Kako je jedan od najznačajnijih Vranjanaca stvarao umetnost od prava

Doktor pravnih nauka i profesor, teoretičar i filozof prava i sociologije Đorđe Tasić rodio se u Vranju 25. oktobra 1892. godine. Otac Rista bio je opštinski pisar, a mati Paraskeva domaćica. Porodica je bila siromašna, a kuća puna dece, pa se jedva sastavljao kraj s krajem. Majka, tipična vranjska žena – skromna i vredna, uspevala je ipak da učini da to siromaštvo ne bude sasvim vidljivo; njena brojna deca nisu bila samo lepo vaspitana nego i odnegovana i uvek čisto i pristojno odevena, kao da u kući nije vladala oskudica.

Tasić je u Vranju završio osnovnu školu i šest razreda gimnazije, a sedmi i osmi razred sa velikom maturom u Trećoj beogradskoj gimnaziji. Uvek je bio primeran i odličan đak, stalno nagrađivan.

Školske 1911/1912. upisao se na Pravni fakultet u Beogradu koji je, zbog ratnih prekida, završio 1919. godine, opet sa odlikom. Već naredne godine, 15. maja 1920. s odlikom doktorira, sa tezom „Problem opravdanja države“, koju brani pred komisijom sastavljenom od tada naših najpoznatijih pravnika i teoretičara. Predsednik je bio Živojin Perić, a članovi Slobodan Jovanović i Toma Živanović.

Iste godine izabran je za docenta Pravnog fakulteta u Subotici, a od 1922. godine pa do jeseni 1930. je profesor ljubljanskog Pravnog fakulteta. Od 1930. do 6. aprila 1941. godine bio je profesor Pravnog fakulteta u Beogradu. Izbijanje rata ga zatiče na položaju dekana fakulteta.

Okupator ga udaljuje sa te visokoškolske ustanove, ali će potom okupatorski pomagači zahtevati od Tasića da drži predavanja na kvinslinški organizovanom fakultetu, što će on odbiti. Četvrtog novembra 1941. godine okupator ga zatvara kao taoca u logoru na Banjici, a posle puštanja će ga kvinslinška specijalna policija prizivati, saslušavati, maltretirati, da bi ga 25. avgusta 1943. godine Gestapo ponovo uhapsio i već sutradan streljao negde na Sajmištu. Tako je Đorđe Tasić mučeničkom smrću završio svoj kratak, ali veoma plodan život.

Tasić je bio izvanredno talentovan, ali isto tako i vredan, što će se ispoljiti već u osnovnoj školi, i uvek se posle potvrđivati. Zanimljiv je podatak da je on kao đak prvog razreda osnovne škole toliko impresionirao svoje učitelje da su, neuobičajeno, njemu poverili zadatak da na svečanoj svetosavskoj priredbi održi govor pred gostima. Takođe treba, u ovom kontekstu, da je već u Vranjskoj gimnaziji Tasić stalno bio vrlo aktivan u đačkoj literarnoj družini „Zaštita“. Na sastancima družine najčešće će se čitati, pored sastava Bore Stankovića, i njegove pripovetke, pesme, književne ocene.

Sa dolaskom na univerzitetske studije, Tasić počinje i s objavljivanjem svojih književnih i naučnih radova. I otuda stalno vredno radi, piše i objavljuje svoje radove. Oblast njegovog interesovanja je široka, ali se on sve više opredeljuje za naučno-filozofska istraživanja. I tu on sada ispoljava svu svoju širinu, talenat i vrednoću.

U našem društvenom i pravnom životu nije bilo problema o kojem Tasić nije pisao. Stvarao je poput umetnika, nekako stalno žureći, kao da je predosećao da neće imati dug život, da će mu ga nekako prekratiti, a on bi toliko imao i hteo da uradi, saopšti. Svuda je bio aktivan i dinamičan: gotovo da nije bilo, između dva rata, značajnog časopisa ili zbornika u kojem se nije pojavio po koji njegov naučni prilog ili studija. Vredi ovde ukazati da se, ako igde, kod Tasića i u njegovom naučnom radu otkriva da stvaranje u pravu može imati i umetničke odlike. Trebalo je samo na komemoraciji, koja je za njega održana na Pravnom fakultetu u Beogradu, čuti tekstove po izboru iz Tasićevih dela koji je učinio prof. Radomir Lukić (inače Tasićev đak), a čitalo dvoje studenata, pa shvatiti i osetiti ne samo zrelost i dubinu njegovih misli, nego i umetničku lepotu njegovog kazivanja.

Tasić je u radu bio neumoran: prosto je sipao naučne raodve kao iz rukava, radio je zaista kao da ne zna za umor, odmor i predah. A bio je, u svojim mislima i naučnim stavovima zreo, dubok i originalan iako je, kako rekosmo, polje njegovog interesovanja bilo veoma široko.

Pisao je na našem i više svetskih jezika (njegovu bibliografija radova na srpskom objavio je autor ovog teksta R. Simonović, p.p). Ostaje da se posebno pripremi (i objavi) bibliografija Tasićevih radova objavljenih na stranim jezicima koji su verovatno bili i najznačajniji sa gledišta njegove afirmacije kao svetski priznatog teoretičara i filozofa prava. Do kojih je visina u ovom pogledu Tasić dosegnuo svakako rečito govori činjenica da je jedan od najvećih, ako ne i najveći pravnik XX veka, Francuz Leon Digi, u svom četvorotomnom Sistemu prava in extenso reprodukovao tekst Tasićeve čuvene uporedne studije o Digiju i Kelsonu, napominjući da misli da on sam ne bi mogao da da bolju naučnu analizu svog i Kelsonovog učenja. Poznati nemački profesor i teoretičar prava Karl Šmit je toliko cenio Tasića kao naučnika da će u predratnim godinama jednom jugosovenskom doktorantu dati kao temu za doktorsku disertaciju naučno delo Đorđa Tasića.

Neka vrsta pionira u sociološkim istraživanjima u nas, Tasić će 1935. godine biti osnivač Društva za sociologiju, koje će okupiti naše najbolje snage koje su se interesovale za sociološke pojave u našoj zemlji i njihovo naučno izučavanje. S oduševljenjem će raditi i u ovoj oblasti, i toliko će proniknuti u sociološko da će pristupiti pripremanju velikog dela o tumačenju zakona uvodeći kao nešto novo u pravnoj nauci sociološki metod. Zbog prerane nasilne smrti to delo, nažalost, neće završiti.

U godinama 1939-1941. Tasić je urednik Arhiva za pravne i društvene nauke. U tom časopisu će, uostalom, njegovi tekstovi ispunjavati veliki broj stranica tokom, manje-više, celog međuratnog perioda.

Kao čoveka Đorđa Tasića su krasile najlepše ljudske vline: skromnost, poštenje, iznad svega dobrota. Biće uvek pun razumevanja za čoveka i njegove teškoće: uvažavaće tuž rad i tuđe misli. Pomagao je ljudima kadgod je bio u prilici, i nikada nikom nije činio nažao. Jednom rečju, duboko je bio odan ljubavi za čoveka. I utoliko je morala biti strašnija njegova tragika kad se našao pred puščanim cevima krvnika koji se spremao da ga ubije.

S posebnom je ljubavlju Tasić cenio slobodu čoveka. Interesima našeg čoveka i naše nauke bio je bezgranično odan. Biće, na Beogradskom univerzitetu, jedan od najomiljenijih profesora, naročito među progresivnim studentima. Tasić nije bio političar, ali su njegovo poštenje i progresivni stavovi kao nadahnuće delovali na naprednu univerzitetsku omladinu.

S približavanjem rata, reakcionarne snage, fašistički orijentisane, nastojaće i u našoj zemlji da ojačaju svoj uticaj, pa će se to osetiti i na Univerzitetu, između ostalog i u njihovim naporima da ukinu ili bar suzbiju univerzitetsku autonomiju. Tasić se upravo u to vreme našao na položaju dekana Pravnog fakulteta, pa će se i inače, a posebno na Univezitetskom senatu, energično suprotstaviti takvim naporima. Poštenog stava, pritom intelektualno nadmoćniji, bio je reakcionarnim članovima Saveta velika smetnja u realizaciji „takvih nazadnih ciljeva ograničavanja slobode i suzbijanja autonomije na Univerzitetu“. Time će, naravno, navući na sebe gnev i mržnju tih ljudi koji će, u okupacijskim danima koji su ubrzo zatim došli, pasti u najsramniju izdaju denunciranja svog univerzitetskog kolege profesora Tasića.

Takav čovek, Đorđe Tasić je, inače, svestrano obrazovan i sa znanjem svetskih jezika, bio uopšte jedna univerzalna ljudska figura, koja se radovala čoveku i njegovim naporima i uspesima u izvlačenju iz zaostalosti i primitivizma.

Mada mu je bilo samo nešto preko pedeset godina, Tasić je ostavio, na našem i stranim jezicima, preko četiri stotine objavljenih radova. Bio je izvanredno vredan i plodan pisac – počev od 1912. godine nije bilo godine a da u njoj Tasić nije objavio pokoji književni ili naučni rad. Pred njegovim ogromnim naučnim delom, uprkos tome što nije dugo živeo, čovek ostaje zbunjen i zadivljen. Bio je veliki mislilac i naučni stvaralac.


Tekst je izvorno objavljen u Vranjskom glasniku (knj. XXIII, 1990 god)