Iz knjige Lavirint zaborava Vojkana Ristića, novinara i publiciste iz Vranja, koja ima podnaslov Tajne iz istorije Vranja i juga Srbije, Vranje News, uz odobrenje autora, objavljuje priče o značajnim ljudima i događajima našeg grada i okoline. Priča o boravku kralja Petra u Vranjskoj Banji 1915. godine, je pred vama.
Piše: Vojkan Ristić
Bio je 15. april 1915. godine. Vranjska Banja se kupala u svojoj boji prolećnog sunca. Pred hotelom kraljevska kočija. Tiha kao nikada. Uz pomoć štapa, Petar, seda u kočiju.
„Kočijašu, aj ka Topoli, među mojim srpskim vojnicima“, zapoveda kralj.
Kočija tiho kreće od zgrade hotela ka izlazu Vranjske Banje. Skupilo se običnog sveta, ne znajući da poslednji put ispraćaju svoga kralja. Mašu, a on gladi bradu i ćuti. Zabrinuto gleda u nebo.
Lečeći se od kostobolje i verujući u isceliteljsku snagu tople mineralne vode, ostareli Petar stigao je u Banju početkom januara 1915. godine.
Svakodnevno je šetao. Razgovarao sa ljudima. Čitao štampu koju je redovno primao. Ćutao je, a žitelji Vranjske Banje gledali su ka njegovoj hotelskoj sobi.
„Ugasila se lampa, kod kralja. Sada i mi možemo da noćimo, kad on spava, Srbija je mirna“, komentarisalo se ispred kraljeve odaje.
Za Novu godinu, 13. Januara, u Vranjsku Banju stići će prestolonaslednik Aleksandar. Kraljevski voz bio je dočekan sa najvišim počastima i uz brojno građanstvo koje je došlo iz Vranja i okolnih sela.
Banjska sirotinja je od kralja na praznik dobila po 100 dinara. Celivali su mu ruku, a on odmahivao i bodrio ih da „budu Srbi, predstavnici pravoslavlja u svim vremenima“.
Kralj je sa prestolonaslednikom i princom Pavlom obišao i ranjene vojnike u Vili Balkan i razgovarao sa njima.
Svi su dobili pomoć. Te večeri održan je koncert u čast kraljevske porodice.
Rat je tutnjao sa daljine, a vesti bivale sve lošije po Srbiju. Noći za kralja sve budnije.
Lekari upozoravaju Petra da se zbog visoke teperature sumporne vode terapetuski kupa svaki treći dan. On to prihvata bez pogovora.
Nek mi ova voda pomogne, jer iako je topla, meni je za Srbiju hladno oko duše, govorio je ostareli kralj, koji je nailazio na veliku ljubav ljudi u Vranjskoj Banji koji su svakodnevno donosili cveće najdražem gostu.
Nije Petar Karađorđević sebi dozvoljavao potpuni mir.
Voleo bi da, iznenada posle doručka, kada nije bio na kupanju, svoje kočije potegne i obiđe bliske ljude u okolini.
„Na šta liči ova ćuprija na Južnoj Moravi. Ni mladi ljudi je ne mogu preći, a ni moja kočija. Treba da ginemo a ovde ni mosta za obične ljude nema. Neću davljenike pred onim što treba da bude herojstvo nas Srba", bio je ljut Petar, nakon povratka iz sela Žbevca u okolini Vranja.
Posle proslavljenog Vaskrsa u Vranjskoj Banji, kralj Petar je napustio lečilište 15. aprila 1915, krenuvši ka Topoli u susret srpskoj vojsci.
Pre polaska, kralj je lično hteo da pogleda račun troškova boravka. Istorija je zabeležila da je iz Kraljevske kase Petra Karađorđevića, „za kujnu plaćeno 1.018,65 dinara. Za sobu 300, ogrev 22, za konje i štalu 664,50 i razno 351,35...“
„Svuda je tvoja kuća. A moja je Srbija. U toj kući žive ljudi, kao i ovde u Vranjskoj Banji, i mi se moramo razumno poštovati i ceniti njihov trud, znanje i zalaganje. I oni imaju troškove što se mi lepo osećamo“, poručio je na rastanku osoblju hotela u Banji.
Lekovitost sumporovite vode na jugu Srbije u Vranjskoj Banji koristili su i Aleksandar i Draga. Ona se navodno lečila od steriliteta i podržavala lokalne stvaraoce uključujući i pisca Borisava Stankovića.
U pamćenju je ostao samo kralj Petar Karađorđević, u narodu nazvan imenom Kralj Pera i obožavan od strane ovih ljudi. U lečilištu, koje danas nosi ime Specijalna bolnica, postoji kraljeva kada , a isred bolnice i spomen-obeležje Petru Krađorđeviću.
