Krug pesama o devojkama i Turcima (III): Stojanka, lica čistog kao džam FELJTON (19)

U Koćuri, Punuševcu, Staroj Brezovici, Bareliću i drugim okolnim planinskim mestima živi tužna pesma o odvođenju tanke Stane. Majka u ranu zoru budi kćer, jer „Turci selo ispuniše“. Sakrili su je „u ambari, u pčenicu“. Janičari su uhvatili majku, oca i brata, ali niko nije odao Stanu. Svi su tvrdili da je umrla. Kazna je krajnje svirepa, prava sejmenska: majci su iskopali oči, ocu odsekli ruke, a bratu noge. Snaha je, međutim, brzo popustila pošto se nije mogla pomiriti s tim „da vu sečev rusu kosu“. Turci su devojku našli, uhvatili i odveli. Završetak je u tonu balade: unakaženi i unesrećeni roditelji i brat je duboko žale. Pesma ima svoje varijante. Jednu zna Stojan Veličković iz Punuševca, a naučio ju je u najranijem detinjstvu od svoga deda Velička. „T'nku Stanu budi brat petar da bi je sakrio „u ambari, bel'pčenice“ jer su Turci opkolili kuću. Nasilnici prvo uhvatili roditelje i zapretili da će im odseći desnu ruku i izvrteti desno oko ako ne izdadu kćer. Oni su bili postojani u tvrdnji da su je juče sahranili. Ni snaha nije izdala zaovu, dovodeći time i svoj život u opasnosti, ali kad su bezdušni sejmeni uhvatili njeno dete i rekli sadistički „Će drobimo muško dete“, u njoj je progovorila majka i Stana je žrtvovana. Turci su doveli devojku u nepoznatu sredinu i ona se u čudu pita:„Što mi petli čudno pojev?
Što mi ljudi čudno zboriv?“Ova varijanta je bolja od objavljene jer je šezdesetak osmeraca skladnije povezano, ali se stiče utisak da na kraju nešto nedostaje.U selima susednog prvonečkog rejona variranje u strukturi pesme je nešto izrazitije. Da pomenemo zapis od Mileve Cvetković iz Prvoneka. „T'nko Pene“ je melo dvorište i čulo kako Turci razgovaraju o njenoj lepoti i brzo obavestilo majku:„Mori majke, mila majke,
mene Turci će odvedev!“Majka je kćer zatvorila „u sanduke pod katanci“. Silni Turci su joj ubrzo iskopali oči, ali Pene nije otkrila. Ali kad su snahi zasekli „crne kose“, rekla je gde je zaova. Turci su uhvatili „t'nko Pene“ i odveli ga „za kad'nu Sulimanu“.Sve se nekako u ovim pesmama o otmici „t'nke Stane“ (t'nke Peneta“) brzo odigrava i nema dovoljno postupnosti. Nije isključivo da su nekada bile razgranatije, pa su se vremenom pojedini stihovi i detalji gubili, a ostalo je ono što je najvažnije, najuzbudljivije, ono što predstavlja skelet.Svojom sadržinom i zvučnošću izdvaja se starinska žetelačka pesma iz zbirke Vidosave Nikolić. U njoj su opevane „život i sudbina vranjskih devojaka koje su Turci grabili“. Motiv je: bekstvo sa begove njive (ili iz begove kuće).Duži osvrt traži jedna gradska pesma. To je Džan Stojanka – divna balada snažnog lirskog nadahnuća i napregnute dramatičnosti.Lepotica Džan Stojanka je iz Kovačke male, koja se pružila iza Turskog groblja. Nju su sačinjavale pretežno sniske kuće siromašnih doseljenika iz raznih mesta vranjske okoline. Devojka je ubivena kod Bele česme, blizu Sulejman-begovog saraja.Pesmopojac i igraorac Nikola Mladenović, zv. Ždrebak pričao je svome posinku Jordanu Mladenoviću o Stojanki i Muratovom nasilju. Lično je kao dečak poznavao Stojankinu sestru Kadivku, poturkinju.

Stana Avramović je detaljno kazivala ono što je slušala od svoje majke Magde Stojanović u vezi sa svirepim ubistvom vranjske lepotice. Gledala je Magda kako se na sahrani sakupilo celo Vranje. „Plava kosa do s'm kolena, a ona lepa, lepa...“ Pogrebna povorka je iz Saborne crkve išla glavnom ulicom. Iz dućana su izlazili Turci i, klanjajući se, ukazivali poštovanje mrtvoj kaurki. Zločinac Murat-aga je jahao belca i izazivački jurio gore-dole, kao da se trudio da upadne u oči ožalošćenim roditeljima i ogorčenom narodu. Sahrani je prisustvovalo više sveštenika sa crkvenim velikodostojnikom iz Niša.O ovoj baladi je pisala Vidosava Nikolić: „U pesmi doskora najviše pevanoj na tradicionalnim vranjskim porodičnim i seoskim skupovima i svečanostima, takođe se na potresan način opisuje događaj o turčenju legendarne vranjske devojke Džan Stojanke.U prvim decenijama ovog stoleća balada Džan Stojanka nije bila tako popularna kao što je slučaj sa drugim pesmama, kao što su: Belo Lenče, Belo Dude, Triput ti čukna, Puče puška i dr. Pesma o Stojankinoj tragediji tražila je naročitu atmosferu, ne mnogo veselu. Više je mogla da se čuje na slavama i tamo gde je mahom stariji svet. Nije ni odgovarala svakom pevaču.Rista Nikolić za Poljančane piše da su radi vere i ginuli. „O tome danas ima predanja, a u jednoj pesmi, koja se danas u Poljanici peva, opevana je smrt jedne devojke zbog vere“. Daje, potom, sedam stihova (odlomak) iz pesme o tragediji Džan Stojanke. Turčin (ime mu ne navodi) poziva Stojanku da primi islam i obećava da će joj kupiti svileni pojas. Ona ga odbija i gine. Rista Nikolić, izgleda, nije bio informisan da je pesma poreklom iz Vranja.Nepotpunu pesmu publikovala je i Vidosava Nikolić. Početak glasi:„Ajde, ajde, t'nke Džam-Stojanke,
ajde, ajde,more, da se turčiš!“Uobičajeno je: „Ajde, ajde, Tanke, Džam-Stojanke“. U drugom stihu treba da bude reč mori (za obraćanje ženskom licu). Zaista, pojedini pevači mešaju u upotrebi oblike more i mori.Potpuna i verovatno najbolja varijanta objavljena je tek 1967. godine. Pesmu je godinama pevala svojim toplim altom Stana Avramović Karaminga iz Vranja. Ujedno je ulazila i u repertoar najomiljenijih balada njene majke Magde Stojanović.Murat-aga poziva devojku da se poturči:„Ajde, ajde, Tanke, Džam-Stojanke,
ajde, ajde, mori, da se turčiš!“Četiri puta upotrebljena reč „ajde“ izražava njegovo bolno nestrpljenje. Stojanka pokušava da odloži svoju odluku neubedljivim razlozima:„Čekaj, čekaj, more Murat-ago,
nesam tkala, Murat, tulben bošče,
tulben bošče, Murat, veran platno“.Ali on je odlučan i ne želi da ga više muči neizvesnost:„Ajde, ajde, Tanke, Džam-Stojanke,
dosta čekam, mori, tri godine!“Murat je ostao na ulici, a Stojanka je otišla da pita svoju sestru, udatu za Turčina. Reči koje je poturkinja uputila Stojanki nisu samo savet da se za Murata ne uda nego i gorko životno iskustvo:„Turska vera, sestro, mlogo loša
jedan praznik, Tanke, u godinu,
pa i njega, mori, s puške čekav!“Džam-Stojanka se, nakon toga razgovora, s većom nepokolebljivošću i jačom moralnom snagom vraća Murat-agi i kaže mu prkosno i izazivački:„ajd' odatle, more Murat-ago,
glavu davam, a veru ne davam!“Preneražen i uvređen, aga se latio puške. Ranjena lepotica upućuje sestri bolni uzvik: „Izede me, sestro, tursko kuče!“. Poturčenica je hrabri:„Ne boj mi se, moja mila sestro,
od pušku ću, Tanke, lek da nađem“.Izraz „tursko kuče“ još više je ozlojedilo Murat-agu, podsraknuo ga da u zločinu istraje do kraja, pa se povratio i handžarom izboo svoju žrtvu.Balada je lišena svega onoga što opterećuje radnju. Ostalo je samo ono što čini suštinu događaja. Stihovi su istančani, a melodija dignuta na njaviši stepen. Pesma odaje gradskog pevača prefinjenih osećanja i retkog ukusa.

Kakve su savremene balade o Džam-Stojanki?U Vranju još nije zaboravljena. Mladi pevači je pevaju uglavnom onako kako su je upamtili od Stane Karaminge. Interpretator vranjskog melosa Staniša Stošić u neznatno izmenjenom obliku pevao je i preko radija. Pojedinci ga podržavaju, te se ta verzija nešto više čuje.Koliko se da utvrditi, ova balada je ranijih godina imala u gradu i svoje varijante. Starac Jordan Mladenović (iz Kovačke male je Nikola Mladenović od koga ju je naučio) prilično je zaboravio Džam-Stojanku. Ponegde se gubi i ritmička dikcija. Stojanka moli Murata da je čeka „do godinu dana“ da bi napravila „svil'no ruvo“. Do susreta dolazi „na Bin-češmu“.Pri pevanju pored „kaurska“ (vera) čuje se i „srpska“, a to je izmena novijeg datuma. Da bi se dobio deseterac, u pojedinim stihovima javlja se turcizam „džanam“ („I tuj puče, džanam, jedna puška“).Zapis Riste Nikolića dao nam je podstreka da za ovom baladom tragamo i u Poljanici. Gotovo je iščezla. Pevaju je stari pevači samo u izuzetno retkim prilikama – i to ne do kraja. Ne zna je celu i starica Stojanka Nikolić iz Dragobužda. Sestra Džam- Stojanke, poturčenica, naglašava verski momenat – turska vera „post ne znaje“. I zato, imajući u vidu svoje životno iskustvo, odlučno kaže:„Ne turči se, mori Džam-Stojanko,
ne turči se, mori Džam-devojko!“U planinskom selu Kostomlatici (pored same Poljanice) živi pesmopojka Mileva Stanković, koju su pre više godina samo radi pesama na mnoge svečanosti pozivali. Međutim, i ona balada o Džam-Stojankine zna najbolje i do kraja. Ipak se uočava da je ono što starica još drži u sećanju ostatak jedne izvanredne pesme, sa nešto širom predmetnom osnovom. Turče (ne: Murat-aga) traži od Džam-Stojanke da promeni veru ali ona želi da pita i oca. On je ubeđuje da se ne dogovara sa roditeljima jer je u turskom domu očekuje lep život:“Kude nas, mori, dva slunca grejev,
dva slunca grejev, dva vetra bejev!”Devojka se obratila najstarijem bratu, ali je on poslao sestri koja je već primila islam. Poturčenica je prvo uverava da se ne turči, a onda iznosi kakav je njen život u muslimanskoj porodici:“Tri godine slunce me ne vide,
tri godine vetar me ne duna!”Ukoliko, pak, iz kuće izađe, muž će je nožem iseći.

Džam-Stojanka je poznata i u selima između Vranja i Vladičinog Hana. Ovde je u nedavnoj prošlosti bila jedna od popularnijih pesama. U Jovcu je među dva svetska rata često pevao ovu baladu Vasilije Ristić, a od njega ju je čuo Milorad Antić kad mu je bilo petnaestak godina, i pevao je sve do 1960. godine. Melodičan početak izražava uznemirenu dušu i kao da nagoveštava nešto nesvakidašnje:“Ajde, ajde, mori Džan-Stojanko,
ajde, ajde, mori Džan-devojko!”Murat-aga je uporan i nepopustljiv u zahtevu da se devojka turči, a ona ga moli da pričeka još godinu dana kako bi spremila darove:“Da napravim, Murat, belo platno,
da darujem, Murat, bele bule!”Aga je neumoljiv, a Stojanka odlazi da pita svoju sestru. Poturčenica ubeđuje da se ne turči jer “u toj tursko” – “težak život”: “posti nema”, “gosti nema”, “crkve nema” i “sobor nema”. Mnoge stihove Milorad Antić izgovara po dva puta, a time još više ističe muzičku dimenziju. Ponekad se, pri tome, menja reč u sredini stiha:“Crkve nema, mori, sobor nema,
crkve nema, džanam, sobor nema”.Pošto je završetak zaboravio, pevač ga je prepričao. Stojanka je odlagala izjašnjenje pred Muratom za godinu jer je očekivala brata zaštitnika iz turskog ropstva. On je došao i ubio agu! To je kasniji sloj pesme, jer je Vranje, gde je pesma i ispevana, tako nešto nije uočeno.Petar Stanisavljević iz Bogoševa još je povremeno peva. Znam je, veli, onako kako sam je naučio od majke Kadivke, koja je živela oko sto godina. Kratka je i oblikovana kao skladna celina (oko dvadeset i pet stihova). Umesto Džam-Stojanka upotrebljena je samo reč Tanka. Hrišćanka je poslušala sestru i odlučno odbila Murat-agu:“Neću, neću, Murat, da se turčim,
glavu davam, a veru ne davam!”Aga je neumoljivu i nesalomljivu devojku ranio puškom. I dok je Tanka zapomagala, sestra ju je tešila:“A od pušku, Tanke, leka ima,
a on noža, Tanke, leka nema”.Čuvši to, uvređen i ljutit, Murat se vratio i zabio handžar u grudi ranjene devojke. I ovaj pevač izvesne stihove ponavlja, ali se tada javlja reč “aj”:“moju sestru, Murat, poturkinju,
aj moju sestru, Murat, poturkinju!”U pomoravskim selima blizu Vranja balada o Džam-Stojanki se više skoro i ne čuje. Ovde je i zakržljala; mnogi pevači pamte samo po nekoliko stihova. “Za Džam-Stojanku se odamna ne poje” – izjavljuje pevač. Ali takođe je nepobitna istina da su doskora u Rataju živeli starci koji su na večernjim svečanostima redovno pevali Džam-Stojanku. Na glasu je najviše bio Janča Stanimirović.Pevači izgovaraju, kako koji, Džam Stojanka i Džan Stojanka, što je, izgleda, poodavno tako. U Vranju je više Džam Stojanka, nego Džan Stojanka. Persijska reč džam znači prozorsko staklo, a džan – duša. U Vranjskom kraju se čuje poređenje “lice vu je čisto kako džam”. U narodu se kaže i “džan devojka” (devojka od lične vrednosti).Pesma sadrži i druge turcizme koji su bolje sačuvani upravo u gradskim varijantama (veren, turben, bošča).
(Nastaviće se...)

(Momčilo Zlatanović: "Narodno pesništvo južne Srbije", izd. Narodni muzej Vranje, 1982)

priredio Dejan Dimić