Piše: Bojan Tasić, dramaturg
Po rečima Radomira Putnika – Kus Petlić (odigran treće takmičarske večeri 42. Borinih pozorišnih dana u Vranju, u izvođenju Narodnog pozorišta u Subotici) – nastaje u ciklusu komada, kao što su: Mrešćenje šarana, Bela kafa i Pazarni dan.
Sama radnja komada smeštena je u jednom siromašnom beogradskom dvorištu o koncu Drugog svetskog rata.
Dvorište je nastanjeno paletom likova koji odišu mentalitetom raznih krajeva i karaktera.
Pisac koristi jedan, usudiću se nazvati, htonsko narodski pokretač priče. To je svakako zlatni ćup.
Namerno to naglašavam, jer i junaci u predstavi govore o starim pričama kako u svakom selu postoji nekakvo zakopano blago.
Naravno, ovako nešto prisutno je kod mnogih naroda, još od antike.
Ovaj komad i jeste izvesni prikaz mentaliteta i različitih ljudi koji će usled društvenih turbulencija biti primorani na urođenu dovitljivost.
Reditelj Milan Nešković ne insistira na onoj uobičajenoj podeli na „naše i njihove“, iako mu sam komad dopušta tu mogućnost.
Koncentriše se na veštinu i britkost Popovićevih replika, koje nadograđuje rediteljskim postupcima da bi kroz potekst shvatili ono najopasnije, (špijunsko) neizrečeno.
Glumačka podela ovoj predstavi daje mnogo nijansi.
Odlična Minja Peković u ulozi Milje Bušatlije, pokazala je svoju raskošnu mogućnost transformacije.
Sanja Moravčić kao Seja Batrićeva unosi stamenost i odlučnost na tasu vage ženskih karaktera ove predstave.
Igor Greksa smelo boji Đakona Avakuma koji u sebi krije potencijal jednog Ričarda III.
Dimitrije Denić i Srđan Sekulić stoje kao kontrapunkti našeg mentaliteta.
Jer Pile kopile (Dinić) predstavlja svu neodlučnost, prevrtljivost i rahitičnost svevremenih marginalaca, dok je Komnen Barjaktar (Sekulić), predstavnik svojeglavih, odlučnih i prostodušnih ljudi, spremnih da istinu i pravdu plate svojim životom.
Naravno, obojica, stavljena u različite životne okolnosti prikazuju slojeve karaktera dva naizgled različita mentaliteta.
Miloš Lazić u ulozi Johana Štrausa, bivšeg nemačkog vojnika, sada svetski poznatog umetnika, iako samo epizoda, ostavlja šarmantan prikaz stranca u dodiru sa našim mentalitetom, i obratno.
Protok vremena kod Aleksandra Popovića često ume da bude još jedan način za poigravanje okolnostima i karakterima.
Ovde se reditelj odlučio da elipse začini intermecima u vidu poznatih šlagera koji daju komentar na ono što smo videli, i služe da olakšaju gledaocima teške slike iz života u malom dvorištu.
Scenografija Marije Kalabić izuzetno je funkcionalna i predstavlja pravi poligon za igru glumaca, koji im omogućava da nas učine komšijama, čak voajerima sa pogledom u dvorište.
Milja se na samom kraju predstave pita: „Da li mi biramo život, ili život bira nas“?
To pitanje ostaje kao odjek među publikom koja u pozorištu uvek ima priliku da pogleda izbor slika iz života, često oslobođenih onih dosadnih trenutaka.
Miljino pitanje uzimamo kao retoričko, jer smo u dva sata koliko traje predstava videli da su rezovi u životu samo posledica, dok uzroke tražimo jednako u sebi, kao i oko sebe.
