Zahvaljujući predusretljivosti jedne od najznačajnijih ličnosti Vranja od druge polovine 20. veka do danas prof. dr Momčila Zlatanovića, leksikografa, sakupljača narodnih umotvorina južne Srbije i vranjskog kraja, književnika i univerzitetskog profesora u penziji, te njegove kćeri Sanje Zlatanović, etnološkinje i naučne saradnice Etnografskog instituta SANU, portal Vranje News objavljivaće svake srede u ovoj godini feljton o narodnom pesništvu južne Srbije iz Zlatanovićevih rukopisa. Ovo značajno etnološko štivo produkt je obimnog i studioznog israživanja koje je Zlatanović sproveo na terenu tokom šezedesetih, sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka, istražujući narodno pesništvo vranjskih predela na samom izvoru, obilazeći narodne pevače i druge pojedince koji su, ponajviše u usmenoj korespondenciji, čuvali i prenosili znanje o narodnom pesništvu južne Srbije. Najveći deo prikupljenih rukopisa o ovoj temi Zlatanović je objavio u knjizi "Narodno pesništvo južne Srbije", u izdanju Narodnog muzeja Vranje, 1982. godine.
piše: prof. dr Momčilo Zlatanović
U mnogim krajevima kao lazarice se pojavljuju Romkinje i pojednostavljuju do krajnosti drevni lazarički ritualni obred. Na samom početku XX veka one su u Levču i Temniću, npr, i jedino išle u lazarice. „Retko pevaju, i ne znaju kakve osobite pesme. U najnovije vreme ide s lazarkama i jedan Ciganin s ćemanetom i svira, a lazarka igra“, konstatovao je na terenu Stanoje Mijatović.
Godine 1976. u Vranju je pevala uz daire Desanka Đemić iz Lepenice, rođena 1953, a igrala je devojčica Razija Đemić, kći njene jetrve. Romkinje po pravilu skraćuju tekstove i izostavljaju stihove, ali Desanka Đemić je pevala pesme koje predstavljaju slivenu celinu. Takva je npr:
Dotečala leva reka,
i u reku zlatna travka.
Progovara brat na sestru:
„Daj mi, sestro, ostri noži,
da isečem zlatnu travku
da napravim zlatan venac,
da napravim zlatan prsten.
Tebe venac za Veligden,
mene prsten za venčanje“.
Lazaričke pesme, objavljene i one u rukopisnim zbirkama, po sadržini su pretežno ljubavne. Prihvatljivo je mišljenje profesora Nedića: „Većinu lazaričkih pesama zadesila je sudbina mnogih obrednih i običajnih pesama – pretvorile su se u ljubavne. Kako je to išlo? Elementi ljubavne lirike javljali su se najpre tiho, na samom kraju pesme. Zatim su lagano zahvatali stihove ispred sebe. Razarajući sve više staro tkivo, oni su prodirali ka početku pesme. Vremenom, pesma koja je nekad bila vezana za obred postajala je čista ljubavna".
Ali u pesmama momcima i devojkama verovatno je ljubavno osećanje, bar diskretno, opevano i pre XIX veka. Moraju se imati na umu i sledeće činjenice: Ljubavne pesme su pevane i kao lazaričke. Među zapisima lazaričkih pesama mogu se naći i takve koje su još u XIX stoleću važile kao ljubavne. Npr: Iznikla je ševtelija iz zbirke Miodraga Vasiljevića. I Iznikla mi žuta zerdelija iz monografije Dragutina Đorđevića.
Jedan savremeni folklorist uočio je kako devojke u Lužnici pojedinim ljubavnim pesmama dodaju pripev „oj lazaro devojćo“ i pevaju ih kao lazaričke.
Ljubavne emocije u ovoj vrsti obrednih pesama gotovo nikad nisu bolne i melanholične, ali je ljubavna strast pokatkad izuzetne jačine, kao u ovoj pesmi mladiću:
Konja igra ludo mlado,
konj ga nosi belo Vranje,
belo Vranje džam-Stojane.
Triput su se prigrnali,
prigrnali, celivali.
Na tri mesta usta pukla,
tri su kapke krv kapnale,
tri fildžana napunile.
Nešto izmenjeni poslednji osmerci javljaju se i u drugim pesmama. Negde se proširuju u hiperboličnu gradacijsku sliku: prva je kap napunila čašicu, druga fildžan, a treća čašu!
I drugo osmanlijsko vreme ostavilo je izvesne tragove. Mnogobrojni su zapisi varijanti o nevesti koja preteruje u slobodnom ponašanju, viđa se u kafanama i šeta s agama, begovima i sejmenima. Vrlo su istančani stihovi o omamljujućem dejstvu ženske lepote na predstavnike turskog feudalizma. Belogrla hrišćanska lepotica baca u nesvest i kadiju, i begliju, i njihove sinove.
Akademik Dušan Nedeljković je u svojoj poznatoj studiji naveo i objasnio izvanredan primer preobražaja i stvaralačke aktuelizacije jedne crnotravske lazaričke pesme u narodnooslobodilačkom ratu i revoluciji. Konjanik, na čijoj šajkači je petokraka, upoređuje se sa sjajem sunca i meseca. Malenom izmenom, u revolucionarnim uslovima, pesma Što mi sinu, ej nad gore? je postala korenito revolucionarna i partijna. Ona je ujedno i poetsko ostvarenje od većeg značaja.
Pokatkad izmena samo jedne ili dve reči može da asocira na čitav period, što se, npr, lepo vidi u dva osmerca iz pesme o dečaku koji jaše vrana konja:
I na dete fešče kapče,
i na kapče zelen zdravac.
Prvi stih nosi otisak turskog vremena, a u drugom je reč o zdravcu, simbolu mladosti, zdravlja i zelenila. Posle prelomne 1878. godine ovi stihovi su u tradicionalnoj lazaričkoj lirici na jugu Srbije izgledali i ovako:
I na dete šajka kapa,
i na kapu zelen zdravac.
A nakon pobede socijalističke revolucije lazarice su u mnogim selima pevale:
I na dete šajka kapa,
i na kapu petokraka.
Znamenje petokraka učinilo je celu sadržinu pesmu aktuelnom i ispunjenu borbenim humanizmom, a malog jahača kao da je obasjalo novom, revolucionarnom svetlošću.
(Nastaviće se)
(Momčilo Zlatanović: "Narodno pesništvo južne Srbije", izd. Narodni muzej Vranje, 1982)
(priredio Dejan Dimić)
PROFIL
Prof. dr Momčilo Zlatanović rođen je u selu Rataje kod Vranja 1934. godine. Poznati je vranjski i srpski leksikograf, sakupljač narodnih umotvorina Južne Srbije i vranjskog kraja, književnik i profesor univerziteta u penziji. Rođen je u porodici doseljenika iz Crne Trave, iz mahale Radovinci. Završio je Gimnaziju Bora Stanković u Vranju (1954) i Višu pedagošku školu u Nišu – Grupa za srpskohrvatski jezik i jugoslovensku književnost (1956). Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Skoplju, na Grupi za istoriju književnosti naroda Jugoslavije (1958). Tu je i doktorirao (1973) s tezom "Istorijske pesme vranjskoga kraja". Radio je kao nastavnik srpskohrvatskog i ruskog jezika u Pasajnu kod Gnjilana, potom u Ekonomskoj školi i Gimnaziji u Gnjilanu (1956–1958-1959). Od 1960. bio je profesor i prosvetni savetnik u Vranju. Od 1967. godine predavao je teoriju književnosti, narodnu književnost i metodiku srpskohrvatskog jezika i književnosti na višim školama u Vranju. Potom je od 1993. godine do penzionisanja 2001. bio profesor narodne književnosti i retorike na Učiteljskom fakultetu u Vranju, na kome je osam godina bio i prodekan za naučnoistraživački rad (1993 - 2001). Po penzionisanju dve godine predavao je narodnu književnost na Filozofskom fakultetu u Nišu. Zlatanović se bavi narodnim pesništvom, leksikografijom, metodikom nastave književnosti i drugim oblastima nauke i kulture. Piše i kratku prozu. Krajem septembra 2019. godine dodeljena mu je povelja za životno delo koja nosi ime Mileta Nedeljkovića, jednog od najznačajnijih srpskih etnologa, proučavaoca narodne tradicije i istorije, publiciste i pedagoga.
Izvor: Wikipedia
