dejan Dimić
Borini pozorišni dani (BPD) u Vranju bez sumnje su jedan od najuzvišenijih pozorišnih događaja u Srbiji. Bili su, jesu i verovatno će to biti i nadalje, u manjoj ili većoj meri, u zavisnosti od ljudi vremena. I po samoj formi, ma kakva ona bila, jer je tu činjenica da festival traje koliko traje, da ima ime i da ga baštini jedan dugovečan srpski teatar, odlikovan desetinama nagrada i priznanja, teatar iz kojeg su potekli mnogi vrhunski glumci i drugi pozorišni znalci.
Svaki od nekoliko hronoloških ciklusa BPD imao je svoje autentičnosti, koje se pre svega čitaju u percepciji kreatora programa. Cenim da nije presudno ko su bili ti ljudi po imenu i prezimenu, profesiji, nazorima, već šta su svojim sklonostima u određenoj epohi i konkretnim situacijama doneli festivalu - preko selekcije predstava - i u kojoj meri su se pozorište, kao institucija koja živi stotinama godina, te njegova verna publika, od toga duhovno okoristili. Kultura, pa i pozorište temelj su života, sve ostalo počiva na njima - to ne smemo da zaboravimo. Na selektorima festivala je bilo da nam naprave ugođaj, a u tome nisu imali prepreke, za razliku od fudbalskih.
Ako posmatramo teatar u samo par godina, recimo početkom osamdesetih ili, na primer, poslednjih nekoliko festivala, ne možemo ništa da zaključujemo. Prekratki su to periodi u kulturno-istorijskom i civilizacijskom smislu. Ako, pak, naše spoznavanje rastegnemo na neki duži period, na primer na 43 godine, možemo se odvažiti na neke uzdržane zaključke. Čak i bez dovoljne vremenske distance.
Retrospektivno, sve je počelo 1979, sedam godina nakon što je u Vranje sa porodicom stigao Radoslav Radivojević, dugogodišnji upravnik vranjskog teatra i utemeljivač festivala. Iako je čitavih 37 godina bio i upravnik, i reditelj, pisac, dramaturg, pa i scenograf i kostimograf, gotovo sve i svja u teatru, te iako bi to moglo u startu zvučati monotono, Radivojević je imao tu uzlaznu krivulju kada je reč o BPD - programski, organizaciono, koncepcijski, pa i u pogledu umetničkih dometa kojima jedan festival treba da teži. Krivulja je možda malo bila rastegnuta, ali je trend rasta postojao.
Ono što bi se moglo zameriti u tom periodu jeste malo konzervativniji pristup u selekciji (veći broj klasičnih srpskih autora i dramatizacija) i dominacija prestoničkih predstava, gotovo po principu - što više beogradskih ansambala, to bolji festival. Ako bismo tražili opravdanje, onda ono leži u činjenici da se unutrašnjost i nije mogla pohvaliti zadovoljavajućim brojem profesionalnih pozorišta u to vreme.
Opet, hipotetički, osamdesetih godina prošlog veka nije niko branio da ovde vidimo i predstave vrhunskih profesionalnih teatara širom Ex Yu, da ustanovimo takav festival, ali se to ipak nije događalo. Držali smo se toga da nam je pozorište bilo amatersko, pa se po toj logici ovde događao festival neprofesionalnih teatara Jugoslavije. Takvo stanje stvari najviše je pogodovalo glumcima, mnogo više nego publici, jer su mogli na megdan sa kolegama u istom rangu, u prevodu bila je to prilika da se međusobno izmere. Tako je barem izgledalo iz publike.
Krupan zaokret napravljen je nakon 29 festivalskih godina, tačnije 2009. godine, kada BPD počinju da se tematski, organizaciono i koncepcijski profilišu po modernim pozorišnim trendovima. Dobijaju po prvi put svoj statut i Umetnički savet. U njemu su krem imena teatrologije i pozorišne kritike - Ivan Medenica, Ksenija Radulović i Željko Hubač. To je super, slažu se svi. Međutim, tada i u dolazećim godinama gledamo opet uglavnom beogradska pozorišna ostvarenja, uz po jednu domaću ili predstavu nekog od pozorišta iz provincije (prednjačili su Sombor, eventualno Subotica koji su imali jake ansamble i angažovali poznata rediteljska imena). Dobro je, sala je puna, poznati beogradski glumci su magnet za sve, pa i za manje privržene pozorištu i možda njih previše ne zanima umetnički dojam, ali vole da se makar na kratko nađu u životnom prostoru poznatog glumca. Onda se sami osete važnijim, dopune fioke vlastitih biografija. No, bio je to sasvim dobar i opravdan prelaz u evoluciji BPD.
Ne znam da li je to civilizacijska tekovina ili naprosto stvar protoka vremena nužnog za neke promene, tek od pre nekoliko godina, možda ima i malo više, u pozorištima u Srbiji postaje strašno važno, mnogo više nego pre, da predstave budu angažovane i da nezavisno od godišta teksta (bili to Euripid, Aristofan, Šekspir, Molijer, Ibzen, Nušić, Sterija, Bora ili nekog deseti) dobijaju nove i nove kontekste, korsepondiraju sa sadašnjim trenutkom. Tu je vranjski pozorišni vagon morao da se nakači u tu kompoziciju i, na sreću, to se i dogodilo. I sa pozorištem, i sa festivalom.
Paralelno, u to vreme iz srpskih pozorišnih akademija, ne samo sa FDU (ranije samo sa FDU), kao reka počinju da kuljaju mnogobrojni reditelji, glumci, dramaturzi i svi ostali teatarski profesionalci mlađe generacije. Razmileli su se po Srbiji i u svim sredinama prave vrhunske pozorišne uradke, sprovodeći svojevrsnu decentralizaciju teatra. Na festivalima više ne pobeđuju samo Beograđani, pobeđuju svi. Pobeđuju do juče potpuno nepoznata imena. To je novost u našem teatru. Pobeđuju nezavisno od reputacije, referenci, godina, pola, političkih ili verskih ubeđenja. I tada mi u Vranju dobijamo upravo to. Što je po meni potpuno prirodan sled koji se morao dogoditi, naprosto da ne bismo bili glupi u društvu. Čak su i Stounsi, posle nekoliko decenija, shvatili da je ono Heraklitovo panta rei nešto što stvarno radi. I kako bismo, što reče Kokan Mladenović pre neki dan, pozorištem i dalje pokušavali da menjamo stvari. Inače nas neće ni biti.
Šta hoću da kažem. Sadašnji selektor Slobodan Savić, sa svim svojim manama i vrlinama, nezavisno od toga da li je to namerno ili ne, a ja procenjujem da je namerno - radi dobar posao. Ne dovodi predstave po čuvenju, po prepričavanju, ne dovodi ih telefonom ni po kumovskim i klanovskim vezama, već, kako se to kaže, pazari u viđenom stanju. Odgleda više destina predstava (kaže da je za ovaj festival gledao sedamdesetak), onda na osnovu toga što je lično doživeo pronađe nit na kojoj gradi festivalsku temu. Odabire ostvarenja koja koketiraju sa izuzetno uzbudljivom i svim i svačim prebogatom našom realnosti, što je vrlo važno za teatar. Nije svaka pogodak baš u centar, ali to stoji... Koliko je realno da sve bude idealno? Mislim da mu i hazard, na koji je očigledno spreman u vlastitom pozorišnom senzibilitetu, donosi benefite, jer ko ne rizikuje ne može ni da dobije.
Recimo, ove godine vratilo mu se predstavom Naš razred, koja je od momenta kada je nastala i kada je on kao selektor gledao, u međuvremenu do početka BPD dobila dva nova konteksta. Najpre, zločin u Ribnikaru u Beogradu, kao prvi novi diskurs, i potom sukob Palestinaca i Izraela u Gazi, koji je Slobođanekovom tekstu za ovaj komad (u izvanrednoj adaptaciji Tatjane Mandić Rigonat) pridodao novu notu. Rezultat - predstava je u Vranju bila najbolja, i po žiriju i po publici, naravno ne samo zbog novih konteksta, ali dobrim delom i zbog toga. Tako da je Savićeva odluka da se između predstave po istom tekstu istog autora prikloni Narodnom pozorištu u Beogradu, a ne zagrebačkoj Gaveli, koju je takođe gledao pre konačne selekcione odluke, pokazala se kao pravi potez.
I jedan važan momenat. Nisu sve predstave bile beogradske, bila je samo jedna – i ona je pobedila. Neko bi rekao - stoji li ta teza s hiperpojavljivanjem Beograđana na ranijim danima. Ko zna, pozorište je to... Ostala ostvarenja su bila iz Novog Sada, Skoplja, Zagreba i Temišvara. Vidite da smo dobili i međunarodni festival prvi put, što je možda i neki nagli skok na onoj festivalskoj krivulji.
Pozorište u traumatizovanom društvu - bio je slogan ovogodišnjeg festivala. U svakom slučaju bolje nego (neko) društvo u traumatizovanom pozorištu. Društvo možda i sme da stane, ali pozorište ne. Jer, ono je tu da to društvo pokreće i menja. I dok bude teatra biće i društva. Za obrnuto ne garantujem.
(Autor je urednik portala Vranje News)
