Zahvaljujući predusretljivosti jedne od najznačajnijih ličnosti Vranja od druge polovine 20. veka do danas prof. dr Momčila Zlatanovića, leksikografa, sakupljača narodnih umotvorina južne Srbije i vranjskog kraja, književnika i univerzitetskog profesora u penziji, te njegove kćeri Sanje Zlatanović, etnološkinje i naučne saradnice Etnografskog instituta SANU, portal Vranje News objavljivaće svake srede u ovoj godini po jedan deo feljtona o narodnom pesništvu južne Srbije iz Zlatanovićevih rukopisa. Ovo značajno etnološko štivo produkt je obimnog i studioznog israživanja koje je Zlatanović sproveo na terenu tokom šezedesetih, sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka, istražujući narodno pesništvo vranjskih predela na samom izvoru, obilazeći narodne pevače i druge pojedince koji su, ponajviše u usmenoj korespondenciji, čuvali i prenosili znanje o narodnom pesništvu južne Srbije. Najveći deo prikupljenih rukopisa o ovoj temi Zlatanović je objavio u knjizi "Narodno pesništvo južne Srbije", u izdanju Narodnog muzeja Vranje, 1982. godine.
Piše: prof. dr Momčilo Zlatanović
U obimnim etnografskim materijalima gotovo sa cele taritorije Srbije nađe se ovde-onde i pokoji podatak o običajima u vezi sa pčelama. Ti običaji se vezuju sa Badnjidan, Božić, Đurđevdan, Prokopije, Svete Vrače i druge praznike, a sadrže ostatke mitološkog pogleda na svet. U Homolju žene pčelara na Badnjidan „kad zamese česnicu, umese od onoga što je u naćvama ostalo tri kuglice koliko orah, pa njima pomažu unakrst košnice u uljaniku“. U boljevačkom kraju seljaci na Božić naprave vunene venčiće i na svaku košnicu metnu po jedan. „Da čine da se prilikom rojenja ne bi plašili rojevi“. Pčelari su posebno izvodili starinske običaje na Đurđevdan, praznik stočara. U južnom delu Srbije po selima kite košnice, na đurđevdansko jutro, vrbovim grančicama i raznovrsnim cvećem. U naseljima Grdeličke klisure „pčele u uljaniku prskaju se vodom donetom sa potoka“. Ranije se mnogo praznovao Sveti Prokopije jer se verovalo da je ovaj svetac bio pčelar.
Pesme za pčele pevane su ili izgovarane u najdrevnijim vremenima, kao deo procesa proizvodnje. Zapisano je u literaturi kako Vedi, vrlo primitivni ljudi na Cejlonu, kada napadaju ulišta pčela „bambara“ pevaju proizvodno-magijsku „pesmu rezača meda“. Razume se, ta pesma se kasnije pevala i onda kad se med ne vadi, a tom prilikom su određene pantomime izvodili i odrasli i deca.
U Srbiji, kao i u drugim zemljama, negovane su razne obredne pesme za pčele. U predelima Timoka, južnog Pomoravlja, Vranjske Pčinje i drugde one se, u izvesnom smislu, još održavaju.
Prilikom hvatanja roja pčela u voćnjaku ili zabranu dolaze o izražaja i elementi obreda ili običaja. „Pod granu na kojoj se uhvati roj podnosi se prazna trmka (košnica) zamirisana matičnjakom ili bosiokom da u nju siđe matica i povede svoj roj za sobom. Seljaci su uvereni da pčelu privlači pesma i miris matičnjaka ili bosioka.“ Košnicu s uhvaćenim rojem pokrivaju belim čaršavom. U Pčinji za odbeglim rojem pođe i više ljudi koji mogu da budu u odelima sa jakim bojama. U obredu mogu da postoje neki ostaci još iz vremena pre doseljavanja Slovena na Balkan. Folklorist Dragutim Đorđević zabeležio je: „Bio je ranije običaj u Leskovcu da pčele hvata potpuno naga osoba. Ako je to žena, ona se i rasplete“.
Još se u pojedinim mestima pevuše (recituju) pesme magijskog karaktera koje u leskovačkom kraju nazivaju „pčelinje pesme“. Jedna od najlepših i najvažnijih je iz melografske monografije Miodraga Vasiljevića:
U kućicu, mato,
u kućicu, blaga!
Kiša ide, mato,
će mi te umokri,
kiša ide, zlato,
će mi te oladi,
kiša ide, blaga,
će mi te udavi.
Ajd’ u kuću, mato,
tvoja kuća nova,
tvoja kuća medna!
U Golemom selu (u Poljanici) kod Vranja oko roja pčela se prska voda i više puta peva ili recituje slična pesma. Kad pčele uđu, trmka se obmotava venčanom košuljom i zakiti cvećem. Poneke žene stavljaju preko trmke i crvenu futu.
U proleće 1981. godine u Babinoj Poljani (u izvorišnom delu Banjske reke) pčelari su recitovali i to molećivo:
Mat, mat, mat!
Zbiraj roj, mate,
mami roj, mate!
Tamo grad bije, mate!
Ovčar se fali, mate,
da te pali, mate!
Tvoja kuća, mate,
medna kuća, mate,
pokadena, mate,
počišćena, mate,
osušena, mate,
okitena, mate!
Pesma „za maticu“ je često improvizacija. Slovka Radisavljević, rođena 1927. godine u Teskovu (u Crnoj Travi) veli: „Nema red. Uvek izgovaram kako mi što na pamet padne“. Iz njene pesme je ova celina:
Vetar će podune, mato,
pa ćete odnese, matke!
Slunce će ogreje, mato,
pa ćete opeče, matke!
Magla će da padne, mato,
pa će da zalutaš, matke!
Pri pevušenju ona se, doista, ne drži uvek ovog reda. Tako npr. može prvo da bude stih u kojem se pominje „slunce“, a posle „vetar“.
Pčelama se pevaju koledarske, lazaričke, kraljičke i druge pesme.
U koledarskim pesmama, u kojima se izražava sreća i opšti napredak u zemljoradnji i stočarstvu u kalendarskoj godini, pominju se i pčele. U koledarskom kolu iz Male Kopašnice kod Leskovca nalaze se i osmerci: „Čele ti se izrojile, crni oblak napravile". Izuzetak su koledarske pesme koje se u celini odnose na „blagu bubu“. Etnografu Savatiju Grbiću pošlo je za rukom da u boljevačkom srezu čuje jednu pesmu do krajnosti zgusnutu i sa drevnom crtom poslednja dva sedmerca:
Letela je, koledo,
medna buba, koledo!
Letela je, koledo,
uz Dunavo, koledo;
letela je, koledo,
niz Dunavo, koledo!
Tražila je, koledo,
mladog boga, koledo!
U timočkim i južnomoravskim selima lazarice su najbolje dočekivali stočari i pčelari jer su verovali u magijsko dejstvo njihovog pevanja.
Objavljeno je više kraćih lazaričkih pesama koje su namenjene pčelama. Glavni motiv u njima svakako doseže u davninu: pčele su sakupile u izoblju med i vosak. Na njihovu starinu ukazuje i pripev na početku jedne pesme iz Gornjeg Zaplanja, a u kojem su imena paganskih božanstava: „Lado, Lado, jo-oj/Ljiljo, Ljiljo, jo-oj“. Zvučnost im je jedna od najbitnijih odlika (asonanca, aliteracija, rima). Kao izvanredan primer u tom pogledu može da posluži zapis iz okoline Bujanovca:
Ruselina kal gazila,
po ridine, po padine.
Kal gazila, med si brala:
na nožičku po ložičku,
na krilence po litrence,
na glavicu kalenicu.
Punu trmku napunila!
Skoro svaka lazarička grupa u vranjskom kraju pevala je i za „mednu bubu“. Pesme su kraće i mahom počinju osmercima: „Doleteše leve pčele/donesoše med i vosak“. Ili: „Pčelice mi lako letiv,/lako letiv, mlogo nosiv“. Retkost je pesma od veće književne vrednosti. Dve se, ipak, izdvajaju po poetskoj lepoti. Devojčica Kona Stamenković je u Reljanu (U Preševskoj Moravici) pevala 1968. godine ljupku starinsku pesmicu „za pčelke“:
Oj Leno, Jeleno,
što ti krila medena?
Po ugar sam odila,
med i vosak sakupila;
pa sam kuću kitila,
pa mi krila medena.
Prolećni obred Lazarica i lazaričke pesme najaktivnije žive u Srbiji u Vranjskoj Pčinji (u gornjim selima). Čuvaju se svugde i pesme za pčele. U Koćuri se pevaju ovi stihovi:
Sedi baba uljanika,
pa si roji rojne pčele.
Svaka ide, svaka bere,
svaka bere med i vosak:
na nožicu po ložicu,
na noktence po litrence
na grbinku kaftarinku.
Dok lazarice igraju i pevaju, izgovarajući po dva puta svaki osmerac, među njima je i baba ili starija žena s kalenicom u kojoj su voda i bosiljak. Ona od odeće svake devojke ili devojčice otkida končić i baca ga u kalenicu. Kad završe pevanje peru ruke u kalenici. Nakon toga jedna lazarica bosiljkom prska košnice vodom. Na kraju se lazaricama obavezno daje med.
I kraljice su pevale domaćinstvu koje ima pčele. Te pesme su u motivsko-sižejnom pogledu veoma bliske ili identične lazaričkim. Godine 1970. kraljice su u Ljutežu (u Grdeličkoj klisuri) pevale ovu pesmu za „blagu bubu“:
Što se leje, prebeleje
u Krune na ravne dvore?
Da l’ su Krune gosti došli?
Il’ se Krune pčele roje?
Nesu Krune gosti došli,
no se krune pčele roje.
Svaka lete, svaka nosi:
na grbinku kaftarinku,
na glavicu po panicu,
na nožicu po ložicu.
Oj ubave male mome,
lado, lado!
Domaćin sedi na stolici i drži punu panicu vode. Kraljice kruže oko njega igrajući i pevajući, kidaju cveće koje im je u rukama i bacaju ga u panicu. Kada otpevaju pesmu, prva kraljica izmiče stolicu ispod domaćina i baca je u stranu. Panicu sa vodom i cvećem domaćin nosi u uljanik i prska košnice.
O pčelama se govori i u drugim oblicima poetskog narodnog stvaralaštva: u poslovicama, zagonatkama, blagoslovima itd.
Najviši uzlet poetska mašta narodnog stvaraoca postigla je u zgusnutoj metaforičnosti mnogih zagonetaka. Takve su ove dve iz zbirke Vuka Karadžića: „Motovilo vilo po gori se vilo, kući dolazilo, soli ne lizalo“ i „Pilipilj cara kopa pod lipov panj na Đurđevdan“. I u zbirkama koje su objavljene poslednjih godina nahode se narodne zagonetke o pčelama i medu. U Vukanovićevoj ih je čak dvadeset, a od kojih su neke od estetskog značaja. U strogi pesnički odbir ušla bi i ova: „Prelete kruna preko blaguna, prenese prsten na noge!“ U raznim časopisima i etnografskim zbornicima zastupljene su pokatkad i ove narodne umotvorine o „zlatnoj bubi“. Etnograf Sava Milosavljević zapisao je u homoljskom srezu jednu od najlepših u Srbiji: Kataklena – lena, kataklena odi, te vez veze, te bilje bere, te katance plete.
Izvode se u pčelinjaku i radnje s apotropejskim karakterom. U Gruži „na ogradu pčelinjaka se natiču konjske ili volujske lobanje protiv uroka“. Zna se i za bajanje s varicom kako bi bili prognani uročnici i uročnice. Basme su dobar etnografski materijal, a odabrani primeri imaju i književne kvalitete. Samo liričar s većim darom mogao je basmu od uroka ovako da završi: „Ni na moru mosta, ni na psu roga, ni na dlanu dlaka, ni na moje čele uroka“.
O pčelama se govori u pesmama, poslovicama, zagonetkama, basmama, blagoslovima i u drugim oblicima poetskog narodnog stvaralaštva.
Pesme se pevaju kad se pčele roje ili su u vezi sa obrednim radnjama (koledarske, lazaričke, kraljičke). Funkcija im je magijska. Najviše ih je iz istočnog i južnog dela Srbije. Motivski nisu raznovrsne, izraz im je jednostavan, ali im je zvučna komponenta izrazita. Veću vrednost u poetskom pogledu imaju nekolike zagonetke koje se odnose na pčele, med i vosak.
(Nastaviće se)
(Momčilo Zlatanović: "Narodno pesništvo južne Srbije", izd. Narodni muzej Vranje, 1982)
(priredio Dejan Dimić)
PROFIL
Prof. dr Momčilo Zlatanović rođen je u selu Rataje kod Vranja 1934. godine. Poznati je vranjski i srpski leksikograf, sakupljač narodnih umotvorina Južne Srbije i vranjskog kraja, književnik i profesor univerziteta u penziji. Rođen je u porodici doseljenika iz Crne Trave, iz mahale Radovinci. Završio je Gimnaziju Bora Stanković u Vranju (1954) i Višu pedagošku školu u Nišu – Grupa za srpskohrvatski jezik i jugoslovensku književnost (1956). Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Skoplju, na Grupi za istoriju književnosti naroda Jugoslavije (1958). Tu je i doktorirao (1973) s tezom "Istorijske pesme vranjskoga kraja". Radio je kao nastavnik srpskohrvatskog i ruskog jezika u Pasajnu kod Gnjilana, potom u Ekonomskoj školi i Gimnaziji u Gnjilanu (1956–1958-1959). Od 1960. bio je profesor i prosvetni savetnik u Vranju. Od 1967. godine predavao je teoriju književnosti, narodnu književnost i metodiku srpskohrvatskog jezika i književnosti na višim školama u Vranju. Potom je od 1993. godine do penzionisanja 2001. bio profesor narodne književnosti i retorike na Učiteljskom fakultetu u Vranju, na kome je osam godina bio i prodekan za naučnoistraživački rad (1993 - 2001). Po penzionisanju dve godine predavao je narodnu književnost na Filozofskom fakultetu u Nišu. Zlatanović se bavi narodnim pesništvom, leksikografijom, metodikom nastave književnosti i drugim oblastima nauke i kulture. Piše i kratku prozu. Krajem septembra 2019. godine dodeljena mu je povelja za životno delo koja nosi ime Mileta Nedeljkovića, jednog od najznačajnijih srpskih etnologa, proučavaoca narodne tradicije i istorije, publiciste i pedagoga.
Izvor: Wikipedia
