Piše: Ana Ogrizović, dramaturškinja
Vranje - Iskustvo gledanja Rolerkostera Jelene Kajgo i Milice Kralj opisala bih upravo kao vožnju na rolerkosteru - sporog i antiklimaktičnog početka, koji se postepeno gradi, vrti nas naopačke i na kraju ostavlja bez reči, ako ne čak i sa suzom u oku, pošto Dara Džokić (kao Ljiljana) izusti repliku Smejala sam se, Šila.
Autorke Rolerkostera predstavljaju nam savremeno društvo na rubu realnosti koju već živimo, gde su ljudske interakcije omeđene zidom tehnologije.
U ovom svetu junaci pričaju sa elektronskim uređajima umesto jedni sa drugima, roditelji decu prate preko ekrana i nemaju kontrolu nad njihovim obrazovanjem i građenjem životnih stavova, dok generacija takozvanih „bejbi bumera“ (rođeni 50-ih/60-ih godina prošlog veka) ostaje izgubljena u svetu sa kojim više nema zajednički jezik.
Problem komunikacije Kajgova i Kraljeva obrađuju na više nivoa, u iskonskom „srpskom“ ključu.
Majka Ljiljana, u dirljivoj i vešto nijansiranoj izvedbi Dare Džokić, ima ćerku gastarbajterku koja živi u hipermodernom Londonu, stoga je jaz oslikan na nivou generacija, jezika, tehnologije i, na kraju gradacione lestvice, u suštinskom suprostavljanju životnih stavova.
Ćerku Anu Katarina Marković precizno i odmereno tumači kao oštru i pragmatičnu majku koja sasvim razume svet u kome se nalazi.
Ona spremno pristupa svim sredstvima da svojoj ćerki omogući dobar život i pravda svoje postupke, koji bi spoljnom posmatraču delovali bizarno, međutim prosečnom srpskom gledaocu biće uglavom jasni ili makar poznati.
Igra života je takva kakva je, oni koji umeju da se prilagode će moći da nastave vožnju, dok ostali moraju da nalaze loše vrtiće za svoju decu, gde deca uče da buše pupke.
Majka, tačnije baba Ljiljana, zgrožena je ovim svetom iako ga suštinski razume, pošto je odrasla u Jugoslaviji koja je takođe imala svoje prednosti i mane.
Predstava savremenih novotarija kao što su pametni telefoni, interfoni, gej brakovi i neutralne rodne odrednice objektivna je na papiru.
Jelena Kajgo jedino Ljilju piše kao otvorenu protivnicu pomenutih motiva, dok junake poput male ćerke Sare, Ane ili Adama ostavlja neutralnim.
Ovom odlukom postiže savršen koncenzus: Ljiljana priča u ime generacije kojoj će roditeljstvo večito biti rezervisano za jednu mamu i jednog tatu, ona će večito biti žena i on muškarac.
Ipak, ostavljeno je otvoreno pitanje kako misle ostali junaci, koji grade novo društvo.
Kao i većina starijih ljudi, Ljilja se u momentima sete priseća dobrih starih vremena pre telefona, kad je bila mlada.
U savršenom spletu ironičnih okolnosti Ljiljanin prijatelj postaje robot Šila, koju mladi glumac Teodor Vinčić spretno pretvara u ljudsko biće pred našim očima.
Jesmo li dostigli stepen modernizacije gde smo postigli sva moguća tehnološka dostignuća, i sada izmišljamo toplu vodu samo da bismo ispunili slobodno vreme, dok tehnologija paralelno stiče inteligenciju i sprema se da nas prekopira i obriše sa lica Zemlje kako bi vladala svetom?
Možda.
S druge strane, ovaj prikaz napisala sam preko računara, i neki drugi računar odštampao vam je ovaj bilten, stoga nemam pravo da govorim previše.
Pogledajte Rolerkoster i zaključite za sebe.
