Personifikacija starih Vranjanaca u delima Bore Stankovića

Vranje - Književno delo Bore Stankovića sveobuhvatno je prikazano u istoriji jugoslovenskih književnosti. I, odmah moram da pomenem, naučna kritika, najpovoljnije se izrazila o ovom znamenitom slikaru ljudskih duša i sudbina staroga Vranja i njegove okoline. Međutim, analitička prilaženja raznim pojavama i problemima književnog stvaralaštva B. Stankovića tek su započeta u novije vreme, ali, sasvim je razumljivo, nisu sveobuhvatna. Na istraživačima leži preteška zadaća rasvetljavanja obilja problema i pojava problematike književnog dela Bore Stankovića. Ovim kratkim i skromnim prilogom želim da obeležim i delimično osvetlim personifikaciju starih Vranjanaca u delima Bore Stankovića. Smatram da će ovaj moj prilog biti od koristi za dalja istraživanja ove problematike, kojoj dosad u našoj nauci nije poklonjeno dovoljno pažnje.

Kao što je dobro poznato, bez ljudi iz knjiga, bez života iz knjiga, naš svakidašnji život bio bi svakako siromašniji. Bili bismo siromašniji, kad pored Puškinove Tatjane, Tolstojeve Ane i Moravijine Rimljanke ne bismo imali Borinu Sofku. Bogati smo što nam Sofka može da stoji uz njih, možda isto kao što Borin, naš gazda Mladen može stajati uz Drajzerovog Klajda Grifitsa i Šolohovljevog Grigorija Meljehova. Sva su trojica nosili u sebi visoke, plemenite težnje i shvatili – Klajd pred električnom stolicom, u „kući smrti“ da je iščezao i poslednji trag njegova sna, da se zauvek zatvaraju vrata za sav ovozemaljski svet; Meljehov pred veličanstvenim tihim Donom, sa sinom na rukama da je to ,,sve što mu je ostalo u životu, što ga je još vezivalo sa zemljom i sa celim tim ogromnim svetom koji svetli pod hladnim suncem“, gazda Mladen ,,u tihu prolećnu sablaznu večer“ nad otvorenim trgovačkim tefterom, da će umreti ,,ranjav i željan“. Mitke se buni protiv života što sputava stegama i okovima kao Raskoljnikov Dostojevskog, kao Hans Kastorp Tomasa Mana, i boluje, kao i oni, od ,,samoga sebe“, i govori ,,maloj Ciganki koja se udaje u Banju reči skoro tako očajne i duboke, kao što su Hamletovi stihovi Ofeliji, ,,iako je ponikao iz male jedne balkanske primitivne sredine, iako je polupijan, prost Vranjanac“. Znamo da Sofka i gazda Mladen, i Mitke nisu poznate i priznate klasične vrednosti u literaturi sveta, ali bismo bez njih, bez Bore Stankovića, bili duhovno siromašniji.

Znamo da je našem piscu nedostajala književna kultura koju su posedovali svi veliki evropski pisci, da je bez ogromne radne energije jednoga Balzaka, bez izvanredne kulture stila koja je odlika Floberovog stvaralaštva, bez istančanosti ukusa i finoće duha koja je ukras Čehovljeva talenta, bez širine i dubine Tolstojevog zamaha u stvaranju, bez mnogih kvaliteta koji su potrebni velikom piscu, stvarao svoja dela. Ali Stanković je stvarao sa nadahnućem i strašću koju poseduju samo najveći pisci, i uspeo je zato da ostvari bogatu sliku male, balkanske poluorijentalne varoši na jugu Srbije, i da je svu osvetli jarkim bojama specifičnog ambijenta; sliku čežnje i strasti, svu natopljenu mesečinom i pesmom što treperi pred nama i dočarava jedan već daleki, iščezli svet. Nama je drag i blizak tvorac te slike, i nije čudo što se često u nama, u našem doživljavanju i osećanju identifikuju sa imenom pisca staro Vranje i njegovi junaci; što Bora, Mitke, Vranje, postaju najčešće sinonimi. Pored izvanredne popularnosti to svakako govori još o jednoj stvari: Bora je svaku svoju ličnost „odbolovao“, svakoj poklonio po delić svoje bogate duše umetnika, svaku nadahnuo životom koji pulsira, drhti, leprša. Gotovo je neshvatljivo da junake Borine proze nećemo sresti, prepoznati u stvarnosti, i ako znamo da je ta stvarnost iščezavala još kad se rodio umetnik koji je ovaplotio snažno, potpuno.

Dugo stojim pred rodnom kućom Borinom, dragim spomenikom starog Vranja, mislim na njegovo detinjstvo, njegovu mladost i na baba Zlatu. Tu su nekada razgovarali baba i unuk, i kao da čujem taj razgovor, iako znam da mi ga je ispričala 84-godišnja baba Vela:

– Kakva si mi ti aščika kad si takvu koravu pitu umesila – pita Bora svoju „majku“.
– E, sinko, ja kad mesim pite po kuće, za svadbe ili za groblje, crpim mast iz pune kante kolkooću, a mi si nemamo, mora majka da štedi, zatoj je pita suva kako pogača!

Često je to Bora pričao svojoj strini, baba Veli, uvek kad je dolazio u goste, kad se u bogatoj baba Velinoj kući mesila pita, a mast se nije štedela, kad se sećao svoje "majke" – baba Zlate.

Ogromna je i neskrivena bila ljubav baba Zlatina prema jedinom unuku, Bori. On je u njenom srušenom životu bio onaj zeleni bršljan što raste uz dotrajali zid da ga prikrije i ulepša. Baba Zlata je s mukom školovala svog unuka, sa jednom željom da bar na taj način povrati sjaj svoga nekadašnjeg ugleda, da se sakrije od siromaštva. On je bio kucanje njenog sopstvenog srca, jedini smisao njenog života. Ona je budućem umetniku bila nežna mati, i najprisniji prijatelj, i najbolji drug. Toplina koja zrači iz pripovedaka Stari dani, Naš Božić, Đurđevdan, Uvela ruža i Tetka Zlata, to je toplina što je zračila iz očiju Borine babe Zlate. On je svoju baba Zlatu uzeo iz života bukvalno, jer se umetnikovo kazivanje potpuno poklapa sa stvarnošću. Ona je od ,,mrvu mrvku“ odnegovala svog unuka i žrtvovala sve da ga školuje. 8. februara 1896. godine ugasio se drhtav plamičak na ognjištu jedne staračke samoće, umrla je Borina baba Zlata u 90-oj godini života.

U priči Na onaj svet, Stanković dve godine posle baba Zlatine smrti, kao student, piše:

„Pozvan depešom pođoh za Vranje... Dakle, umrla je! Dođe i taj čas koji ponekad i zaželeh. Ali kako se sad osećam, kakav me bol obuzima, kakva me tuga pritiskuje! Ona, ona! Poslednja duša koja postojaše za me. Poslednji kut moga stana, poslednji ogranak moje rodbine, baba moja, umrla je! Ni oca, ni majke, ni brata, ni sestre, nigde nikoga. Sem nje. A ona me je od „mrvu mrvku“ odnegovala. Nje nema više.“

Ovom bolnom rastanku sa baba Zlatom usledio je još jedan, isto tako težak jer pritisnut materijalnom oskudicom, Bora prodaje kuću koju je tako uporno i dugo čuvala baba Zlata. Naime, 1. juna 1898. god. Arsa Popović, sveštenik iz Buljesovca, isplatio je Bori Stankoviću 1.386 dinara, i tako se prekinula poslednja nit koja je čvrsto, materijalno, vezivala umetnika sa dalekim, dragim danima detinjstva i prve mladosti. Možda utoliko intenzivnije pisac doživljava te dane, možda je prodaja stare voljene kuće bila podsticaj za divnu pripovetku Uvela ruža, koja se pojavila 1899. godine – lirska poema protkana autobiografskim elementima, čija je junakinja Stana, Borina susetka i neiživljena prva ljubav. Stanu iz Uvele ruže, baba Pasu, upoznala sam lično, još kao učenica gimnazije. Sećam se kako sam bila uzbuđena pred taj nesvakidašnji susret sa živom junakinjom tako drage pripovetke. Bilo je prolećno jutro. Baba Pasu sam našla u dvorištu njene kuće. Sve oko nje bilo je u cvetu. Ambijent je bio tako sličan onom iz Uvele ruže. Stajala sam pred staricom i posmatrala je. Ruža je uvela nepovratno, zauvek, mislila sam, ne znajući kako da otpočnem razgovor. Znala sam da nisam prva i jedina došla k njoj, i osećala kako će biti teško, kako neću uspeti da je vratim u proleće života, iako je pred nama rastao i radovao se prolećni dan. Međutim, dogodilo se ono što je trebalo da izbegnem. Baba Pasa je ćutala, a ja sam pričala.

Odgovarala je, na moja đačka nespretna pitanja, samo sa "da" ili "ne", Na blagom staričinom licu izbrazdanom godinama i tugom, negde u boricama oko očiju, kao da se igrao osmeh, mali, gotovo nevidljiv. No, da li je to bio osmeh zbog uspomene koja je oživela u ovaj prolećni dan, ili radost što daleko, drago sećanje živi i mi ga znamo, ili je taj stidljivi osmeh prožet setom sakrivena, duboko zakopana tajna koju nećemo doznati? Tu tajnu njene mladosti osmeh mi nije do kraja ispričao. A baba Pasa se stidela. Manifestacija jedne duboke patrijarhalnosti bila je svakako taj stid, baba Pasina uzdržljivost da priča o onome o čemu je ,,sramota da se zbori“. Uporno je isticala da je sa svojim Trifunom, mužem, zadovoljno i lepo živela, a pri tom – ili mi se to samo činilo – gubio se onaj jedva vidljivi osmeh na njenom licu, u sitnim mrežastim boricama oko očiju. Ne nosi li ona u sebi i danas, i sada, mislila sam, duboku, večitu čežnju za neostvarenom ličnom srećom, ne krije li to i pred sobom? Stara je. I tako mirno i blago govori. Tražim na njoj tragove nekadašnje lepote. Nema ih na prvi pogled – ali oni zrače iz njenog stasa i lika, mešanja slovensko-vizantijskog shvatanja lepote, sa kojom se susrećemo u vizantijsko-srpskom freskoslikarstvu. Sve je oko nje tako lepo, čisto, svetlo. Ona se nesumnjivo nečega seća, a „sećanje, taj bič nesrećnih, oživljuje čak i kamenje prošlosti, i u otrov nekad ispijen, sipa kapljice meda“ (Gorki).

Daleko od Vranja, 10. maja, pročitala sam u „Politici“ da je 9. maja 1958. umrla baba Pasa. Dobra, blagorodna, patrijarhalna starica, srdačna i gostoljubiva, junakinja divne lirske poeme o mladosti koja tako brzo prolazi.

Kao ličnosti koje su do juče živele, tako isto umiru u Vranju kuće sa čardacima i vinovom lozom uz njih. Vreme kao tuga glođe zidove starih vodenica u Sobini, Rataju i Donjem Vranju. I čaršija se menja. Široki moderni izlozi u staklu, umesto ćepenaka. Ruše se zidovi i kapidžici. I niču nove kuće. Dolaze seljaci kao nekada iz Pčinje, dolaze i zidaju kuće. I kao nekada, sadi se duvan. I trguje se užarskim proizvodima. Kao nekada, i sada u jesen pomamno udara bubanj i plamte kao požari svadbena veselja. Kao nekad noći su u Vranju plave od mesečine što drhti u lišću vinovih loza, starih dudova i dunja, što treperi i struji u krvi, što luta po starim krovovima. Još uvek, kao da se time, nečujno gasi – staro Vranje umire, sporo, i danas.

Koračam po tragovima. Tražim. Nešto o ljudima koji su živeli, tražim, obilazim mesta nekadašnjih kuća, imanja, čifluka. Obilazim Borine vršnjake. Ostarili su. Neke već napušta pamćenje. Kod nekih samo pokatkad, za trenutak, kad se podsete, zaiskri sećanje zasvetluca osmeh, skupe se jače bore oko očiju, otme se uzdah i tanka nit uspomene prekine se neočekivano. Ima ih i duhovno svežijih. Radosnih što se interesujemo za „staro“. Rado pričaju, sećaju se. Srdačni su i gostoljubivi. Poneki uzdišu, plaču za nečim što je odsanjano, što se nije dogodilo, što je život obećavao, pa nije ispunio obećanje. Takvi nose u sebi Mitkov monolog i boluju od Mitkove bolesti „zdravi, a bolni“. Jedan od takvih, svakako je i stari učitelj, penzioner. Čula sam ga kako u noći, sam, u parku, razgovara sa Borinim spomenikom. Bio je zagrejan pićem i tužan. I zvao je Boru, „starog drugara“, da pođu nekud. Bora je ćutao jer spomenici ne odgovaraju već samo govore.

Posetila sam deda Peru Milosavljevića, jer su mi stari seljaci u Donjem Vranju kazali da je njegov otac kupio od Arif-bega vodenicu sa čiflukom. Deda Pera ima 85 godina i ne zna da li je nekada, u vranjskoj staroj čaršiji živeo trgovac, hadžija, gazda Mladen. Mnogo sam starih ljudi pitala i niko nije znao da li je pisac imao za uzor neku ličnost iz života. A gazda Mladen je tako impresivno naslikan, tako intenzivno proosećan, tako ubedljivo umetnički ostvaren lik, da je neverovatno ne naći trag o njegovom postojanju. Kao da sam videla njegov trgovački tefter na kome je ko zna kad, valjda u kakvu prolećnu sablasnu večer, zapisano „umreću ranjav i željan“. A tog teftera ipak nema. Ali, u Donjem Vranju je do nedavno postojala vodenica poznata kao Arifbegova. ,,Nju je – kaže deda Pera – od braće Abedina i Mustafe Arifbegovića, sa celokupnim imanjem (čiflukom), kupio moj otac, Kosta Milosavljević, trgovac“. Zamolila sam deda Peru da mi ispriča nešto o svojoj porodici, svom poreklu. I on je pričao: „Moj deda Milisav Milosavljević iz sela Oslara kod Bujanovca, bio je bogat i došao je u grad sa majkom, ženom i trojicom sinova. Milisav se bavio trgovinom, putovao, dobro zarađivao, radnja je bila velika, poznata. Ne znam kad, koje godine je umro taj moj deda Milisav. Moj otac, Kosta, bio je mlad, još dečko, kad je nasledio radnju. Mlađi brat Marko, pomagao mu je u poslovima, a najmlađeg, Dimitrija, dali su u školu, jer se dobro učio. Majka Milisavljeva, nadgledala je posao i bila je, kažu, stroga, sve se plašila da ne propadnu posle smrti njenog sina.

Moj otac Kosta, bio je pošten i vredan trgovac, još dok je bio mlad vrlo su ga cenili i poštovali u čaršiji“.

Deda Pera zna Boru Stankovića iz škole, ,,samo je Bora bio mlađi od mene i posle je nastavio školu, a ja sam se bavio trgovinom“. Pisac je znao Milosavljeviće, oni su njega takođe znali.

Gazda Mladen je ipak postojao, mislim. Sme li se pretpostaviti da je Bora pisao svoj roman znajući braću Milosavljeviće? Milisav je umro. Ostali su poslovi, dućan, mušterije i nedorasli sinovi. Baba, koju su zvali „nane“, plašila se da sve što su sticali ne propadne. I najstariji sin Kosta, očuvao je i povećao očevo bogatstvo. Marko, mlađi, pomagao mu je u poslu. Dimitrije je završio školu, bio je profesor matematike, i kasnije direktor Ženske gimnazije u Nišu. Nikada se nije ženio. Bio je mudar, povučen, osećajan, izdvajao se od braće. Kosta i Marko su oženjeni. Markova žena zvala se Jovanka. Kosta je 1883. god. kupio Arifbegovu vodenicu sa čiflukom za 2225 dinara. Baba je onda još bila živa. Bio je vrlo ugledan, bogat i veoma cenjen trgovac u Vranju. Ovaj deda Pera, još uvek je vlasnik imanja u Donjem Vranju. „Tapija je, kaže on, ostala u sudu, gde je izvršen prenos“, ali je sudska arhiva uništena u prvom svetskom ratu. Stari seljaci iz Donjeg Vranja isto su mi to ispričali. Veoma su poštovali gazda Kostu, deda Perinog oca.

Posmatram deda Peru. Bled je, visok, suv, koščat, strogog, pametnog izraza, a blagih očiju. Razgovara sređeno, trezveno, lepo. Pogled mu je bistar. Ruke mu drhte. Živi potpuno sam. Svi su ga iz rodbine napustili i zaboravili. Rado je i mnogo priča o braći Arifbegović, isticao njihovo poštenje, bogatstvo, prijateljstvo sa njegovom porodicom. Žao mu je što ne zna ko bi mogao biti taj gazda Mladen, jer sve je radnje znao u Vranju, a za tu ne zna. Ni za jedan trenutak nije pomislio da je gazda Mladen možda i njegov otac, stric, ili svi oni zajedno, pa i on sam, jer i on će, u svojoj staračkoj usamljenosti i tuzi, umreti u svojoj kući zaboravljen i napušten, „ranjav i željan“.

Ovo je, ukoliko i to uopšte jeste, samo spoljašnja identifikacija gazda Mladena sa životom, sa stvarnošću. Ni reči o robovanju zahtevima patrijarhalnog morala, ni reči o potpunom odricanju, o žrtvi koju je čovek, okovan surovošću patrijarhalnih nepisanih zakona, morao da podnese u ime svemoćnog suda čaršije, sveta, u ime očuvanja ugleda pred tim svetom. To i nije bio predmet razgovora sa deda Perom jer Bora Stanković nam je sve rekao o tome. On je video taj svet, proosećao ga, i izlio njegov bol potresno i snažno; goreo i sam na vatri strasti; osećao sumornost oblaka što zastiru zanose. Unutrašnji život svih junaka ove proze, koji ostaje skriven pred svetom, najdublja je srž njihova života, i najpotpunije i najznačajnije ostvarenje pisca. Svi unutrašnji sukobi i intimne drame ostajale su skrivene pred spoljašnjim svetom, i snaga Stankovića je u tome što ih je video, razumeo, i ostvario velikom umetničkom snagom.
(…)

Čitava galerija ovih likova nađena je u stvarnosti. O njima, između ostaloga, prof. B. Novaković piše: „Stanković voli da prati to što je tamno kao nagon i neobjašnjivo kao potreba. I njegovi romani, drame, pripovetke, puni su tih zamućenih valova sa dna jedne psihe kojoj je teško naći prave granice. Ideja da se krvnim, porodičnim nasleđem opravdaju mnoge pojave degenerisanih potomaka, nalazi i ovde svoju primenu... Bez društvenih konopaca koje bi ih vezivali obzirima i običajima, onim „tako treba“ i „tako valja“, oslonjeni samo na svoje nagone, na njihove izuzetne i izdvojene izražaje, oni samo osećaju duboku i nejasnu privlačnost crkve i groblja... Kod mnogih od njih ima onih balkanskih duševnih besova, onih neobjašnjivih strujanja krvi i more nagona kojima je koren u neznatnoj tmini.“

Vraćam se ponovo Borinoj kući i tu, kraj starog bunara razmišljam o jednom siromašnom, ali bogatom detinjstvu. Tu najbolje mogu da shvatim zašto se i kako u njegovom delu svet stvarnosti i svet poezije sadržajno poklapaju. Tu osećam tanano treperenje iščezlog života, i čujem muziku ostarelih reči, i kao da vidim Nušku koja drhti u ljubavnoj groznici, punoj bola i strasti, vidim je kako zamire pod dejstvom mesečine, mirisa i setnih melodija što dopiru sa svadbe. Tu su, kraj ovog starog bunara, šimšira i ružinog grma, pored kojih se vadila „mantafa“ na Đurđevdan, mislile devojke da su svi putevi ka sreći otvoreni; tu su one nazirale život, onaj željeni, iz snova... Znam tačno da ih je Bora našao u stvarnosti, uzeo iz života, i Nušku iz istoimene pripovetke (Borina ujna, koju je veoma voleo, tako se i zvala), i Pasu iz pripovetke Đurđevdan i Lenku iz pripovetke U vinogradima. Tu je, u svojoj siromašnoj kući, pesnik čitavim bićem zavoleo raskoš, bogatstvo, lepotu i poeziju mladosti. Pesnik je tu, kraj ognjišta rodne kuće, shvatio da se težnjama mladosti, blistavim snovima o sreći, suprotstavlja neki, za shvatanja tih ljudi, neumitni fatum koji će ih satrti, gurnuti hladnom rukom u pust, običan, bezbojan i mučan život. Taj fatum, to nešto, otkrio je u svome delu i pokazao da je to surovi, bezdušni zakon patrijarhalnog društva, svemoćni sud čaršije.

Stanković je još kao učenik družeći se u školi i sa sinovima bogataša, uočio odnose ljudi u patrijarhalnom društvu, zašao je i u život trgovačkih porodica i uočio njihov strah da se društveni ugled ne okrnji nekim postupkom, i shvatio surovost obaveza koja u srcima ljudi narasta do bezizlaznosti, pritajeno, latentno očajanje kod tih ljudi odzvanja tragikom.

Stvarnost malog balkanskog grada Vranja na jugu Srbije, na prekretnici, u sukobu dveju epoha, umetnički je oživljena u delu Borinom. On je i razumeo i intuitivno osetio trenutak u kome staro iščezava u atmosferi igre i pesme praćene čočecima, dairama, zurlama i gočevima, u burnom lumpovanju, u neodoljivoj težnji da se vrati mladost, da zamiriše samo, da potisne surovu stvarnost koja je rušila sve čežnje i sve snove.

Zar nije istinita i životna neodoljiva težnja ka velikoj i čistoj ljubavi koja bi da se uzdigne, da zaleprša, da procveta, kojoj teže svi junaci ove poetske proze?

Velika je pesma čitavo Borino delo, tužna kao šum uvelog cveća, čežnjiva kao daljina oblivena mlazevima mesečine u prolećni suton, velika kao mladost, duboka kao bol.

Bora je naslikao poslednji trzaj starog Vranja koje umire, onog Vranja iz turskih vremena sa iskrenom i bolnom poezijom derta i sevdaha, istočnjačke tuge koja se po shvatanju tih ljudi, možda mogla ugasiti ciganskom pesmom i igrom.

Mada folklor u delima Bore Stankovića iziskuje posebno sagledavanje stručnjaka, pominjem, u opisima svadbi, ili u opisima zadušnica, umetnik je naslikao istinito i verno vranjanske običaje tople i lepe i paganske u isto vreme. Kao da čujemo zaglušujuću huku veselja sa koga uz zvuke bubnjeva i zurli kulja požar zapaljenih strasti i prigušenih požuda tako silno, da ostaje u sećanju kao istinit, stvaran doživljaj, koji se ne može zaboraviti. Kao da gledamo i povorke žena u crnini koje žure ka Šapranačkom groblju sa tepsijama, korpama; pogurene, mirne, kao da čujemo lelek i plačnu žalopojku njihovu... Sve u delu gori na lirskom ognju strasti i bola, sve je preliveno životom.

U delima pesnika koji je prema zavičaju gajio duboku i trajnu ljubav, staro Vranje živi sa svojim sokacima, kapidžicima, česmama; kuće s doksatima, minderlucima, sanducima u kojima su nekada ležala basnoslovna bogatstva, kuhinje s tepsijama i krčazima, odaje s persijskim ćilimima i venecijanskom svilom, dućani s ćepencima, bašte sa zumbulima, božurima, ružama; stari bunari u dvorištima, u voćnjacima što mirišu od zrelih dunja; žene u šalvarama i jelecima, muškarcima u mintanima; hadžije, trgovci, seljaci, čifčije, prosjaci... Sve to i svi oni, izlaze da bi pred našim očima živeli, patili, podizali se i propadali; izlaze i otkrivaju svoje srce, tajne svoje puti i svoga uma, tragični junaci u borbi između sumorne i jednolične svakidašnjice i snova koje rađa noć, pesma i mesečina sa svojim mlazevima što cure i kaplju na vrela, oznojena čela ne da ohlade, već da zapale; tragični junaci koji nose teret dveju „fatalnosti“: nasleđenu „nečistu“ krv i društvenu nužnost.

Bora Stanković je originalno i snažno, poetski i ubedljivo, odrazio u svojim delima neposredni sadržaj života, iako je bežao od stvarnosti. Najčešće kroz svet odblesaka i pesničkih vizija, prikazao je istinit svet pun oluje i lepote, naslikao je jednu grozničavu epohu i njene ljude, jedno društvo koje u agoniji umire, i drugo koje nepokolebljivo izrasta na ruševinama starog.

Borina je veličina u tome što je snagom svog talenta uspeo da prodre u srž jedne stvarnosti i da joj da oblik lepote, u tome što je „iz prepune duše izlio sve svoje snage – svoje jade i radosti, u svet, na ljude“.

Izvor: Književna zajednica Borisav Stanković