Osvrt na premijeru: Ništa nećemo zaboraviti - Pozorište Bora Stanković

Četrdeset treći Borini pozorišni dani u Vranju u subotu uveče su svečano otvoreni predstavom Ništa nećemo zaboraviti, u režiji višestruko nagrađivanog vranjskog reditelja Juga Đorđevića. Tekstualni predložak za ovu predstavu nastao je po dvama romanima Vranjanke Vere Cenić – Kanjec filjma i Ista priča, u kojima autorka krozu fiktivnu radnju prožima sopstveno iskustvo hapšenja u 19. godini života i preživljavanja Golog otoka, kao i života i odnosa prema društvu mnogo godina kasnije.

Jug Đorđević prethodno je već sarađivao sa dramaturškinjom Tijanom Grumić na predstavama koje daju glas opresovanim ženama u Vranju, sa postavkom Nečiste krvi Bore Stankovića. Vera Cenić preminula je pre tri godine. Njena teška životna iskustva ne zna mnogo Vranjanaca, stoga je velika motivacija autorskog tima bila da se njena iskustva konačno prikažu javnosti.

Naslov komada parafraza je autorkinih brojnih pominjanja zaborava kao jednog od sredstava kojima se društvo nosi sa traumatičnim događajima, i podcrtava značaj pričanja istine. Romaneskni stil pisanja je umnogome zadržan u dramatizaciji, tako da junaci često indirektno pripovedaju događaje, osećanja ili detalje iz romana. Ovim postupkom dodatno se podcrtava autofiktivni karakter romana, međutim i usporava tempo inače veoma dinamične radnje.

Scenografija je svedena na osnovne znake, nalik sivom mermernom zidu koji opasuje dramski prostor tokom cele predstave, večito prisutnih Udbaških kožnih kaputa, ili televizora koji Slavka Pogačarević (Žetica Dejanović) dobija pod stare dane kao izvesno izvinjenje za nepravdu koju je doživela zatočeništvom. Izbor kostima takođe je brižljivo izveden, sa prepoznatljivim ženskim kompletima epohe i već pomenutim kožnim kaputima kao motivima koji se provlače kroz celu predstavu.

Glavna junakinja Bela (Jelena Filipović) kroz ovu priču raste iz krepke devojke u gorku, naizgled utišanu ženu koja se na kraju zavetuje da „ništa neće zaboraviti“. Sistemsko fizičko i mentalno maltretiranje prikazuje se u nasilnim saslušanjima i logorskim radovima, gde postepeno gledaocu postaje jasno zašto žrtve nasilja na kraju ćute i svoju traumu drže za sebe (naročito žene žrtve).

Zbog izuzetno velikog broja likova deset članova ansambla više puta menja uloge, i uprkos veštoj karakterizaciji izvođača ponekad bude teško ispratiti ko je trenutno u kojoj ulozi. Glumci su mahom bili u punoj snazi tokom čitava prva tri sata igranja. Prvi blagi znaci umora postali su uočljivi tek nakon pauze i poslednjih sat vremena izvedbe, što je krajnje pohvalno sa obzirom na obim i težinu priče predstave.

Izvođači su svojim brojnim ulogama pristupili inspirisano, iz autentičnih pozicija: Jelena Filipović razigrala je svoju burnu junakinju sa kombinacijom mladalačke vatre i nežnosti; Milena Stošić je svojoj mudroj Brani Marković uplela tvrdu snagu i prkos, a Anica Petrović privilegovanoj Dvorskoj dami gracioznost neopterećenu mukama spoljnog sveta. Za pohvalu su i izvedbe muških glumaca koji su mahom igrali hermetične pione režima i razularene mase, međutim njima pristupili ozbiljno i verno ih okarakterisali na sceni.

Drugi deo priče bavi se zaostavštinom društva posle Golog otoka, definiše termine kao što su bojkot, špalir i veštice i problematizuje zataškavanje istine o okrutnim uslovima života za zarobljenice. Žeđ za govorom preživelih blago se raspiruje i ostavlja se glavnoj junakinji. Predstava se završava podvlačenjem značaja imanja autorki koje su spremne da pišu o gorućim društvenim temama, gde autorka dramatizacije bira imena nekih od brojnih značajnijih spisateljica savremenog doba.

Buran aplauz i stajaća ovacija publike lepa je nada da će priča Vere Cenić i predstave Ništa nećemo zaboraviti zaista dobiti mesto u kolektivnom sećanju svog grada, međutim, kao i uvek, takve stvari samo vreme sme zaista da tvrdi. Dok ne prođe tih stotinu godina neophodnih da se prošlost naziva istorijom, ostaje samo da se i dalje govori o svima koji su u našem društvu bili potlačeni i traumatizovani.

Ne treba zaboraviti ni da ova priča umnogome govori o značaju sadašnjosti i Srbiji u kojoj veliki broj žena još trpi nasilje. Slavka Pogačarević na kraju ogorčeno podvlači da Ko zaboravlja, osuđen je da ponavlja sopstvene greške, kao i greške svih onih pre njega. Ove reči namerno su date upravo ženi koja je sa bratom Simom delila iste stavove i zbog toga prozvana izdajnicom i tučena tvrdo ukoričenom knjigom o Lenjinu, dok je puštena tek kada je njen brat dobio titulu narodnog heroja. Gledajući savremenu statistiku femicida i drugih oblika nasilja prema ženama, stav autora prema ovoj temi u potpunosti je jasan.