Pesme o hajducima u Vranju i okolini: Ljute zmije grizev, pijavice pijev

Vranje - Hajduka je u vranjskom kadiluku bilo već 1520. godine. Hajdučija se pominje i drugoj polovini XVI veka, u doba kada počinje u svim domenima da opada moć turskoga carstva, Na osnovu fermana iz 1572. godine, saznaje se da su hajduci (haramije) u kadiluku Vranje ubijali i pljačkali ubirače harača i ovčarine, pisao je univerzitetski profesor i istraživač dr Momčilo Zlatanović. U šumskom potezu Svinjarnik, kod Ajdučkog kladenca u Poljanici, pronađena je u ostavi u steni ubojna kosa dugačka 35 centimetara. Ovakve kose su upotrebljavali hajduci krajem XV i u XVI stoleću kao sečno napadno oružje. To je takođe jedan od dokaza da se hajdučija rano javila u vranjskom kraju.

Krajem XVIII veka u Masurici je hajdukovao Gruja Duruk. Hajduk ie bio i njegov brat, koji je kao takav poginuo. Gruja se doselio u Poljanicu, u Gradnju gde se i oženio. Pošto ie kupio zemlju od bega, preselio se na mesto gde je današnje selo Roždace, u kojem sa da žive njegovi potomci. Bio je starešina mnogoljudne i moćne poljaničke zadruge.

Najčuveniji hajduk u Poljanici bio je Nikola Mandrda. Iz roda je Baba-Ivaninci u Vlasu. Milićević ga ubraja u znamenite Srbe novijega doba. Kad je izbio prvi srpski ustanak, Mandrda je napustio zavičaj i otišao u Šumadiju. Istakao se u bici na Juhoru. U tom boju osobito se odlikovao Nikola Mandrda i vojničkom veštinom i ličnim junaštvom. Na početku XX veka uspomene na ovog hajduka su veoma žive; o njemu danas zna svaki stariji čovek u Poljanici i okolnim oblastima. U Poljanici se tada još čuvala Mandrdina šišana.

O Nikoli Mandrdi jedva nešto znaju i najstariji Poljančani, "Moj deda je za njega mlogo pričaja". "Znam samo da je bija golem ajduk", rečenice su koje se mogu čuti u tom kraju. U Trsteni, pored bukove šume, nalazi se izvor Mandrdino kladanče. Tu je, vele, pio vodu,a sakrivao se po obližnjim šumama. U Vlasu navode uzrok njegova odlaska u hajduke. Poljak Turčin je otimao deci stoku, a Nikola to nije mogao da podnese, pa ga je jedne noći sa svojim drugovima napao. Tom prilikom je bekčija poginuo, a i tri njegova druga. Od te noći i počinje Mandrdino hajdukovanje.

U narodnim pesmama se pominje Nikola vojvoda, ali se ne može pouzdano reći da je to Mandrda.

U Vranjskoj Pčinji, u gornjim selima, delovao je hajduk Krsta. Turci su ga jednom uhvatili i poveli u Vranje. Pošto je uspeo da se otme i pobegne, neko vreme se seljakao, pa se stalno nastanio u Margancu. U Grdeličkoj klisuri (Vranjskom dervenu) hanovi su bili blizu jedan do drugoga. Kad bi putnici došli na prenoćište, zatvarali su se rano i čekali jutro. Dešavala su se ubistva u hanovima i na drumu: „I same evropske putnike, carske ljude, koji su tim putem prolazili,і radi bolje sigurnosti propraćala je čitava četa turskih pandura i zaptija". U senovitim šumama i dolinama kretali su se hajduci i haramije.

Sestre Stana Avramović i Darinka Mišković slušale su od svojih starijih o hajduku Petku Karamingi iz Vranja, koji je leti bio s hajducima po planinama, a zimi se krio u gradu (u tamni podrumi).

U drugoj polovini XІX stoleća kao hajduk se posebno istakao Mladen Stojanović (Čak'r-paša) iz roda Čakrci u Gornjem Stajevcu. On je hajdukovao po Kozjaku, Pčinji i Đermanu i pre 1876. godine, ali su ga sejmeni uhvatili i odveli u nišku tvrđavu. Iz zatvora ga je oslobodila srpska vojska, pa joj se on kao dobrovoljac priključio. Posle 1878. godine hajduk Mladen deluje u pograničnim predelima. Kod manastira Prohora Pčinjskog od njega su stradali Jusen Ferovi sejmeni. Kako je dosadio turskim vlastima i nizamima, meni, Porta je protestvovala u Beogradu. Vlada Milana Piroćanca oglasila ga je 1882. godine za hajduka (razbojnika), a u jesen 1885, u šumi Soborštici, iznad Vranjske Banje, zaklao ga je, prilikom brijanja, drug mu Toma Stanković i glavu u prorezanoj torbi doneo u vranjsko načelstvo.

Čak'r-paša se najviše zadržavao u divljinama istočno od Vranjske Banje, u selima Crnom Vrhu i Starom Glogu (u potesu Samarci). Prelazio je srpsko-tursku granicu i u oba pravca gonio stoku. Prema seljacima i prema svojim drugovima postupao je grubo. U narodu nije bio omiljen i iz drugog razloga: nije zazirao ni od čega kad su bile u pitanju žene. U Starom Glogu je oteo neku Jelenu, ženu pečalbara u Austrougarskoj. O neustrašivosti ovog kremenitog i sirovog Pčinjanina stvarane su i priče.

U Zaplanju je od 1841. do 1878. godine bilo više hajduka i hajdučkih družina. Tradicija o hajducima je očuvana u mnogim planinskim selima: u Krivoj Feji, Babinoj Poljani, Starom Glogu, Radovnici, Surlici itd. Na hajduke opominju i mnogi topografski nazivi: Ajdučki kladanac (Kriva Feja), Ajdučka češma (Babina Poljana), Ajdučko kladanče (Srneći Dol), Ajdučka dolina (Barelić) i dr. U Lukarcu se jedan izvor u hrastovoj šumi naziva Ajdučki kladanac. Priča se da su se hajduci tu zadržavali, pili vode i odmarali se, kad su prelazili s Kozjaka na Rujan. Na planini Kopiljaku, u šumi, raspoznaju se ostaci Ajdučke crkve u kojoj su se hajduci molili bogu.

O hajducima su i na jugu Srbije stvarane lirske baladne i epske pesme.

Svetislav Vulović je objavio epsku pesmu iz Poljanice Hajduk Jeremija, čiji je motiv: konj izbavlja iz tamnice svoga gospodara. Pesma počinje hiperboličnom slikom slovenske antiteze čija je funkcija da istakne kakav šenluk čine bosamske delije što im je pao u ruke istaknuti hajduk. Turci su uhvatili silnog Jeremiju i vezali mu ruke “od opoko":

kako su ga lako posvezali
od laktovi do beli noktovi
od noktovi crni krvi tečev.

Otereli su ga u “u Bosama grada" i bacili u tamnicu. I vodi do pojasa, u kojoj su zmije i pijavice, “legaja je za godinu dana". U Bosam dolazi njegova majka i moli Turke da je vode “na tamne tamnice” da bi videla “u koji je život" sin Jeremija. Na njeno pitanje zašto ne daje blago za otkup, on odgovara:

„Davam, majke, no niko ne gleda
no mi iskav đogu od megdana
a ja, majke, đogu si ne davam,
glavu davam, a đogu ne davam".

Majci postavlja zadatak:

„No se vrati, moja stara majko,
no se vrati na moji dvorovi,
pa ulegni u tamni jarovi,
pa izvedi đogu od megdana,
pa mu stegni dvanaest kolani,
trinaestu ibrišim kaniju
od crvenu svilu prepredenu,
što mi brani đory od kolani!

A pošto ga nazobi i sveže mu “pole pod terkiju”, da ponoć izvede “na ramno polje" i da mu kaže „junak kude je". Majka je sve to uradila. Đokat je dojurio u Bosam i kaldrme “isturija". Turci su se poplašili i pozvali utamničenog hajduka da uhvati neobična konj. Kad je Jeremija izašao iz zatvora, đogat mu je rekao:

„Živ li si mi, moj mladi sajbijo,
ti si malo iz moć ispanuja
ja ću kleknem malo na kolena,
ti se metni mene na ramena.”

Gospodar je uzjahao konja, koji je pojurio:

kako zvezda preko vedro nebo,
sve čadore pod noge pogazi.
pa otide kod njegovi dvori.

Vulović je, na prvi pogled, napravio izvesne omaške u zapisivanju ili priređivanju teksta za štampanje. Devetnaesti stih je dvanaesterac:

i u vodu teje ljute zmije
ljute zmije grizev, pijavice pijev.

Ovaj stih bi mogao da bude deseterac: “Zmije grizev pijavice pijev" jer ne zahteva ritmička dikcija da se epitet ljute iz prethodnog stiha ponavlja. Evo još jednog odstupanja:

Tad vikaše Turke Bosamlije,
tad vikaše trojicu berberi:
jedan brije ruse kose,drugi crne brade,
a treći mu nokte sarezuje.

U podvučenom stihu bi, verovatno, ispred izraza “ruse kose' i “crne brade” trebalo da budu zamenice:

Tad vikaše Turke Bosamlije,
tad vikaše trojicu berberi,
jedan brije teje ruse kose,
drugi brije teje crne brade,
a treći mu nokte sarezuje.

Pevač je, dakle, bez po muke mogao da dobije deseterac. Reč je, uostalom, o dobrom guslaru. “Gudi dosta lepo", kaže za njega Svetislav Vulović. Možemo pretpostaviti da je starac Jova svesno upotrebio drugačiji stih. (Pevači, ponekad, namerno odstupaju od deseteračke metrike, i to obično onda kada žele neku misao jače da naglase i da slušaocima skrenu pažnju. Tom prilikom se, jasno, menja i melodijska linija).

Iako je pesma zabeležena brzo posle oslobođenja Vranja, njoj se mogu naći i književne reči i oblici (tad, malo, njemu, sve čadore, Turke i sl.). Stih: “A treći mu nokte sarezuje” identičan je stihu iz pesme Marko Kraljević i Musa Kesedžija u drugoj Vukovoj knjizi.

Da li stariji pevači pamte pesmu o hajduku Jeremiji? Da li je ranije pesma bila duža i koje je sve elemente sadržavala? Prema Vulovićevom zapisu, hajduk je uzjahao konja i odjurio kući. Da nije tu nešto skraćeno? Možda je prema starijoj pesmi on činio čuda od junaštva?

Slavka Ivković iz Golemog Sela, rođena 1932. godine u Lalincu, pesmu o hajduku Jeremiji čula je u detinjstvu od svojih starijih. Prvi deo se podosta razlikuje od Vulovićeve varijante. Slovenska antiteza je kratka. Nešto se čuje u planini, i narodni pevač postavlja pitanje: “Da li grmi, el' se zemlja trese?" Nije ni jedno, ni drugo, ni drugo “nego igra hajduk Jeremija" sa svojim đogatom. Kad su to čuli Turci Basamgraci, pošli u planinu. Jeremija se junački branio: dok su prišli do njega, petorica su poginula, dok su ga opkolili devetorica. Odveli su ga u Basamgrad, i tamo je tamnovao devet godina. U desetoj ga posećuje majka. Dalje je manje-više kao u Vulovića.

Starica Mileva Jović iz Golemog Sela pevala je o hajduku Jeremiji još iz detinjstva, pa do smrti svoga muža pre nekoliko godina, kada je došla tuga, razočaranje i usamljenost. (“Kad sam domaćina izgubila, moja se je kuća rasturila"). Pesma je nešto kraća od Vulovićeve, zbijenija je, ritmički bolje izgrađena, a zvučna komponenta je izrazitija. Slovenske antiteze nema, a radnja odmah počinje. Naišli su Turci Bosamlije (i Bosanlije) uhvatili Jeremiju, odveli ga u Bosam i stavili “u njini zagradi, u t'mne t'mnice"):

i u nji je voda do pojasa;
tuja ima zmije pekulije,
tuja ima crne pijavice,
guje grizev, pijavice pijev.

Posle tri godine nalazi ga majka, i on je moli:

“Davaj, majke, i srebro i zlato,
ega bi mi glavu otkupila!”

Pošto je od nje doznao da “oni traživ đogu od megdana", naredio joj je da se vrati i opremi konja:

“Pritegni mu dvanaest kolana,
pripaši mu sablju dimiskiju,
i metni mu ibrišim kamdžiju
i zauzdaj s uzdu pozlaćenu
pa ga vrati u Bosama grada!"

Bogat je dojezdio u Bosam, ali se Turcima nije dao u ruke. Kad su berberi Jeremiju obrijali i ošišali, on je prišao do svoga konja i “poslovički" mu rekao da klekne. Onemoćali hajduk ga je uzjahao:

pa izvuče sablju dimiskiju,
pa potera Turke Bosamlije.

(U zapisu iz Vulovićeva rada i ne pominje se sablja dimiskija, niti se kaže da je Jeremija poterao Turke Bosamlije. U pesmama koje su u Vukovo vreme beležene u mnogim krajevima, uobičajeno je da junak koji iziđe iz zatvora pri bekstvu seče janičare i tursku vojsku. Znači, reč je o starijem sloju u epici.

Starica Stojanka Nikolić iz Dragobužda pamti samo početak pesme proširenu slovensku antitezu koja deluje kao potpuna celina:

Aj fala bogu, fala jedinome!
Da li grmi, da l'se zemlja trese?
Da li krave za teliki rikav?
Da li ovce za jaganjci blajev?
Da li koze za jariki vrekav?
Da li svinje za prasići groćev?

Sve se to odriče, a pozitivan odgovor je:

već toj kopa ajduk Jeremija,
i u t'mnice, u Bosama grada.

Nije čudno što je samo početak ostao u sećanju - starica je život provela u stočarskoj porodici. Pesmu o Jeremiji je slušao M. Vasiljević u Vini, selu blizu Poljanice. I ona počinje slovenskom antitezom. Ne grmi, niti se zemlja trese, „no mi ovce za jaganjci blejev". Kraj njih su momče i devojče, a tu je i hajduk Jeremija. Turci Bosanlije su hajduka opkolili, vezali i oterali u tamnicu. Majka se setila sina tek posle devet godina. Hajduk od nje traži da opremi konja i da ga dovede “u Basama grada". Đogatu u Basamu ne sme niko da priđe, jer:

od kopite žeravice lete,
a na usta zelen plamen puca.

U Poljanici se o Jeremiji pevalo “kad ima više vreme", a naročito “uz sofru". Vasiljević je pesmu svrstao u sedeljačke (zabavne) pesme.

Profesor Svetislav Simić je u svojoj raspravi 1896. godine objavio i baladu od trideset deseteraca pod naslovom Smiljana. Pesma je iz Vranja, a njezin motiv je: brat hajduk i sestra sačuvani od rodoskrvnjenja. Berući cveće, Smiljana je „triput goru zašla".Naišla je na trideset hajduka. Svi su je bratimili, osim Nikole vojvode. Gizdava devoka za njega je veliko iznenađenje, pa se on moli suncu:

“Zađi, slunce, da bi ga ne zašlo!
Evo odim trideset godina,
ja ov'k'v lov'k ne ulovi!
Ali, “poje slavej u goru zelenu":
“Fala bogu, fala jedinome!
Što će bidne d'n's u nedelju!
A kako će brat sestru da ljubi!"

To je čuo i starešina hajduka i pitao Smiljanu iz kojega je roda. Devojka je slušala od majke da je imala brata Nikolu, koji je “pobegja još mlad u ajduštvo".

Imao je na glavi vlakno pozlaćeno, a “u grbinku mrvku je nagoren". Čuvši sve to, Nikola se s'njom bratimio.

Naslov nije u potpunosti adekvatan sadržini, ali i savremeni narodni pevači kažu: ”Znaš li za Smiljanu devojku", “Da ti kažem i Smiljanu devojku", “Tatko je mlogo pojaja za Smiljanu" i sl.

Kakve su današnje pesme o Smiljani?

U čuvanju starog folklornog gradiva važnu ulogu ima i tradicija u porodicama pevača. Zato je i razumljivo što je najdužu varijantu pevao Stojan Stojković iz ravničarskog sela Pavlovca. Njegovi preci (ded i otac) mnogo su pazili na pesmu. U čemu se ona razlikuje od balade u Simićevom radu? Motiv i glavni momenti su isti, a u pojedinostima dolazi do neslaganja Smiljana je svu goru obišla" i „naišla na tri ajduka". Vojvoda je nameravao da obljubi devojku i stoga nije bratstvo prihvatio. Ali kad je čuo poj slavuja, upitao je Smiljanu: “Da l' si, Smiljo, brata ti imala?" Jedan joj je brat poginuo, a drugi je u ajdukstvo otišja. I kad treba da pokaže beleg, nastaje veća razlika:

“I on mi je drvodeljac bio,
deljao je svetu nedelju;
odletela treska menvetruša,
udrila ga među crni oči,
i on mi je bio beležiti!

Smiljana je skinula “kalemćar šamiju" i zagrlila brata.

Prema zapisu od starca Dragutina Stevanovića iz Korbevca, sestra je lako poznala brata hajduka, jer: “desna mu je ruka izgorena,/na vr glavu belu kosu ima".

Kraću i bleđu varijantu peva Petar Stanisavljević iz Bogoševa. Kad Nikola vojvoda pita Smiljanu kako bi brata prepoznala, ona mu odgovara:”Imao je na glavu belegu". Hajduk je skinuo kapu i sestra ga je za- grlila.

U pesmi koju je saopštila Danica Nikolić iz Tegovišta (Grdelička klisura) javljaju se drugojačiji deseterci. Kad je devojka u šumi naišla na hajduke: “sluze roni, belo lice topi, perčin skube te na zemlju frlja". “Vojvoda je za bratstvo primija” i izveo je i na Ajdučke vode”.

Najviše starih crta sadrži kratka pesma koju peva Sava Stanković iz Obličke Sene. Hajduci čudno izgledaju —“svaki drži po kosku u ruku". Harambaša Krndža je devojci popio krv, a meso ostavio družini.

Smiljana je pevana i za vreme komitskog pokreta. Tada se javila nova crta: hajduka zamenjuje komita.

Devojka je u gori naišla na komitske kolibe i komite u njima. Nikola komita je hteo da je obljubi, ali se prvo zainteresovao za njeno poreklo. Ona mu iznosi zlu sudbinu svoje porodice:

“Imala sam jednog starog tatka,
imala sam i trojicu braća;
starog tatka Turci mi zaklaše,
moji braća robovi bidnaše;
mene majka pod korito skrila!"

Te su reči dirnule komitu i on je poziva:

“Dođi ovam, moja mila sestro,
ja sam teo dušu da ogrešim”!)

Zapis od Mileve Cvetković iz Prvoneka sačinjavaju svega petnaestak stihova. Smiljana je “svu goru zaletela", a „neje mogla cveće da nabere". Susrela se s komitama u ovčarskim kolibama. Nikola vojvoda se raspituje za njen rod, ali se ne vide njegove namere. Može Smiljana da ima i ovakav završetak: sta- rešina hajduka (komita) ubija devojku u gori zbog toga što ona neće “ljuba da mu bidne". Ova se pesma pevala i kad se išlo u šumu za bilje i cveće. Možda je ona nekada bila travarska pesma.

I u dužoj pesmi Dilber Anđelija i Turče seratliče opevan je motiv “brat i sestra sačuvani od greha”. Profesor Simić ističe da ona sa širom epskom osnovom i sa mnogim pojedinostima kojih nema Smiljani. Radič kapetan prodaje svoju ženu posle svadbe ne može dugove da vrati. Dilber Anđeliju kupuje Turče seratliče. Ali kad se Turče s njom našlo pod čadorom, javlja se soko koji kazuje kako “u neznanju brat si sestru ljubi”.

Svestranu pažnju zaslužuje krug pesama o tome kako sejmeni odvode hajduka, pošto su njegovu sestru (ili roditelje) telesno unakazili. Prava su apoteoza ljubavi sestre prema bratu. Skoro svaka pesma sadrži i motiv o izdajstvu žene.

Lepu varijantu je zabeležio od svoje majke Ljubomir Leštarević iz Vranja. Hajduk David večera s majkom i “zaslušuje" jer “porta često podskrcnuje". On šalje svoju ženu “u dišer avlije" da bi pogledala šimšir kapije". Žena je spazila pašine sejmene ali mužu nije rekla istinu: “vetri duvav, porta podskrcnuje". Škripa vratnica i dalje uznemiruje hajduka i on zahteva da sestra iziđe i da proveri. Sestra Jevrosima je videla sejmene, dotrčala u kuću, obavestila brata i postavila mu pitanje: “Gde ću, brate, tebe da sakrijem?" Brzo je sama našla rešenje: odvela je Davida „u šareni ambar" i zatrpala ga pšenicom. Ali žena ne miruje: dok je Jevrosima sakrivala brata, ona je otvorila vratnice i “propuštila pašini sejmeni" Prvo su dograbili majku. Pošto nije izdala sina, zadesila ju je najteža kazna: prebili su joj noge i ruke i iskopali oči. Sejmeni su, isto tako, svirepo postupili i prema sestri Jevrosimi. Svoju ličnu tragediju majka (sestra) najteže povezuje sa sinom (bratom). Kada mladi buljubaša preti majci i sestri, on prvo pominje noge i ruke, a potom oči. No, kada majka i sestra žale, na prvom mestu su oči, ruke i na kraju noge, što je psihološki razumljivo i opravdano. Davidu preti životna opasnost, a one, unakažene, ne mogu bar još jednom da ga vide.

Hajdukovoj ženi su udarili samo trostruku kamčiju i izašli. Iako nije bila ni u kakvoj opasnosti, izdala je muža: pozvala je sejmene i rekla im gde je David.

Kraj pesme sadrži i fantastične elemente. Jevrosima cvili i moli boga da joj dade oči, ruke i noge. On joj je dao čak i konja i dve sablje dimiskije. Obukla je tursko odelo, uzjahala konja i pojurila za sejmenima. Presekla je bratu okove, dala mu jednu sabljlju i poubijali su sve nasilnike.

Mnogi stihovi su istančani i zvučni. Melodičan je raspored vokala i konsonanata. Učestalost frekvencije glasa se pojačava zvučnu snagu deseteraca. Blesne ponegde i čista slika:

Čuješ mene moje verno ljube,
ja iskoči u dišer avlije,
i pogledaj u šimšir kapije,
što mi porta često podskrcnuje!