Roman Deca u magli, nova knjiga Vranjanca Srđana Tomića, otkriva istinitu priču o odbrani Vranja 1915. godine. O događaju kada su golobradi dečaci, ranjenici i starci branili Vranje od moćnog Prvog pešadijskog bugarskog puka. O događaju je u oktobru 1936. godine pisala "Politika", a Tomić, kroz snažnu narativnu konstrukciju ovog romana, podseća na decu koja su herojskim podvigom, iako na kraju poraženi od po brojnosti mnogo moćnijih Bugara, ušla u istoriju.
"Deca u magli" naslov je novog romana lekara, publiciste i multimedijalca iz Vranja Srđana Tomića, nakon što je u prošlosti objavio romane Buđenje usnulog i Milosrdni anđeo, koji su doživeli zapažen uspeh kod čitalačke publike.
Roman Deca u magli otkriva istinitu priču o odbrani Vranja 1915. godine.
Mada su Srbi i Bugari neposredno pre ovog događaja potpisali sporazum o uzajamnom nenapadanju, bugarska vojska ne samo da sprečava dolazak francuskih pomagača sa Solunskog fronta, već dolazi da zauzme Vranje. Zašto su se Bugari predomislili? Promenu njihove odluke "kupili" su Austrougari.
U Vranju su samo golobradi dečaci, ranjenici ili starci koji brane grad - o tome piše Tomić. Svi ostali su daleko odatle, sa srpskom vojskom. Moćno naoružani Prvi pešadijski bugarski puk napada Vranje, ali ostaju zatečeni otporom. Noć je i magla. Bugari pretpostavljaju da je Vranjancima pristila vojna pomoć i razmišljaju o njihovoj mogućoj brojnosti.
Vranjanci ništa ne pretpostavljaju. Oni znaju ko je iza mraka i magle.
Književnica Gordana Vlajić u recenziji navodi da je roman po svim svojim odlikama moderan, te da se u njemu "skladno, zanatski i misaono prepliću epsko pripovedanje i delikatna piščeva osećajnost različitih tananosti".
- Veština pripovedača ogleda se ovde, pre svega, u njegovom umeću da čitaoce zamađija "voajerističkim" pristupom likovima. I mada je "gvirenje u tuđe dvorište" ili "kroz ključaonicu" vremenom izgubilo predznak biheviorističke devijacije - još uvek je zavodljivo. Pa kada autor ovog romana zaviruje u džepove svojih junaka, u njihove šupe, iza taraba, u nedra njihovih žena, u srca ratnika, u misli i primisli - on okuplja svoje čitaoce i zadržava ih u netremičnom dočitavanju ove knjige, gradeći čvrstu i sugestivnu konstrukciju romana koji je istovremeno ratni, istorijski i esejistički.
On objedinjuje naučno-filozofski pristup, preciznu psihološku analizu i raskošan književni prepletaj u iskrenom nastojanju da ispriča istinitu priču istinitim jezikom likova koji, iako mrtvi, i te kako žive iz jednog-jedinog razloga: da bi prepoznali laž.
I upravo tu se nalazi izvorište ovog romana za koji još na početku kažem da je u celini istinit. Prođite kroz istoriju književnosti i nećete naići na trajna dela čiji autori nisu, stvarajući ih, izrazili svoje lične stavove - navodi Vlajićeva.
PROFIL
Dr Srđan Tomić rođen 1961. godine u Vranju. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u rodnom gradum, a Medicinski fakultet, specijalizaciju iz dermatovenerologije i postdiplomske studije pohađao u Nišu. Objavio je romana - Buđenje usnulog, Milosrdni anđeo i Deca u magli, kao i nekoliko stručnih knjiga, samostalno ili kao deo grupe autora sa profesorima Medicinskog fakulteta u Nišu. Ima međunarodne diplome iz kineske narodne medicine i biljoberstva. Bio je tokom profesionalne karijere upravnik Doma zdravlja u Bujanovcu i Doma zdravlja u Vranju. Eksterni je ocenjivač Agencije za akreditaciju zdravstvenih ustanova. Jedan je od osnivača Prijemno Trijažnog Odeljenja ZC Vranje, Centra za prevenciju DZ Vranje, Savetovališta za mlade i Društva za borbu protiv raka. Osnivač je i šef orkestra "Veseli doktori", koji je svojom autorskom muzikom uspešno nastupao i pobeđivao na više republičkih i međunarodnih muzičkih festivala. Orkestar je uspešno nastupao u "Kolarcu" i "Velikom narodnom pozorištu" u Beogradu. Komponovao je muziku za filmove i pozorišne predstave. Amaterski se bavi slikarstvom. Slike su mu izlagane u galeriji Akademije Nauka i Umetnosti Novi Sad. Oženjen je, otac dve ćerke koje su talentovanije od njega na svim poljima nauke i umetnosti.
Knjiga je iz štampe izašla u izdanju Udruženja književnika Vranja (UKV), u okviru edicije "Oblik" čiji je urednik Žikica Dimitrijević. On ističe da roman Deca u magli, pored književne vrednosti i dimenzije, ima "istorijsku i esejističku nit".
- Radi se o odbrani Vranja 1915. godine od Bugara, kada su Vranje branila deca, gimnazijalci, ranjenici iz bolnice, kao i starci, kopajući odbrambeni rov, šanac.
O tome je pisala "Politika" 14. oktobra 1936. godine, podsećajući na taj zaboravljeni podvig dece, koja ipak nisu odbranila grad, ali su ušli u istoriju.
No, sa podosta zakašnjenja autor ovog romana ih vaskrsava kroz svoje likove kao plod fantazmagorije samog autora, koji na književni način dočarava taj trenutak, ne vređajući nikog.
Istorija je, dakle, pretočena u književno delo, u dobro književno delo - navodi Dimitrijević u izjavi za Vranje News.
Lekturu za ovaj roman uradila je Ana Mitić Stośić, a knjigu je štampao Das sistem Vranje.
Objavljena je uz finansijsku podršku Grada Vranja, sredstvima odobrenim na konkursu za finansiranje projekata u kulturi za 2020. godinu.
IZVOD IZ RECENZIJE (Gordana Vlajić, književnica)
Čitajući "Decu u magli" povremeno će zalutati i čitalac. Učiniće mu se da je među vranjske branioce Šuntu, Milančeta, Polutku... ušetao i Vuk Isakovič. Pre svega zbog ritmike i jezika Srđana Tomića koji ne podražava, ali podseća na Crnjanskog. I na Stankovića. Na najbolje srpske pripovedače koje odlikuje jasan jezik, korišćenje lokalnog dijalekta u meri koja dopušta objektivnost i čuva razumljivost, poigravanje sintaksnom metrikom i znalačko čuvanje narativne konstrukcije. Književno predstavljanje ovako tragičnog događaja bez upućivanja ijedne osude ili, kako bi savremenici rekli, "govora mržnje" , dolazi sa čistih obraza samo vrsnih pisaca.
I kao što Vuk "mišljaše ako ga i budu pokrstili silom, neka ga bar ne dobiju treznog", tako su i dečaci u magli žudeli da ispiju sve znanje i ne postradaju neuki, sve i da ih Bugari pobiju. Neiskustvo i dečačka naivnost ovih petnaestogodišnjaka ne veruje da smrt postoji, jer je nikada nisu "doživeli". Uplašen čovek ume da zamukne, ume i da bude raspričan. I razgoropađen. Ne samo dobro proučenom leksikom i psihološkim tonom, već služeći se precizno probranim stilskim figurama, izrekama i opaskama, Srđan Tomić ovim, u suštini kratkim romanom, ispisuje sagu o narodu sa juga Srbije detaljno iscrtavajuće njihove psihološke profile ili ističući njihova filigranski detaljna promišljanja, kao u rečenicama "bol u zglobovima ga je glodala poput bezubog psa..." ili "kroz nekoliko sati deci su klonule glave; kao knjige koje su našle svoj mir naslonjene jedne na druge u policama..." ili "Ljudi s kičmom od testo, nikad nisu bez hleba", "Nema ljubav bez bol, reče zajac i zaripi ježa", "Ako te zveknem, u svakog čoveka svetitelja ćeš da vidiš", "Da glasanje može nešto da promeni, vlast bi najpre ukinula glasanje"...
Izdvojiti citat iz knjige koji će pokazati umeće pisca i privoleti čitaoce da odaberu upravo ovo delo, teško je za onoga ko to treba da učini. Nosi nedužnu odgovornost i nužni element subjektivizma. Kao pisac i čitalac „sa stažom“ usuđujem se da izdvojim deo od svega nekoliko redaka, dijalog vremešnog Murče i četrnaestogodišnjeg Čuljka. Na nekoliko desetina metara od bugarske vojske, oni se došaptavaju. Znaju da su do zuba naoružani pešadinci veoma blizu, ali ih ne vide. Magla je gusta. Noć je bez mesečine. Ipak, izvidnica je tačno odredila položaj. Ovaj razgovor dvojice muškaraca, jednog koji je tek zakoračio u život i koji ne nazire ni pojam ni postojanje smrti i drugog koji zna da je konačnost na par sati i na nekoliko koraka od obojice - obasjava besmisao ratovanja nepretencioznom emotivnošću svojstvenom najboljim "od pera":
- Nemoj da ti je palo na pamet da pogineš - pokušava starac, zvani Murča, da ohrabri mladog borca. Imao je tvrdo, kao u kamenu isklesano lice, i hrapav glas, kao da vuče pušku po kaldrmi.
- Zašto?
- Mali si rastom. Nema za tebe sanduk. Svi ostali su pogolemi ljudi - nastavi Murča nepromenjenim tonom.
- Pa što?
- Da ne tropaš kao zvečka kad te nosimo na groblje. Mora da te podglavimo sa ćilimi i jorgani, a to košta.
- Onda te puštim da ti prvi pogineš - unervozi se Čuljko.
- To sam i ja hteo da ti kažem. Ako ponovo jurišamo, ti trči iza mene. Beše si moje...
Srpska istorija podseća na santu leda. Zahvaljujući posvećenicima poput Srđana Tomića, otkriven je vrh ledenog brega. Koliko je još pod vodom? Ko će ispisati knjige o spaljivanju srpskih i ćiriličnih knjiga od strane "oslobodilaca" tokom Prvog svetskog rata, o zabrani upotrebe srpskog jezika, srpskih običaja, izbacivanju "ić" iz prezimena... ? Cilj je bio pobugariti Vranje i celu oblast. Ako čujete ovih dana, više od 100 godina kasnije od događaja opisanih u ovom romanu, kako je Međunarodna organizacija za standarde konačno priznala postojanje odvojenih jezika – srpskog i hrvatskog, ali da su zato, od tada, svalatinična izdanja deo hrvatske kulturne baštine – istina je. I to valja promeniti. Jedan od načina je odabrati da budemo kao Šunta, glavni lik Tomićevog romana. Da se na njegov način borimo za istinu. Uporno i nekrvavo. Bezpogovorno i neprekidno.
Značajno književno delo je u stanju da se pridigne iz stoletnog usnuća i da učini da čitaoci u redovima pisanim pod čkiljavim svetlom petrolejki prepoznaju svoju sadašnjost. Da se na taj način obodre i da zakorače u oblikovanje svojih budućnosti. Četvrto književno delo Srđana Tomića, biljobera i lekara, slikara i književnika, potvrđuje da je naša književnost bogatija za još jednog autora samosvojnog rukopisa kojim obujmljuje dragocene teme deleći ih kao eliksir ovom, za istinom, ožednelom narodu.
Istine su uvek kosti u gušama onih koji bi da ih progutaju ili oštrice pod grlima onih koji bi da ih izgovore. Otuda istine ne mogu biti ni predjela ni deserti na trpezama globalnih informacija, ali treba da su na lokalni trpezama. Svakodnevno.
