Kod većite slavine (Momčilo Nastasijević, režija Sonja Petrović)
Srpsko narodno pozorište i Centar za razvoj vizuelne kulture, Novi Sad – Srbija
Piše: Bojan Tasić (dramaturg)
Prvo takmičarsko veče 43. Borinih pozorišnih dana ostalo je u stankovićevskom maniru greha predaka i nečiste krvi koja pokreće lavinu nesretnih sudbina.
Nastasijević traga za arhetipskim motivima, odbija salonske ili istorijske teme koje su bile popularne u međuratnom periodu kada je stvarao.
Pokušava da kroz folklorni kontekst traga za erotskim i frojdovskim motivima te se vezuje za tabue. Ljubav ne može da ostvari eros već tanatos. Stupa korak dalje od modernizma, sve je unikatno od jezika, preko vremena do kontura.
Radnja je smeštena od posledica ka uzrocima – nema klimaksa već pragreh iz nečijih sećanja. Dakle sve jako, teatarski, komplikovano.
Mina Petrić (dramatruškinja) uspeva da zauzda Nastasijevićev jezik, koristeći se i autorovom poezijom kako bi publici približila untrašnje stanje likova zatočenih u bespuću unutar bajkovite krčme („Kod večite slavine“) koja nije niti kraj niti početak, već kontinuitet.
Sonja Petrović koristi stihove te ih stavlja u kontekst kafanske muzike, dok ih publika može videti projektovane na zavesi. Kafanski i folklorni melos, koji naginje orijentu karakteristična je tema predstave. Čak i u delovima kada bi trebali čuti Romanovu flautu, čime je Nastasijević želeo postići kontrapunkt u odnosu na folklorno. No odluka rediteljke, da se više osloni na orijentalni melos, a unese autorove stihove, deluje razložno.
Upravo zbog karakterističnog jezika, dok muzikom uspeva da poveže publiku i približi joj nestvarno mesto na kome je smeštena radnja komada. Čitavu predstavu prate autori i izvođači muzike (Stefan Sithaler, Danijel Sithaler, Filip Grubač, Igor Sakač i Petar Banjac).
Scenografija je svedena i simbolistička, otvara prostor za turobnu i kompleksnu sudbinu aktera. Scenografi Željko Piškorić i dr Mladen Stojanović su pratili rediteljkino čitanje folklorne simbolistike kod Nastasijevića. Bazen sa vodom koji predstavlja sredstvo za magično očišćenje, ali istovremeno granica između zemaljskog i zagrobnog sveta. Mesto na kome obitavaju duše mrtvih i nečiste sile.
Drvene, kafanske, stolice iza tri nivoa zavesa, koje ostavljaju utisak vremenske guste paučine koja obmotava prošlost dajući joj magloviti odsjaj. Iznad njih spušteni su lusteri sa prigušenim osvetljenjem što dočarava krčmu, a opet služi za označavanje vešala. Na nebu stoji preteći Mesec, koji po predanju asocira na zagrobni svet. Pogotovo su stari Sloveni mesečevu svetlost smatrali opasnom i štetnom, pogotovo za trudnice i novorođenčad.
Postoji još paganskih simbola koje rediteljka koristi čime pokazuje opstanak paganskih motiva u hrišćanstvu kod Slovena.
Brašno kojim Tina (u izvođenju sigurne Bojane Milanović) baca kletve i izvodi bajalice, deluje kao znak smrti i nesreće koji će zadesiti onoga koji dođe u dodir sa njim. Jabuke koje prožimaju čitavu predstavu, osim pragreha u hrišćanstvu imaju folklornu simboliku ljubavi. Momak i devojka razmenjuju jabuke čime izražavaju simpatije.
Devojka pred venčanje jabuku baca u vodu kao žrtvu, pre nego što bi se zahvatila voda. Naravno, jabuka je vezana za svet mrtvih, stavlja se u ili na grob umrlog.
Takođe u narodnim pesmama o incestu, čest je motiv jabuke kojom se igraju brat i sestra. Uz jabuku tu su i venci kao magijski simbol kruga, kao simbol braka i predsvadbenog kupanja, no ujedno i kao atribut pogrebnih obreda za sahranjivanje dece ili neženjenih/neudatih.
Britka igra Stefana Vukića (u ulozi Romana i Rape), kao i zavodljiva Mia Simonović (u ulozi Magdalene i Smilje), nose ovu tragičnu legendu smeštenu u šezdesetogodišnji opseg koji postavlja sveveremnska pitanja o lažima i poluistinama koje gomilaju greh za grehom u klupko koje se zapetljava u večnosti.
Profil
Bojan Tasić (1995) dramski pisac i scenarista rođen u Vranju. Saradnik je u nastavi na predmetu Istorija filma (na Fakultetu dramskih umetnosti) kod profesora dr. Aleksandra Jankovića. Za filmski predložak „Nevidljivi“ dobija sredstva na konkursu Filmskog centra Srbije za finansiranje unapređenja i razvoja filmskih scenarija 2022. godine. Diplomski komad „Silazak ili Hladne ruke“ pohvaljen na konkursu „Prvenac“ SKC – Kragujevac. Dramatizuje nekoliko priča fantastike dečje literature za predstavu „Avanture Sedrika Ridla“, za Pozorište Bora Stanković iz Vranja. Za isti teatar, u saradnji sa Aleksandrom Jovanović i Ninom Plavanjac piše omnibus „4 zida“ u režiji Stevana Bodrože. Dramaturg na predstavi „Bašta sljezove boje“ za Omladinsko pozorište Dadov. Uredik je biltena 41. i 42. Borinih pozorišnih dana, kao i publicista teksta u časopisu „Scena“ u okviru Sterijinog pozorja. Učestvovao je na pozorišnom festivalu „Joakim Vujić“ 2020. godine kao kritičar – član žirija okruglog stola kritike i kao jedan od pisaca biltena. Dramatizovao je bajku "Pinokio" izvedenu u saradnji FDU i Lutkarskog pozorišta "Pinokio" u sklopu projekta "Budi deo bajke". Scenarista je više kratkih (igranih, eksperimentalnih i dokumenatrnih) filmova, od kojih je film „Kasno je“ premijerno prikazan u Cineplexxx bioskopu Ušće 2021. Priča „Kumarevci“ uvrštena u zbornik radova na Portalibrisovom konkursu „Srbija na razmeđi vekova“, dok je priča „Vinogradi“ na konkursu Službenog glasnika „Vi pišete, mi nagrađujemo“ 2020. godine štampana u zborniku najboljih kratkih priča. Živi i radi u Beogradu.
