U subotu uveče pozorišna publika u Vranju mogla je u sklopu 56. Festivalu Joakim Vujić da pogleda autorski projekat letos preminulog mladog reditelja Igora Vuka Torbice, pod nazivom "Strah, jedna topla ljudska priča", glumačkog ansambla Narodnog pozorišta u Pirotu.
Komad je inspirisan motivima i delovima iz pojedinih drama Franca Ksavera Kreca.
Značajan jubilej sa ovom predstavom obeležio je glumac Aleksandar Radulović - dvadeset godina umetničkog rada u pirotskom teatru.
- Nakon potresnog i iskrenog nastupa, publika je bez prestanka tapšala, ali i ćutala, jer je nemoguće nakon ovakve predstave brzo progovoriti, nemoguće je zbog njene težine i zahteva koje ona donosi, a to je - zapitati se i preispitati iznova sve ono što znamo ili smo mislili da poznajemo - navedeno je u festivalskom biltenu.
Na početku "Okruglog stola kritike" posle predstave moderator i pozorišni kritičar Igor Burića konstatovao je da je ovo predstava koja je za sve vrlo emotivan trenutak.
- Ali, kako ste vi igrali predstavu, tako ću ja govoriti o njoj. Igor Vuk Torbica je birao neuralgične tačke, ne samo intime.
Npr. predstava se zove „Strah, (i po malo ironično) jedna topla ljudska priča“. One koji ne znaju, podsetio bih da je Igor sa predstavom Tartif bio na tragu da bira te autore i komade (kao Molijera) ili Kreca u ovom slučaju.
Da bi potom na osnovu nekih tema koje su one pokretale razvio jednu, ne potpuno drugu priču, ali neku svoju priču, tj. osim što glumci u predstavi nose vlastita imena, oni igraju našu priču, odnosno igraju jednu vrstu paralelne stvarnosti.
Drago mi je, što se ansambl u Pirotu prihvatio i radio na nečemu što postavlja nove zadatke i okvire - rekao je Burić, interesujući se koliko su glumci čitali Kreca i kako je nastajao taj tekst?
Glumac Aleksandar Radulović rekao je da je Vuk Torbica zadao prvi zadatak još pre svog dolaska.
- To je bilo da pronađemo i pročitamo što više možemo od Kreca. Uz malo muke, pronašli smo knjige "Sjaj i beda Nemačke", "Seosko dvorište" i "Kuću strave" pisanu iz dva dela.
Igor je došao i tražio da iz "Sjaja i bede..." izdvojimo po neku od priča koje su nam bile zanimljive. Kada smo ih izdvojili, shvatili smo da sve što smo izdvojili možemo da bacimo sa strane.
Kada se krenulo u proces, svakog dana je Igor donosio po dve tri nove stranice koje smo radili. Bili smo u čudu, ali smo bili spremni da pristanemo na to, jer se ne dešava toliko često da radimo komad, a da ne znamo šta će biti ni sa likovima, krajem... sve do šest dana pred premijere.
Igor je zahtevan reditelj, neko ko se sav da glumcu, probi, komadu... za njega ne postoji vreme. Nije dozvoljavao da padnemo u zaostatak, jer bi to bilo pogubno za nas.
On je poznat kao nemilosrdan, ali to mogu reći na najpozitivniji način. Prosto, malo mi je teško, jer kada izgovaram replike, čujem ga.
Čujem njegovo "Porodi li se", "Brže"... Mogu samo reći da mi je žao kolega koji neće raditi sa njim - kazao je Radulović.
Moderator Burić rekao je da je predstava "puna inverzija i subverzija, na način na koji se događa ta dramaturgija, gde počinje od komedije situacije, pa dolazi do čudnije komediju, da bi na kraju „skliznula“ (kako je sam autor rekao) u socijalni horor".
- Jasno je u naznakama da je put u pakao popločan najboljim namerama. Ovde je lepo izveden krug u tim nastojanjima.
Dosta se u pozorištu vode rasprave, još od pojave Olivera Frljića, od kada su glumci počeli da igraju sebe i da se (kako Frljić kaže) „Glumci ne kriju iza likova“, i paralelno sa tim se pojavio i deo glumaca koji su pristajali na to i koji se protive tome.
U teoriji je obrazloženo kao jedna potreba da se političkim činom pređe rampa, da pozorište pokaže svoju društvenu relevantnost i pokaže se kao jedan mehanizam koji može da deluje i van pozorišta.
Ovde je to evidentno i vrlo uspešno izvedeno. Kakav je osećaj prihvatiti da poimence igrate sebe, možda upetljate svoje lično u neke replike - upitao je Burić.
Aleksandar Radulović rekao je da su glumci pričali sa rediteljem o svojim najvećim strahovima, problemima...
- Dosta tu ima ličnog. Što se tiče igranja samih sebe. Mora neko da nas poznaje vrlo dobro kako bi prepoznao nešto naše lično.
Ovde nas niko ne zna, na primer. Naravno, ono što mi kao kolege znamo, ko smo i kakvi smo, ne mislim da je loše.
Mislim da je to nešto što je teško, sebe ogoliti pred domaćom ili publikom iz drugog grada, nije lako. Ali, mislim da je to naš posao - kazao je Radulović.
Burić je naglasio da mu je zadovoljstvo da je u subotu uveče prvi put za sagovornicu imao saradnicu za scenografiju i kostim, Andreju Rondović.
- Očigledno je da ona ne razmišlja samo o vizuelnom ili prigodnom ugođaju za izvođače, već neko čiji radovi u pozorištu pomažu reditelju i glumcima da se ta ideja razvije na više nivoa i dobija dublja i složenija značenja.
Da li Igor pruža slobodu, ili je neko pored koga pratite proces, pa u skladu sa tim dolazite do rešenja - pitao je Burić Andreju.
- To zavisi od predstave do predstave. Radila sam par predstava sa njim, dosta stvari zavisi i od vremena koje je jako bitno. Igor jeste reditelj koji ima ideju, ali dozvoljava (barem u mom slučaju) slobodu razmišljanja.
Razgovarajući s njim meni kao saradniku iz neke drugačije vrste procesa, razmišljajući o filozofiji, psihologiji i najviše o temi. Šta tema nosi, crpi i kako nas inspiriše.
Razmenjujući inspiracije, poznaje se uticaj italijanskih filmova iz osamdesetih. Ja iz te perspektive film posmatram vizuelno, šta mogu da pronađem. Značajan je po tom pitanju.
Jesam mlada scenografkinja, ali mislim da je jako bitno da scenograf bude na probi. Moje viđenje je da moram biti na svakoj probi i sagledam kako se glumci ponašaju, govore... daju mi boju moje scenografije.
Reditelj koji razume prostor može predstavu samo da poboljša. Mizanscen je jako bitan, iako možda nije to zastupljeno. Meni je bitan svaki pokret glumca, u dramaturgiji prostora koja je nevidljiva.
Sve prepreke prevazilazim metrom i komunikacijom - rekla je Rondovićeva.
Selektorka Branislava Ilić poželela je da čuje više o muzici (autor Stefan Filipović) "koja doprinosi atmosferi, straha, igre".
- Koliko ima uporište u filmovima o kojima je govorio Igor Vuk Torbica, a koliko je proces igre, i jeste li vi bili uključeni u proces proba - upitala je.
Stefan Filipović je odgovorio da je Igora Vuka Torbicu upoznao tokom rada na ovoj predstavi.
- Nisam bio konstantno uključen u proces proba. Igor mi je dao tekst da pročitam. Bili su to predlošci. Ali mi je dao potpunu slobodu što se tiče muzike.
Rekao je tri smernice: malo je, strašno je, ali nedovoljno, i odjekuje. To je sve što je on meni rekao o muzici. Takođe informacije o tome kakva će scenografija biti. Imao je okvir, ali ništa konkretno.
Uradili smo tridesetak ideja, pa je on izabrao nešto. Želeli smo da bude samo jedan instrument, uzeli smo klavir koji je intiman, ali može da bude moćan - rekao je Filipović.
Moderator Burić pitao je na kraju upravnika pirotskog pozorišta Gradimira Filipovića da li se on bojao?
- Našalio sam se sa glumcima, da su oni imali strah kako će predstava biti prihvaćena kada su počeli da igraju, a ja kada sam se oko angažmana sa Igorom, dogovorio.
Šalu na stranu, nismo znali na šte će to izaći, znajući njegova razmišljanja. Ja sam obazriv, ali i pragmatičan. Mi smo hrabro pozorište, koje može da se uhvati u koštac sa bilo čim.
Kada uđemo u projekat, ne postavljamo suvišna pitanja, pa se nismo ni plašili kakve će odjeke izazvati predstava - rekao je upravnik Filipović.
OSVRT: Ljudi, je l’ vas je strah?
Piše: Aleksandra Jovanović
Upravo ova replika pri početku predstave ”Strah, jedna topla ljudska priča”, pokreće razgovor otuđenih junaka ali ne shvatajući to odmah, uvlači i nas, publiku, pre svega u neprijatnost koju donosi zapitanost nad sobom, a zatim, u stanje aktivnog posmatrača, gde i sami želimo da vičemo, da se saglasimo, da potvrdimo sve strahove koji nas guše, a njih ima mnogo.
Autor predstave, Igor Vuk Torbica, suptilno i nenametljivo a opet izuzetno snažno, postavlja pred publiku jedan okvir priče, u kome je mnoštvo priča, likova, njihovih boljki i radosti. Ne prođe mnogo dok ne shvatimo da posmatramo ogledalo i zaista, ovde izreka ”pozorište je ogledalo života” dobija na snazi.
U jednom hodniku stambene zgrade, rešava se, ili preciznije, odlaže sudbina ljudi koje, čini se, već poznajemo.
Scenografkinja Andreja Rondović uspešno osmišljava prostor i daje mu neku vrstu promenljivosti, budući da scenografija, iako nepomična, menja se i izobličava, bivajući čas topla i bliska, čas teskobna i jeziva. Tome doprinosi i muzika Stefana Filipovića, koja naglašava stravu i pojačava strah, u maniru Hičkoka i Darija Arđenta.Kada komšije odluče da se naprasno zbliže, na površinu isplivavaju njihovi strahovi, mada nikad u potpunosti izrečeni. Zahvaljujući prisustvu naratora, dobijamo objektivni komentar priče, kako je bilo i zašto je tako bilo. Glumci ujedno igraju sebe, koristeći svoja prava imena ali i druge, fiktivne karaktere. U samoj autorskoj zamisli i glumačkoj igri, postoji određena doza demistifikacije, gde neko kaže: Ja sam taj i taj. Paradoksalno, potpuno mu verujemo. Ono što me je posebno oduševilo je prirodnost govora i kretanja kod glumaca, gde se i pored uslovnosti pozorišta i njegovih konvencija događa da zaboravimo na scenu i pomislimo kako možda slušamo i gledamo nešto što ne bi trebalo, kao da bespravno zavirujemo u nečiju intimu. Mada, dobili smo dozvolu za to, tako da je u redu.
Topla ljudska priča se na sredini volšebno preobrazi u socijalni triler, opet, svima poznat jer živimo u njemu, gde se strah pretvara u paniku, strepnja pojačava manipulacijom, neposlušnost kažnjava smrću, a poslušnost nagrađuje mrvicama i obećanjem da će junaci možda nekada, ako budu dobri, videti ceo hleb. Vidimo kako naizgled bezopasni čovek postaje diktator, kako prijateljski odnosi postaju partijski i ispunjeni nepoverenjem i strahom od izdaje, a sve to vođeno od strane jednog čoveka ko može biti bilo ko, ko jednom oseti moć nad drugima.
Iznad svega, ”Strah, jedna topla ljudska priča” govori o ljudskoj prirodi, izuzetno varljivoj ali dubokoj, u kojoj se i najbolje namere zanemare kada nastupi glad. Preživeti postaje jedini cilj, opravdan a ipak, životinjski. Junaci, zastrašeni preko svake mere, čak ne primete da jednog od njih više nema.
Na kraju, sve se svodi na čekanje, da ovo prođe, da nastupe neka bolja vremena. Ovo čekanje nije voljno, junaci su na to primorani. U pristajanju na čekanje vidimo strah i bes i jedan pesimističan završetak, jer se implicira da bolja vremena neće doći.
Ipak, iskustvo nas uči da sve prolazi, što je u ovom slučaju dobro, mada strah od nepoznatog i goreg, prikazanog u manijakalnom kucanju na sva vrata, često zna da obeshrabri promenu.
Ali prisustvo smeha, koga itekako ima, što u predstavi što u reakciji publike, svedoči o ljudskoj toplini koja, uprkos svemu, nađe načina da ispliva i tako, bar malo, olakša čekanje.
