Piše: Bojan Tasić, dramaturg
Pete takmičarske večeri 16. Festivala za decu i mlade Mali Joakim u Vranju, publika je imala priliku da pogleda predstavu Bajka o ribaru i ribici, po motivima istoimene bajke A. S. Puškina, u režiji Vjere Vidov, u izvođenju Pozorišta lutaka Niš.
Kao i pre više miliona godina, kada su se lovci bez ulova vratili u pećinu i umesto večere ispričali priču oko ognjišta.
Tako i ovi mornari koji, bez ulova pričaju priču kako ne bi mislili o gladi, nastavljaju najstariju tradiciju ljudskog roda. Pričanje priče.
Ova bajka A. S. Puškina nam je svima jako dobro poznata, naročito zbog svog osnovnog motiva, a to je pohlepa. Jako bitna tema ne samo za decu, već i za odrasle.
Moram izraziti žal što dramaturškinja Nina Pavlović nije dodatno iskoristila plodno tle za aktuelizaciju i uopšte rad na ovako bitnoj temi, već bajku ostavlja na osnovici.
Kreacija i izrada lutaka, kostima i scenografije Dušana Stankovića i Dragana Breze svedeni su ali dozvoljavaju glumcima da ih razigraju svetlošću i senkama koje su deci rasplamsale maštu i omogućile da uživaju u pripovedanju.
Aleksandra Pavlović u ulozi Zlatne ribice ostavila je najjači utisak na sve prisutne, svojom lepršavom igrom.
Slobodan Miljković u ulozi Ribara, kao jedini muški član, zaintrigirao je decu svojim glasom i minimalističkim pokretima lutke Ribara.
Svetlana Mihajlović u ulozi Starice gradi antagonistkinju iz starih dečjih priča koja raste u svojoj oholosti do trenutka kada sve pukne kao mehur od sapunice i ostaju odjeci vode koja potapa njeno korito u kome je utopila svoj život.
Rediteljka Vjera Vidova razigrava osnovicu bajke, ali moram se nadovezati na komentare o dramatizaciji.
Upravo jer se propušta prilika da dobijemo novo čitanje upravo lika Starice koja u bajci samo naizgled deluje jednodimenzionalno, ali potentno da se istraže razlozi njene oholosti.
Uzevši u obzir celokupni utisak, imali smo prilike da pogledamo jednu dobru predstavu, koja nas je podsetila o važnosti pričanja priče i usmenog predanja.
Sa maštovitom scenskom igrom i setnom (lirskom) atmosferom.
Razgovor o predstavi
Posle predstave vođeni su razgovori o ovom ostvarenju, u okviru okruglog stola kojeg je kao moderator vodio dramaturg Bojan Tasić.
Razgovarao je sa glumicama Svetlanom Mihajlović, Aleksandrom Pavlović, Tatjanom Milenković i Natašom Ristić.
Na početku razgovora, umetnički direktor Pozorišta Bora Stanković, Bojan Jovanović, zahvalio se ansamblu na igri i poželeo im dobrodošlicu.
Dramaturg Bojan Tasić je u uvodnoj reči napomenuo značaj pričanja priče, te se osvrnuo na sam početak predstave koji počinje onako kako zamišljamo da je pričanje priče počelo pre više miliona godina. Nije bilo ručka, a lovci su se vratili u selo bez ulova, sa pričom koju su podelili oko logorske vatre. To je snažan motiv koji uvlači gledaoce u nastavak maštovite fantazmagorične priče o ribici koja ispunjava želje. Naglasio je da, zbog velikog interesovanja publike da prisustvuje razgovorima, želi da postavi samo jedno pitanje: Koliko je važno pričati deci o temi oholosti?
Glumica Svetlana Mihajlović želela je da prva odgovori, pošto u predtavi tumači lik gramzive i ohole Starice. Pre svega istakla je svevremenost ove teme, kao i to da svoju junakinju nije branila niti napadala, već pokušala da razume njen poriv za ohološću, praćen socijalnim statusom. Te naglasila kako nije sigurna ko bi drugačije postupio, pre svega nije sigurna u sebe, a pozvala je i ostale da se preispitaju. Jer najlakše je osuditi. Treba upoznati čoveka, zagledati se u njega kako bi razumeli zašto neko čini to što čini. Bilo loše ili dobro.
Aleksandra Pavlović, glumica koja tumači Zlatnu ribicu, nadovezala se rečima da pohlepa kao tema obeležava ljudsku istoriju. Ono što je karakteriše kao značajnu u ovom trenutku jeste što živimo u potrošačkom društvu. Nameće nam se konzumerizam, da svega imamo u izobilju. Takođe se potencira na markiranoj garderobi, a sve to da bi smo bili prihvaćeni od društva. Što je apsurd! Deca moraju razmisliti o vrednostima, jer sve više gubimo kompas. Pogrešne ili polu informacije, uz iste takve vrednosti svakodnevno nam se serviraju. Zato smatra da ovo jeste dobar trenutak, jer se moramo zapitati koliko je nama zapravo dovoljno. Šta je bitnije – dobar drug ili markirane patike... Niko ne zna kako bi se poneo da može dobiti sve.
Tasić se potom ukratko obratio deci iznevši paralelu između Sterijine Feme iz „Pokondirene tikve“ i Starice u ovoj predstavi. Objasnio je važnost da sanjamo nešto bolje, jer Fema nije loša osoba samo zato što želi nešto bolje od života nametnutog društvenim normama. Tek u režiji Dejana Mijača, Fema dobija svoje novo čitanje i postaje tragična i ismejana junakinja palanke, samo zato što sanja o boljem životu. Pohlepa je nešto drugo, jer u pohlepi ne znate za granice. Potom je reč dao deci iz stručnog žirija publike, kao i publici koja je u velikom broju došla.
Vuk, član žirija publike, je pre nego što počnu želeo da se zahvali njihovom drugaru Vojinu Đorđeviću, koji je od danas i zvanično član žirija publike. Potom je Vuk objasnio da Vojin pomno prati svaku predstavu i redovno učestvuje u svim razgovorima. Nakon čega je usledio aplauz.
Vojin je primetio pokretljivost lutke Zlatne ribice, dopalo mu se pretapanje boja i platna koje označava more. Jer je senka ribice delovala kao pravi pokreti u akvarijumu. Dok je Nađa obratila pažnju na zvučne efekte, takođe na scenske pokrete glumaca i lutaka. Hani su se dopale lutke, njihov upečatljiv dizajn. Dok je Vuk imao zamerku na to što se nisu konstantno koristile lutke. Vojin je dodao da se začudio kada je bure ispalo sa scene, bilo mu je duhovito ali se pitao zašto? Na šta su burno reagovala i ostala deca koja nisu znala takođe da li je to deo predstave.
Nataša Ristić, glumica, objasnila je da se to desilo usled jakog vetra i talasa na moru. Na šta se nadovezao dečak iz publike kome je uzbudljivo bilo ljuljanje broda i brinuo se da li će potonuti. Dok se drugoj deci dopao pokret lutki. Potom je Nataša objasnila kako se to zove animacija, ti pokreti koji se deci dopadaju, što dolazi od reči anima, u prevodu život. To znači da glumci udahnjuju život lutkama koje koriste. Potom je pitala decu da li im se sviđaju lutke? Na šta je više dece reklo kako im se mnogo dopadaju. Neka od njih su bajku gledali na telefonima, ali im je predstava bolja. Zato ih je zanimalo kako su napravljene lutke?
Aleksandra Pavlović je objasnila da lutke osmišlj kreatorka, po ideji rediteljke. Njih dve moraju da razgovaraju o krakterima likova i samoj priči kako bi se to jasno videlo na lutki. Na šta je dečak iz publike rekao da mu lutke deluju kao da stvarno postoje.
Sofija iz žirija publike pohvalila je kreativnost reditelja, istakla je prednost i posebnost predstave zbog upotreba lutaka. Takođe joj se dopala muzika i sama priča koja je nesvakidašnja na repertoarima.Vojin je istakao pouku iz priče: Ko traži veće, izgubi iz vreće. Dok je devojčicu iz publike zanimalo kako su izvedeni pokreti sa lutkama?
Tatjana Milenković, glumica, objasnila je da postoji više modela lutaka. Na primer kombinovane lutke koje vodi više glumaca, one su pokretne u zglobovima i glumac mora da ima pomoć kako bi imao kontrolu nad lutkom. Dok pokrete osmišljavaju i uvežbavaju na probama.Toma iz publike izjavio je da je ponosan na svog teču (selektora Bojana Jovanovića) koji je doveo ovakve predstave u Vranje. Usled čega je usledio smeh i aplauz. Predstava mu se dopala. Devojčici iz poslednjeg reda dopalo što predstava ima uvod u vidu pričanja priče. Dok je njena drugarica primetila igru svetlosti i senki.
Sofiju je zanimalo koliko je bilo teško spremiti ovakvu predstavu? Na šta je glumica Aleksandra Pavlović odgovorila da ne postoji teškoća. Ovo je posao koji ne može da se radi bez ljubavi. Proces je jako maštovit, u svima budi slike. Kao jedno veliko putovanje. Čak nisu svi pokreti zakucani, već se tokom igre osluškuju partneri i reaguje se po tome. Glumci znaju šta im je radnja u predstavi, ali isto tako se moraju prilagođavati različitim situacijama.
Vuk opaža kako lutka ribice stalno menja strane, pa se svetlo i zvuk moraju prilagođavati. Dečak iza njega podelio je sa svima kako su oni u vrtiću pravili predstavu sa lutkama i da je on učestvovao. Dok je Hanu zanimalo zašto svi glumci nose slične kostime? Tasić pojašnjava da je u predstavi sa lutkama bitno da ljudi koji kontrolišu lutke nose tamne boje, kako ne bi odvlačili pažnju od lutaka koje su šarenije.
Toma je za kraj rekao kako mu se predstava toliko dopala da se umalo nije uspavao. Nakon čega je usledio aplauz i smeh. Čime smo završili ovaj divni razgovor.
