Piše: Ana Ogrizović, dramaturškinja
Četrdeset drugi Borini pozorišni dani svečano su otvoreni u petak uveče predstavom Autoputem, istovremeno rađenom po tekstu i u režiji Ane Đorđević, u izvođenju ansambla Bora Stanković u Vranju.
Predstava prati osmoro umetnika različitih godina, stavova i iskustava koji su sjedinjeni u jednoj želji, a to je da stvore pozorišnu predstavu po svaku cenu.
Njihov autoput ka uspehu je truckav i nesiguran, stoga je potrebno mnogo žrtve, zajedničkog rada i snalaženja kako bi predstava na kraju mogla da se rodi i zasija u svom punom sjaju.
Metateatar nije novitet u istoriji pozorišta, stoga rediteljka Ana Đorđević pristupa različitim sredstvima kako bi njeno pozorište u pozorištu postalo autentična priča upravo o srpskom pozorištu.
Prvenstveno je to žanrovsko određenje, gde komedija prikazuje ne samo luckaste karakterne osobine junaka, već s vremena na vreme zaranja u apsurd nama poznatog sveta gde se nema ni novca, ni vremena, ni živaca, ali na kraju predstava mora da se nastavi i izvede.
Jezik predstave gradi se postepeno razmenama replika i repeticijama, i kako napetost komada raste i ulozi se povećavaju, junaci paralelno upadaju u jaču "maniju" replika koja odražava njihovo mentalno stanje.
Ovakav pristup rizičan je pošto uspeh umnogome zavisi od recepcije publike, i Autoputem postiže uspeh na ovom polju.
Nakon inicijalnog "zagrevanja" publika je ispratila predstavu kroz smeh, što je dovoljan dokaz da su rediteljka i glumci uspešno pretočili komad.
Struktura komada uslovljena je radnjom komada unutar predstave, pa tako i junaci svoje želje iskazuju kroz pripremu komada i brišu granicu između stvarnosti i iluzije.
Junaci su ekscentrični i relativno tipski, bez psihološkog profilisanja, međutim njihove nedaće i boljke su iskrene i univerzalno ljudske.
Tako se susrećemo sa lepezom junaka poput nadobudne glavne glumice koja visoko dignutom glavom maskira nesigurnost, hipohondra koji uprkos iskrenoj želji ne može da savlada strah, mlade sanjare očiju punih zvezda...
Posebnu veličinu postigla je Milena Stošić u ulozi stamene i, u skladu s imenom, hladne rediteljke Snežane.
Lik rediteljke je izrazito duhovit u svojoj rigidnosti, međutim primetna je i toplina koja protiče između redova, kao iskrena ljubav umetnika prema svom radu i gotovo majčinska želja da njeni glumci budu najbolji što mogu.
Glavna linija sukoba odvija se između stroge rediteljke i vetropirnog ansambla, gde ova dva sveta traže zajednički jezik i nalaze ga, naravno, u umetnosti.
Paralelne linije priče uključuju netrpeljivost starije dive prema mladoj glavnoj glumici, koja je ukorenjena u neostvarenoj želji dive da bude glavna junakinja, međutim njeno vreme nikada nije došlo.
Boljka dive je prikazana duhovito, kroz njenu uobraženost, ali u suštini je tragična jer znamo da vreme za divu verovatno nikada neće doći, pošto ona nije dovoljno dobra glumica.
Svaki od junaka ima sopstvene nesigurnosti i bube, ali dele istovetan strah, a to je da nisu dovoljno dobri - neko za svoju (bivšu) ženu, drugi za sebe, treći za svoj ansambl.
Atmosfera komada doživljava najdrastičniju promenu u svojoj najbolje napisanoj i izvedenoj sceni, a to je kraj i rastanak Malog i Milice, gde prelazimo iz komedije u maltene čist realizam.
Shvativši da Milica ima dečka, Mali je ogorčen jer se nadao da su kroz umetnost stvorili nešto posebno.
Milica potvrđuje njegova osećanja, međutim naglašava kako ima dečka na poziciji, koji će joj stvoriti karijeru.
Sušta želja i trud bili su dovoljni za jednu predstavu, da se šou nastavi, međutim da bi se napredovalo (metaforičkim i figurativnim) autoputem potrebno je više od toga.
Mali je ostvario san da ode korak dalje od potrčka i bude pravi glumac na jedno veče, međutim neki snovi ostaju zauvek nedostižni za običnog Malog iz naroda, i pitanje je hoće li se nekad otvoriti mesto na autoputu za njega.
Gorak ukus u ustima ostaje jači kada dolazi posle slatkog, pa je tako i melanholičan kraj predstave Autoputem ostavio primetan utisak nakon smeha i zaisugurno se zadržao sa gledaocem kada se zavesa spustila.
Profil
Ana Ogrizović, rođena je 1999. godine u Vršcu. Studirala je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Završila je Filološku gimnaziju, sa japanskim kao prvim jezikom. Tokom gimnazije je bila aktivni volonter udruženja Sakurabana i učestvovala u realizaciji brojnih festivala. Dobitnica je Nagrade Borislav Pekić 2018. godine za esej. Potpisuje dramaturgiju dvaju studentskih predstava, (postavke Čehova i Gorkog). Objavila je više prikaza i kritika na temu filma, pozorišta i književnosti, kratke priče, kao i poeziju. Radila je kao dramaturškinja i kopirajterka na snimanju TV emisije. Bila je Q&A moderatorka na pozorišnom festivalu FIST 2021 i gostovala kao kritičarka festivala izvedbenih umetnosti u Rijeci iste godine. Autorka je scenarija nekolicine studentskih filmova i vežbi. Finalistkinja je Festivala najbolje evropske kratke priče 2022, kao i konkursa za zbirku kratkih priča “Zlatni hrast 2022” u organizaciji izdavačke kuće Nova poetika. Radila je dramatizaciju manga stripa “Ikigami” za pozorište.
