Najvažniji datumi srpsko-albanskih odnosa u periodu posle Slobodana Miloševića su 20. i 31. maj 2001. godine. Najpre je ovog prvog datuma pre dvadeset godina stavljena tačka na oružani sukob, koji je na jugu Srbije trajao nešto više od šest meseci, a potom je 31. maja država uspostavila suverenitet nad delom svoje teritorije koju su za to vreme pod kontrolom držali naoružani Albanci. Ova dva datuma od pre dvadeset godina otvorila su novu stranicu savremene istorije srpsko-albanskih odnosa i trajno obeležili međusobni položaj Srba i Albanaca, ne samo na jugu Srbije. Novinar iz Vranja Radoman Irić, koji se prirodom i karakterom srpsko albanskih odnosa bavi trideset pet godina, upustio se u rizik da nam slikom i rečju, kroz feljton koji objavljivljujemo svakog dana, predoči ključne događaje i ličnosti koje su obeležile srpsko-albansku društvenu scenu od sredine sedamdesetih godina prošlog veka, s akcentom na oružani sukob 2000/2001 godine.
Piše: Radoman Irić
Vranje - Memorandum SANU je delo šesnaest izabranih članova Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) nastao 1985. i 1986. godine kao strateški program srpske inteligencije.
Za ključna poglavlja ovog dokumenta bili su zaduženi akademici Kosta Mihajlović (ekonomska kriza), Mihajlo Marković (sistem samoupravljanja) i Vasilije Krestić (položaj Srba van Srbije), a u izradi su učestvovali predsednik SANU Dušan Kanazir i članovi Pavle Ivić, Antonije Isaković, Miloš Macura, Dejan Medaković, Miroslav Pantić, Nikola Pantić, Ljubiša Rakić, Radovan Samardžić, Miomir Vukobratović, Ivan Maksimović, Stojan Ćelić i Nikola Čobeljić.
Zbog opšte ekonomske i političke krize u zemlji i decentralizacije koja je, po mišljenju autora vodila Jugoslaviju u raspad, ovaj dokument je pošao od opšteg i načelnog zahteva za temeljnom reorganizacijom države, na osnovama kritike Ustava iz 1974. godine.
Drugi deo Memoranduma bavi se statusom Srbije u odnosu na SFRJ koja je diskriminisana novim ustavnim uređenjem i ovlašćenjima koja je Ustav dao Vojvodini i Kosmetu.
Taj deo se zasniva na analizi položaja Srba u Hrvatskoj, a posebno u Socijalističkoj autonomnoj pokrajini Kosovo i Metohija.
Autori Memoranduma su za ovakav ustavni zaokret optužili Josipa Broza Tita.
No, pre nego što je Memorandum predstavljen javnosti njegovi delovi su, 24. i 25. septembra 1986. godine, neočekivano objavljeni u režimskim Večernjim novostima, posle čega je počela žestoka kampanja partije, države i javnosti protiv ovog dokumenta, njegovih autora i SANU, jer je on okarakterisan kao izraz velikosrpskog nacionalizma.
Memorandum je osudio kompletan Savez komunista Jugoslavije (SKJ), uključujući Slobodana Miloševića ("to je najcrnji nacionalizam") i Radovana Karadžića ("boljševizam je loš, ali je nacionalizam još gori").
No, deo srpske političke elite ubrzo je uspostavio bliske veze sa ovom grupom akademika, složili se sa njihovim stavovima, pa je ubrzo Mihajlo Marković postao zamenik predsednika Socijalističke partije Srbije (SPS).
A, Dobrica Ćosić je 1992. godine izabran za predsednika Savezne Republike Jugoslavije.
Predsednik Predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije (CK SKS) Slobodan Milošević stigao je na Kosovo Polje 24. aprila 1987. godine, drugi put u poslednja 24 sata, sa Azemom Vlasijem, predsednikom SK Kosova.
Došao je na poziv lokalnih Srba koji su se žalili na sve prisutnije oblike represije od strane komšija Albanaca, a posebno od albanskih separatista.
Dok je u Domu kulture trajao razgovor, ispred zgrade je došlo do sukoba nekoliko stotina Srba i kordona policije sastavljenog uglavnom od Albanaca.
Kada je čuo galamu ispred zgrade, Milošević je prekinuo taj razgovor i izašao pred Srbe u nameri da ih umiri.
U toj masi prisutni su se u gnevu požalili da ih policija maltretira i bije, na šta je Milošević uzvratio rečenicom koja će kasnije biti često ponavljana: „Ne sme niko da vas bije“!
Predsednik CK SK Srbije se potom sa prozora Doma kulture, gde su mu instalirali mikrofon, obratio okupljenoj masi o održao jedan od najznačajnijih govora u njegovoj karijeri.
Poručio im je da tu "treba da ostanu i zbog predaka i zbog potomaka".
- Pretke bi ste obrukali, a potomke razočarali - rekao je tada Milošević.
Nastaviće se...
O AUTORU FELJTONA
Radoman Irić rođen je 1950. godine u Prijepolju. Školovao se na Fakultetu političkih nauka (FPN) u Beogradu. Profesionalnu novinarsku karijeru počeo je 1975. godine u Prijepolju, a nastavio 1980. u Vranju na mestu prvog urednika Radio Vranja. Narednih 40 godina bio je regionalni dopisnik niza prestoničkih medija. Od 1995. do 2010. godine radio je i za Radio Slobodnu Evropu, Rojters i Frans pres. U novinama Vranjskim bio je od osnivanja 1994. godine. Od 1981. godine intenzivno se bavi prirodom, karakterom i posledicama srpsko-albanskih odnosa, a kasnije i oružanim sukobom od 1999. do 2001. godine. U vreme srpsko-albanskog sukoba 2001. godine bio je prvi srpski novinar koji je dva puta boravio na teritoriji pod kontrolom Oslobodilačke vojske Preševa, Medveđe i Bujanovca (OVPMB), najpre u Končulju, u njihovom Štabu na Međunarodnoj press konferenciji, a potom je u Velikom Trnovcu intervjuisao Ridvana Ćazimija, poznatijeg kao Komandant Leši. Dobitnik je više novinarskih nagrada. Član je Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS) od osnivanja 1994. Penzionisan je februara 2015. godine.
Prenošenje teksta ili delova teksta nije dozvoljeno bez kontaktiranja redakcije i odobrenja autora feljtona.
