"Ptice", Mađarsko državno pozorište Čiki Gergej, Temišvar (režija Kokana Mladenovića, koji potpisuje i adaptaciju po motivima Aristofanovog istoimenog komada)
Piše: Bojan Tasić (dramaturg)
Poslednje takmičarske večeri 43. Borinih pozorišnih dana obeležila je jedinstvena pozorišna predstava koja se po svojoj sveobuhvatnosti izdvojila - "Ptice", Kokana Mladenovića u izvođenju uigranog i spretnog ansambla Mađarskog državnog pozorišta „Čiki Gergej“ iz Temišvara, uspeva da potkrepi slojevitu propast civilizacije.
Jer, ako ćemo iskreno, dugo i temeljno smo se trudili da stignemo do ove kataklizme u kojoj se svet nalazi.
Polazeći od osnovnih motiva Aristofanove komedije Ptice, i prve zapisane Utopije koju su izgradile ptice, reditelj Kokan Mladenović sa ansamblom izvlači maksimum u svojoj ideji oslikavanja globalne svakodnevice.
Kao na dnevniku, ili aktuelnim rils snimcima, predstava odiše kratkim pokretnim slikama koje prate jato ljudi, koji su opet odlučili da postanu ptice, u pokušaju bekstva od totalnog rata koji je zahvatio svet.
Sama predstava počinje pesmom Dušana Vasiljeva „Čovek peva posle rata“ dok na sceni vidimo (kao na vestima) slike rata, razaranja, ranjenih, mrtvih, migranata... i u celom tom bespuću primetimo znak koji nam govori da ovo neće biti baš takva predstava.
Taj znak jeste u vidu dvojice glumaca koji svojim izgledom podsećaju na klovnove, na čuvenog Šarla (Čarli Čaplina).
Upravo njih dvojica (u izvanrednom i nadahnjujućem tumačenju Bondi Andraš Žolta i Janča Eloda) bivaju pokretači ideje formiranja novog grada, države, civilizacije... koja bi bila suprotna postojećoj iz koje beže.
Zbog toga odlučuju da svoj grad – državu osnuju na nebu.
Toj ideji priključuje se čitavo jato izbeglica.
Njihov pokušaj dogovora oko uređenja novonastalog grada liči na antičke slike sa atinskog foruma na kome su se vodile zdrave rasprave.
Naravno, mnogo savremenije uz dosta plesa i šaljivih referenci na politička uređenja koja su obeležila istoriju civilizacije.
U dva navrata se čak sa neba spušta natpis „Deus ex machina” sa mikrofonima, nakon koga slede muzičko scenske borbe nadpevavanja.
Sama predstava inače odiše referencama.
Nalik na moderni akrobatski cirkus, primećuje se već spomenuti Šarlo, Montipajtonovci, Poco i Laki (iz komada Čekajući Godoa), Kralj Ibi... uz često probijanje četvrtog zida, na čemu akteri insistiraju da on i ne postoji.
Svaki segment predstave odiše društveno političkom kritikom na sadašnjicu.
Od samog formiranja Pticograda, njegove stanovnike počnu da posećuju sve pošasti koje su dovele civilizaciju do kraha i apsurda.
Počevši od političara, preko bankara, vojnih saveza (neoznačenih kao NATO ili bilo koji drugi, nego upravo univerzalni predstavnici vojnih hegemona), predstavnika religija...
Ova predstava je, kako sami akteri kažu – post, post, post dramski teatar.
Čak se na kraju pojavljuje i reditelj koji lamentira na uzaludnosti svog poziva i želje da se svet promeni, mada i sam primećuje da su ljudi ili previše stari da promene sistem, ili previše nezainteresovani (što se najviše odnosi na mlade).
Zato ih izvodi da probaju na miru, da bi sve kulminiralo jednim kabareom koji podseća na talent, tj. rijaliti šou u kome su ptice zasijale svojim šarenim perjem i „cvrkutom“.
Scenografija Marije Kalabić je svedena na merdevine i zid u pozadini („okićen“) bodljikavom žicom.
Merdevine služe višenamenski: kao krila, kao materjal za pravljenje gnezda/grada, kavez, štule...
Dok kostimi Tatjane Radišić omogućavaju akterima da lako ostave utisak kako ptica kada nose perja, tako i ljude bez lica čime se dobija utisak neidentifikovanih žrtava rata, ali i generalno ljudske rase bez obzira na naciju, veru, boju kože i rodnu pripadnost.
Ono što bih mogao zameriti jeste zamor materijala, ali ova moja zamerka se može smatrati vrlo upitnom jer upravo živimo u svetu u kome smo zatrpani hrpom kratkih slika i informacija u što manjem vremenskom intervalu.
Najlakše je sesti pred svoj televizor i pustiti jedan od milion kanala, naručiti picu i žaliti se kako je život težak, plata mala, a zaposlenje preko veze... treba nešto uraditi, samo još da se dosetimo šta.
Profil
Bojan Tasić (1995) dramski pisac i scenarista rođen u Vranju. Saradnik je u nastavi na predmetu Istorija filma (na Fakultetu dramskih umetnosti) kod profesora dr. Aleksandra Jankovića. Za filmski predložak „Nevidljivi“ dobija sredstva na konkursu Filmskog centra Srbije za finansiranje unapređenja i razvoja filmskih scenarija 2022. godine. Diplomski komad „Silazak ili Hladne ruke“ pohvaljen na konkursu „Prvenac“ SKC – Kragujevac. Dramatizuje nekoliko priča fantastike dečje literature za predstavu „Avanture Sedrika Ridla“, za Pozorište Bora Stanković iz Vranja. Za isti teatar, u saradnji sa Aleksandrom Jovanović i Ninom Plavanjac piše omnibus „4 zida“ u režiji Stevana Bodrože. Dramaturg na predstavi „Bašta sljezove boje“ za Omladinsko pozorište Dadov. Uredik je biltena 41. i 42. Borinih pozorišnih dana, kao i publicista teksta u časopisu „Scena“ u okviru Sterijinog pozorja. Učestvovao je na pozorišnom festivalu „Joakim Vujić“ 2020. godine kao kritičar – član žirija okruglog stola kritike i kao jedan od pisaca biltena. Dramatizovao je bajku "Pinokio" izvedenu u saradnji FDU i Lutkarskog pozorišta "Pinokio" u sklopu projekta "Budi deo bajke". Scenarista je više kratkih (igranih, eksperimentalnih i dokumenatrnih) filmova, od kojih je film „Kasno je“ premijerno prikazan u Cineplexxx bioskopu Ušće 2021. Priča „Kumarevci“ uvrštena u zbornik radova na Portalibrisovom konkursu „Srbija na razmeđi vekova“, dok je priča „Vinogradi“ na konkursu Službenog glasnika „Vi pišete, mi nagrađujemo“ 2020. godine štampana u zborniku najboljih kratkih priča. Živi i radi u Beogradu.
