Razgovarao: Bojan Tasić
Eto Vas ponovo u Vranju, nakon jako uspešne Nečiste krvi, pred nama je novi projekat Ništa nećemo zaboraviti po motivima romana Vere Cenić, profesorke književnosti, spisateljice i prvog doktora nauka iz Vranja. Ko je došao na ideju da radite predstavu baš po motivima romana Kanjec filjma i Ista priča?
Đorđević: Ispostavilo se da je uprava vranjskog pozorišta razmišljala o tome da u nekom trenutku rade predstavu po delu Vere Cenić, sa druge strane i sam sam razmišljao o toj mogućnosti. Kada sam bio na neformalnom sastanku sa direktorom pozorišta Nenadom Jovićem i umetničkim direktorom Bojanom Jovanovićem, predložio sam da radimo nešto Verino. Obojica su to zdušno prihvatili, jer su nam se mišljenja poklopila. Otprilike sam znao da ne bih, posle Nečiste krvi, ponovo radio nešto od Bore Stankovića. Zato sam tražio i želeo da radim nešto što je lokalno, a što je opet univerzalno. Za Verine romane i njihovu tematiku sam znao od ranije, zbog čega sam i ponudio da baš radimo ova dva romana. Tema nepravde je jako univerzalna i meni jako inspirativna. Mislim da je ona obeležila svaki moj proces, i sve komade koje sam birao. Sve se spojilo u jedno, da sam ja u tom trenutku čitao Verine romane, da su oni sami želeli da rade nešto njeno i ta tema koja me određuje.
Koliko je bila zahtevna sublimacija oba romana, zajedno sa Vranjem, sa nepravdom i Golim otokom koji veže celu bivšu Jugoslaviju, a ne samo Vranje?
"Uglavnom se prvo konsultujem sa dramaturškinjom Tijanom Grumić, kada čujem njeno mišljenje uporedimo utiske. Što se ovih romana tiče, utisci su bili jako slični, znali smo kako želimo da ih dramatizuje. S tim što smo akcenat hteli da stavimo na prvom romanu Kanjec filjma, zbog njegove slikovitosti i iskustva na Golom otoku. Potom smo se dogovorili da to ide integralno, mada neke delove nismo portretisali, većinu jesmo. Želeli smo da iz drugog dela, romana Ista priča, koristimo samo pojedine motive koje bi mogli da provučemo iz prvog romana. Pošto u drugom romanu Vera ide mnogo dalje, tu se samo pojavljuju Brana Marković i Slavka Pogačarević kao isti motiv. To je ono što smo mi i zadržali".
Deluje mi da je bilo zahtevno prostorno označiti, kako se dostiže univerzalnost ovakve kompleksne priče i ono što karakteriše junake?
"Želeli smo da prostor i likovnost tog prostora budu što prazniji kako bi u njega uneli sve te sudbine. Nismo želeli nikakvu opterećenost ikonografijom Jugoslavije. U jednom trenutku se pojavljuje samo mapa, ali bez zastave i petokrake, Tita i crvene boje. Oko njih je sve sivo. Siva boja ovde označava mermer, jer je na Golom otoku navodno bilo preduzeće za kopanje mermera, zbog čega sve deluje kao jedna velika mermerna soba ili blok mermera. Potom se u pauzi taj mermer, kao i Jugoslavija, raspadaju. Što nas dovodi do drugog dela predstave gde se suočavamo sa posledicama. Nema kompaktne države koja je bila uređena soba sa svim svojim neuređenostima".
Kako se postavljate spram dominantog prisustva ženskih junakinja u predstavama koje radite? Imate dramaturškinju kao stalnu saradnicu, ali gde kod sebe pronalazite to uporište?
"Mislim da to ima dosta veze sa gore spomenutom nepravdom. To je univerzalna tema jer se prema ženama i dan danas primenjuju sve vrste nepravdi. Nažalost, mislim da će se primenjivati dokle god je na vlasti patrijarhat koji tlači. Ženska sudbina je, na žalost, ta nad kojom se sprovodi nepravda. Zbog toga želim da dam glas ženama koje su u poziciji u kojoj jesu. Oslanjam se dosta na Tijanu koja je spisateljica. Dosta smo se vodili time i kada smo radili Nečistu krv, jer nepravda jeste u celoj toj liniji žena do Sofke i nakon nje. Žrtve se smenjuju dok sudbine ostaju iste, zbog čega one u predstavi prenose svoju sudbinu kroz pelcer kose. Na Golom otoku smo, takođe, želeli da portretišemo kako njihova sudbina nije bila važna, one su sve bile izdajnice i gotovo. Neko je odlučio da si izdajica i nemaš nikakva prava. Uprava logora će ti staviti do znanja dok to ne shvatiš. Martin Pribešić, koji je napisao studiju Golog otoka, u jednoj rečenici govori kako je ženski logor (iako je trajao kraće) bio mnogo brutalniji od muškog. To opet ima veze sa patrijarhatom, jer se i upravnica logora Marija Zelić mora dodvoravati nadređenima koji su muškarci. Mora da bude brutalnija, ne bi li ti muškarci tretirali jednakom. Sam komad kaže da je to bila škola uzajamnog ponižavanja".
Profil
Jug Đorđević rođen je 1993. godine u Vranju, gde je završio osnovnu i srednju školu. Diplomirao je na Katedri za pozorišnu i radio režiju Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi prof. Nikole Jevtića i Dušana Petrovića. Tokom studija radio je kao asistent režije vodećim rediteljima iz zemlje i regiona. U profesionalnoj karijeri iza sebe ima više od petnaest režija, kako klasičnih tako i savremenih dramskih tekstova. Radio je u pozorištima širom Srbije – Pozorištu Bora Stanković u Vranju, Kraljevačkom pozorištu, Narodnom pozorištu u Beogradu, Narodnom pozorištu u Somboru, Narodnom pozorištu Užice, Narodnom pozorištu Niš, Beogradskom dramskom pozorištu, Gradskom pozorištu Čačak i drugim. Dobitnik je nekoliko nagrada za svoj rad, među kojima dva puta Specijalne nagrade na Festivalu profesionalnih pozorišta Srbije Joakim Vujić – za predstavu Kepler 452-B (koju deli sa Tijanom Grumić) 2018. godine i predstave Sumnja, odnosno Triptih o radnicima 2019. godine, kao i nagrade za najbolju režiju predstave Nečista krv na 5. festivalu Šabačko proleće. Predstava u njegovoj režiji - Uspavanka za Aleksiju Rajčić - dobitnik je Sterijine nagrade za najbolju predstavu 68. Sterijinog pozorja.
