Brojne zapise o narodnom pesništvu u Vranju i vranjskom kraju, u rukopisima i davnim izdanjima knjiga ostavio je iza sebe univerzitetski prof. dr Momčilo Zlatanović (1934 – 2022), najpoznatiji leksikograf i folklorista sa krajnjeg juga Srbije. Između ostalog pisao je i o lazaričkim pesmama u Vranju i okolini.
Lazarička magijsko-ritualna igra bila je nekada vrlo rasprostranjena. Među kalendarskim narodnim pesmama iz Srbije najviše je upravo lazaričkih. Kako je pisao prof. dr Momčilo Zlatanović, uzimajući u obzir i varijante, ukupni broj objavljenih iznosi više od hiljadu.
U nauci se smatra da lazarice "prvobitno potiču iz matrijarhalne kulture, kao predstavnici šumskih demona". Slobodan Zečević podrobno analizira genezu ove prolećne paganske svetkovine koja je, po njemu, bila sastavni deo složenog obreda radi zaštite od zmija. Ukazuje i na tragove kulta zmije u ovoj obrednoj narodnoj igri. Vidosava Stojančević misli da je jedno od glavnih magijsko-religioznih obeležja lazarica "njihovo vezivanje za astralni kult".
Poreklo im svakako treba tražiti u simbiozi stare, slovenske, starobalkanske i vizantijske kulturne baštine, podseća Zlatanović u svojim rukopisima.
Lazarički orski obred se prilagodio hrišćanskom prazniku Lazarevoj suboti i crkva je prema njemu bila tolerantnija. Dva podatka, u vezi s ovim, mogu da budu interesantna. Devojčice u Vranju su išle na Cveti u crkvu, i to u živopisnoj lazaričkoj nošnji. U Prohoru Pčinjskom jablaničke lazarice svake godine pevaju kaluđerima u manastirskom dvorištu.
Proces nastajanja paganske komponente u lazaricama još nije završen. Profesor Zlatanović je pisao o stvarnim susretima grupa lazarica - kako devojčice pokrivaju lice lazarevim maramama, kroz njih se "progledujev" i pevaju glasno i sa mržnjom:
"Mi na konja, vi pod konja,
mi na ploču, vi pod ploču,
mi na zemlju, vi pod zemlju".
Vodilo se mnogo računa o tome koja će antagonistička grupa prvo da "progleđuje". Utučene su bile one lazarice koje su više puta "progleduvane".
U sećanju su, prema zapisima Momčila Zlatanovića, ostale i tuče između pojedinih grupa (u Pčinji, u selima blizu Vranjske Banje: Prvoneku i Dugoj Luci itd). U naseljima u Vranjskom Pomoravlju - Sebe Vranju, Klisurici i Nesvrti - za lazarice se ne zna poodavno. Zašto?
Prema predanju, negde u XIX stoleću na potezu Lazarice u Klisurici susrele su se devojčice iz ovih sela. Nastao je nezapamćen sukob. Kad su seljaci dotrčali, videli su kako devojčice leže na zemljiprobodene mačevima i sabljama, a druge pored njih izbezumljeno su plakale. Odmah su upregli dva stara bivola i zaorali duboku brazdu na mestu smrti. Više lazarice nisu pohodile ova tri sela, zapisao je Zlatanović.
Prema Srpskom riječniku iz 1818. godine, lazarice su u Srbiji početkom XIX veka bile nestale. Vuk Karadžić je opisao ostatak prastarog kultnog običaja u Sremu i objavio prvu lazaričku pesmu na srpskohrvatskom jeziku.
Na Kosovu i u južnom i istočnom delu Srbije ovaj obred uz igru i pesmu uveliko je negovan. U prvom desetleću XX stoleća na primer lazarica je bilo u znatnom broju i na niškim ulicama. "Tog dana u celom Nišu, u svakom sokaku, mogu se videti po nekoliko ovakvih grupa seljančica (devojaka) koje se ceo dan kreću po ulicama i dućanima i kojekome pevaju", zapisao je profesor Zlatanović.
Među zapisivačima lazaričkih pesama u Srbiji krajem XIX veka dvojica se izdvajaju jer su objavili niz tekstova od veće estetske vrednosti.
U Vranju i vranjskom okrugu pesme je 1880. godine pribirao Jovan Hadživasiljević, o kojima je pored ostalog pisao profesor Nedić: "Posmatrana iz književnoistorijskog ugla, ova pregršt lazaričkih pesama nalazi se na stupnju razvoja kada obredna lirika prima u sebe građu ljubavne lirike. Svakako je odblesak podneblja njihova izrazita čulnost. Ona se često javlja u silovitoj neposrednosti". I u pesmi, međutim, koja je po sadržini ljubavna naslutiće se stari motiv: devojka se pretvara u višnju (Rasrdi se rusa Bosa). Slika se i savremena kućna zadruga. Majku greju tri sina kao tri sunca:
"Jed'n bere beriju,
drugi tera kiriju,
treći seje beliju".
Prikazujući agrarne obredne igre u Vranjskom Pomoravlju, Vidosava Nikolić Stojančević se osvrnula i na lazarice, tvrdeći: "Običaj lazarki održavao se u vranjskim selima doskora, sve negde do 1956/57. godine". Navela je i početne stihove za više od sedamdeset lazaričkih pesama, podseća profesor Zlatanović.
Lazaričke ritualne povorke još se mogu videti u gornjopčinjskom i u pojedinim vranjskim i preševskim selima.
Lazarica je bilo u Babinoj Poljani i u Starom Glogu (sliv Banjske reke) i 1981. godine. Svaka grupa je sastavljena od šest devojaka i devojčica: dva lazara, dve prednjice, i dve zadnjice. Najveće i najuvežbanije su lazari; muški lazar (predvodnik) i ženski lazar.
U Starom Glogu su bila tri lazara, što je izuzetak. Kite se samo lazari. U Starom Glogu su imali od 35 do 40 marama. Nose okićene šajkače i suknje. Pre rata su pak sve lazarice nosile crvene fute i ćemer. Samo je muški lazar opasivao silav i nosio nož.
U kućama pevaju lazari i prednjice. Zadnjice se odmaraju ili se kreću ispred lazara i prednjica i mašu maramama. Putem preko polja i šuma pevaju i zadnjice.
Ranije su u kući prvo pevale domaćinu, a 1981. godine članu porodice po želji ukućana. Detetu koje još nema godinu dana, odnosno kome se prvi put peva, pevaju samo devet stihova i to od tri pesme po tri stiha. Osamdesetogodišnje starice izjavljuju da je tako bilo i u njihovom detinjstvu.
Lazarice se skupljaju u četvrtak uveče i noće zajedno. U petak ujutru idu na vodu, na potok ili izvor, umivaju se i pevaju vodi:
"Mori vodo, stud'na vodo,
dosta bide stud'na vodo.
Ajde većem zagrevaj se
zagrevaj se, zatoplej se,
na nedelju pred Veligden
na meseca pred Đurđovdan".
U ovom vrlo arhaičnom pevanju "za vodu" javlja se novina; pesmu vodi pevaju i u toku dana u onim domaćinstvima koja su u domove dovele izvorsku vodu. I u petak spavaju sve u jednoj kući.
U subotu celog dana ophode selo. Uveče pevaju ukućanima gde spavaju, posle toga pevaju svakoj lazarici, a počinju od "muškog" lazara. Poslednja pesma je "Lele, lelke, lazaričke". Posle toga se raskite, "rasturaju se".
Jovan Hadživasiljević je opisao ritualne povorke lazarica u preševskoj kazi početkom XX stoleća i naveo pregršt pesama, uglavnom ljubavnih po sadržini. Svi tekstovi su kratki, samo je jedna pesma od dvadesetak stihova. Hadživasiljević je napomenuo: „U Pčinji idu u lazarice i devojke udavače – od osamnaest, devetnaest godina. - Mada je tada Pčinja kao pčinjski kol ulazila u sastav ove pogranične turske administrativne jedinice iz njenih sela, sudeći bar po jezičkim osobenostima, nije nijedan zapis.
Opsežnije su prikazali pčinjske lazarice Milenko Filipović i Persida Tomić. Naveli su i dve pesme, jednu od sedam, a drugu od devet osmeraca.
U pčinjskim visinskim selima u lazrice, i u naše vreme, odlaze odrasle devojke. U grupi ih je šest do devet. Skupljaju se u četvrtak uveče. U petak i u subotu (Lazarevu) je obilazak sela. U četvrtak i u subotu moraju da spavaju u istoj kući (prva i treća noć). Razilaze se u nedelju izjutra.
U petak, pre nego što grane sunce, lazarice odlaze na izvor ili potok. Čim ugledaju vodu, zapevaju: „Dobro jutro, stud’na vodo!“, a potom se umivaju. Ovo je relikt iz najdavnije starine. Pagani su na vodu gledali kao na živo biće. Godine 1973. lazarice u Donjem Stajevcu su na izvoru pevale:
Oj vodice, vodice, lazare,
oj vodice, vodice!
Mi ti rano dojdomo, lazare,
mi ti rano dojdomo!
Mi te rano pijamo, lazare,
mi te rano pijamo!
Mi ti rano pojamo, lazare,
mi ti rano pojamo!
Rano, rano na zora, lazare,
rano, rano na zora!
Puče zvezda na nebo, lazare,
puče zvezda na nebo!
Neje zvezda na nebo, lazare,
neje zvezda na nebo,
no lazari na voda, lazare,
no lazari na voda!
U pesmi „Za vodu“ iz Crvenog Grada javlja se i davnašnje verovanje: voda lazaricama nosi glas koji je uzela od njihovih drugarica i od domaćih životinja.
Kad se vrate sa izvora ili potoka, lazarice prvo pevaju u dvorištu doma u kojem su noćile.
Prva pesma je namenjena odojčetu (kome do tada nisu pevale). Posle toga se obraćaju kući, domaćinu, domaćici, momcima, devojkama, devojčicama i dečacima itd. Domaćica baca žito grupi lazarica koja prva pohodi njenu kuću. Peva se „na putovanje“, „na šetanje“ i „na igranje“.
Pesme mogu da budu čak od šezdeset i sedamdeset stihova. Narativna komponenta im je jako naglašena, a javljaju se i česta ponavljanja. Nigde u Srbiji nisu zapisivane tako dugačke pesme kao u gornjopčinjskim selima. „U Crvenom Gradu, Surlici, Stajevcu i u drugima“, zapisao je Zlatanović.
Među aktivnim lazaričkim pesmama u Pčinji je i takvih koje su u suštini mitološka slika. – Momku se peva „na igranje“, o opkladi mladića i Sunca – „koji će koga da preteče“. Pobedio je momak i uzeo Sunčevu sestru, „najubavu, najgizdavu“. – Nevesta razgovara sa Suncem i pita ga da li je videlo njene roditelje, braću i sestre. – Devojka se u grejanju, sijanju i stojanju takmiči sa Suncem i Mesecom i sl. Iz starine su i druge crte. – Lete „devet reda golubi/i deseto žeravi“ i padaju na dželepove dvorove. – Devojka je momku „srce aresala“.
Magija u Starom Glogu
Za lazarički obred i lazaričke pesme znalo se nekad i u najsevernijim predelima Srbije. Proces gubljenja uveliko ih je zahvatio još u prvim decenijama XIX veka. Uporno suživele samo na Kosovu i u južnim i istočnim delovima Srbije. Među dva svetska rata, lazarice su egzistirale u Vranjskom Pomoravlju, Leskovačkoj Moravi, Crnoj Travi, Grdeličkoj Klisuri, Zaplanju, Lužnici i drugde. U Vranjskom Pomoravlju, Leskovačkoj Moravi, Zaplanju i u drugim krajevima Srbije, lazarice su naglo počele da iščezavaju šezdesetih i sedamdesetih godina XX stoleća. A to je vreme velikih društveno-ekonomskih promena u seoskim naseljima; migracije u gradove je pojačana, zemljoradnja više nije jedino zanimanje, omladina se masovnije školuje itd. Istražujući društveno-ekonomska kretanja u Zaplanju od 1953. do 1965. godine, profesor Dragoljub Simonović je sakupljao i lazaričke pesme. Kako je zaplanjska tradicionalna kućna zadruga doživljavala sve bržu transformaciju, lazarice nisu više imale nekadašnji značaj i smisao. „One još žive jer još ima ostataka starih oblika društvenih regula, ali koje istovremeno i ustupaju pred novim vidovima društvenog života“. U seoskim domaćinstvima se sve manje veruje u magijsko dejstvo lazaričkih pesama u agrarnoj godini. U limitrofnom području Pčinje i u nekim vranjskim selima (Stari Glog), gde se još čuvaju pokoje iskonske forme života i privređivanja, ove pesme su i dalje tražene, ali ne kao ranijih godina. Zapisi Milana Milićevića, Jovana Hadživasiljevića, Mihaila Riznića, M.Đ. Jovanovića, Vladimira Đorđevića, Miodraga Vasiljevića, Vidosave Nikolić-Stojančević, Dragoljuba Simonovića i mnogih drugih potvrđuju činjenicu da je lazarička narodna lirika najbrojnija i najbolje sačuvana među kalendarskim obrednim pesmama u Srbiji. Pažljiva analiza tekstova lazaričkih pesama pokazuje da je u njima više vremenskih slojeva (od paganstva do XX veka), ali dominiraju oni koji se odnose na patrijarhalnu kućnu zadrugu, pisao je profesor Zlatanović.
Ipak, lazaričke pesme u ovom kraju, u najvećem broju, i po motivima i po osnovnom osećenju kojim su prožete, pripadaju ljubavnoj lirici. Obredne su samo prema momentu pevanja i staroj melodiji, zapisao je profesor Zlatanović.
Opevaju fizičku lepotu devojke i njenu čednost, ali se pokatkad daje u izvrsnim hiberboličnim slikama i ljubavna strast. Momak je poljubio devojku, i:
Na tri mesta usta pukla,
tri su kapke krv kapnale.
Kude jedna što kapnala,
tuj je trava povenala;
kude druga što kapnala,
tuj je srce izgorelo;
Kude treća što kapnala,
tuj se zemlja raspuknala.
U lazaričkoj obrednoj lirici iz Vranjske Pčinje ima mnogo naracije, ali pokatšto zablista i prava poetska slika.
Lazari na vodi se upoređuju sa zvezdom koja je odjednom blesnula na nebu. – Iznad zelene gore je zasijala mesečina, a to je, u stvari, bio konjanik s puškom o ramenu. – Devojka Stana je sejala bosiljak, a nikla je gusta gora. Majstori su posekli šumu i sagradili tri česme: na jednoj se voda zahvata, na drugoj Stana pije, a na trećoj devojke platno bele.
Naoružan konjanik dolazi devojci koja je vratnice zatvorila „sas dva struka bosiljkova“. On nosi „sablju ognjanicu“. „Sablja sjaji, sva Morava greje“ i dr.
Lazaričke pesme u vranjskoj pčinji nisu samo etnografski i dijalektološki materijal, jer ima i takvih koje delimično ili u celini pripadaju umetnosti. Zadivi nas po koja pesnička slika, stegnut izraz ili zvučna magija reči.
Poetski gorostas
Mada su publikovani i tekstovi u antologijskom odabiru, o lazaričkim pesmama u Srbiji još ne postoji obuhvatnija i opsežnija studija. Mnogi istoričari naše narodne književnosti, čak i vrhunski, nisu na njih obraćali dovoljno pažnje. Mnogobrojne lazaričke pesme su dobro očuvan i svež materijal za razna etnološka, etnografska i folkloristička istraživanja. U strogom izboru, one imaju i ne mali umetnički značaj. Vladan Nedić je prvi skrenuo pažnju na onu majušnu pesmu koja je pravi poetski gorostas. Antički je grandiozna i potresna slika o mladoj nevesti i njenoj neizmernoj čežnji za roditeljskim domom:
U sredi dvori mlada nevesta,
košulju spušta do crnu zemlju,
perja uzdiza do vedro nebo,
pa se prepira s jasno Meseče.Ne mogu se zaboraviti ni stihovi o crnookoj devojci čije grlo podrhtava kao „čaša bekrija“. ZvUčna ekspresija, u nemalom broju osmeraca i deseteraca, dostiže vrhunac: Rasrdi se rusa Bosa, Lepi Petre, perjanine, Nasred reke, na rastoke, Da l’ ti sukari kose sukaše? i dr.
