Nije imao težak posao da u formu drame pisac Zoran S. Nikolić ispiše život jednog od možda (i) najvećih zaboravljenih umova Vranja i Srbije, Hadži Todora Dimitrijevića (1889-1977).
Ovaj intelektualni univerzum koji se bavio novinarstvom, jezikoslovljem, publicistikom, leksikografijom (...), ponudio je autoru svoju burnu biografiju kao sjajan materijal koji autor predstavlja u tri čina drame naslovljene kao “Onaj pas iz Vranja” (Udruženje književnika Vranja, 2018).
Iz obilja materijala intelektualno višeslojnog života prepunog različitih interesovanja i ozbiljnog rada, koji je omeđen sa četrdesetak publicističkih, ali i leksikografskih knjiga, rasprava među kojima su i “Jugoslovensko-nemački, latinski rečnik” (1931), kao i “Enciklopedijsko pravopisni rečnik” u dvanaest svezaka (1966/67), autor nas uvodi i svet nemirnog duha, oštre borbe protiv ljudskog neznanja, ali i teške borbe protiv verske teokratije i dogmatizma.
Prateći četrdeset poslednjih godina u životu Hadži Todora Dimitrijevića, autor u svojoj dramaturškoj kompoziciji uvodi likove vladike Nikolaja Velimirovića i Slobodana Penezića Krcuna, koji su u mnogo čemu “zaslužni” za iskazivanje vulkanske nepokornosti duha ovog južnjaka.
Sudski proces koji je Dimitrijević dobio protiv vladike je možda i krucijalni momenat koji nosi ekspoziciju dramskog teksta. Uslediće susret sa Krcunom, koji donosi vrhunac u kome mera života nije pamet.
Tu je metak u cevi “zakočio” Moša Pijade.
Taj buntovnički duh nepodilaženja, tako nestvaran za današnje vreme autor predstavlja i kad junaka suoči sa ljudima iz rodne varoši.
Tekst nudi gotovo vanvremensku biografiju čoveka koji je bio večiti bundžija, intelektualac širokog spektra, Srbin koji je voleo svoju zemlju na desetak svetskih jezika koje je govorio.
„Da je stradao, bio bi u udžbenicima, jer samo mrtav bundžija je dobar bundžija.
To što je nadživeo svoje neprijatelje, to je ono što daje optimizam.
Nadu.
Tu se sudara sa mentalitetom naših elitaša“, ocena je Nenada Todorovića, pozorišnog reditelja.
Dramom “Onaj pas iz Vranja” Zoran S. Nikolić, koji se upustio u višegodišnju potragu za najboljim protumačenjem lika i dela ovog intelektualca, rešio je prvi zadatak: vratio je nadu da pobuna duha ima nadu kako za pojedinca tako i za okruženje ma koliko ga ono malo ili uopšte ne razume.
Vojkan Ristić, Danas
Zoran S. Nikolić (1965), srpski je književnik, koji živi i piše u Vranju. Do sada je objavio knjige Poverljiv materijal,(1988), Rečeno kao ubijeno, (1996), Onog u sebi (1998), Ovo naše doba (2006) i roman „Smrt za poneti“, u izdanju „Lagune“ (2016).
TEŠKO KURCU BEZ TEMPERAMENTA
NOVINAR MILIĆ: Neko mi je rekao da ste neprestano, od rođenja, u sukobima…
HADŽIJA: E, moj Miliću, teško kurcu bez temperamenta. Svak se bije da dobije, a ja nisam znao šta je to, šta se dobija pobedom. I kada bih pobedio, a mnogo je pobeda bilo, to što sam dobijao nije bilo ono što sam hteo. Nisam znao šta treba izvojevati. Ili sam znao… Znam i sada, no to ne postoji…
NOVINAR MILIĆ: Pravda? Sreća? Slava?
HADŽIJA: Hm… Može biti… I pravda i sreća… Ali, sve je to proces, nema večite pravde, večite sreće… Slava je zamajavanje glupih… Iskreno, najsrećniji sam bio tokom borbe i tokom svake borbe, i krvav, i kontuzovan, i osakaćen, imao sam utisak da kontrolišem pravdu… Posle bitke, moj Miliću, odmah nastupe novi zakoni i borci više nemaju šta da traže… Zato su svi ratnici nesrećni posle rata, obole od tih sindroma… obole zbog izmenjenih okolnosti, zbog nagle promene pravila preživljavanja. Zato ja nisam smeo da izađem iz rata, zato sam nastavljao ratove, otpočinjao nove…
NOVINAR MILIĆ: Sve ratove ste vi započinjali?
HADŽIJA: Ne baš sve. Mnoge prve bitke u mladosti sam sam započeo, ali prvi pravi rat započeo je… taj… sada ga svi mrtvog napadaju, pa mi malo mrsko da govorim… Ali da, vladika Nikolaj mi je pokrao autorstvo i započeo rat. Onda se nisam smirio… dok ga nisam raskrinkao. Ipak, kasnije… ovo ti i nije baš za televiziju… privatno da ti kažem… ni pod pretnjom smrću nisam hteo da ga opanjkavam… Možda je to jedini rat od kojeg sam odustao… I od njega ima gorih…
NOVINAR MILIĆ: Dobro, a da li biste mi nabrojali svoje neprijatelje?
HADŽIJA: Nemoguće! Kao detetu su mi bili neprijatelji gazdinski sinovi koji su me šikanirali, onda policajci iz Terazijskog kvarta koji su me tukli, oteli sat koji mi je majka poklonila i proterali iz Beograda… Moj najveći dobrotvor i mecena, veliki čovek Mihajlo Pupin, i on mi je povremeno bio neprijatelj… i kralj Aleksandar, koji me je odlikovao posle rata, i on je postao protivnik… Čitava Akademija nauka je moj neprijatelj… Svi moji neprijatelji su tako veliki da im se čini da je tako lako da me zgaze, takoreći kao pijan govno, a onda ih zaposednu frustracije i silno mi pomažu…
Odlomak iz drame "Onaj pas iz Vranja" (izvor www.vranjenet.rs)
