Glumac Leskovačkog pozorišta Ivan Janković bio je član žirija 16. Malog Joakima, festivala predstava za decu profesionalnih pozorišta Srbije, koji je u proteklih nedelju dana održan u Vranju. To je bila prilika za razgovor s njim o dečjem teatru, predstavama koje radi u matičnom pozorištu u Leskovcu, festivalskoj publici i važnosti pozorišnih festivala.
Razgovarao: Bojan Tasić
Vranje
Koliko dugo se bavite dečjim pozorištem?
"Dugi niz godina bavim se, kako pozorištem za decu, tako i pedagoškim radom sa decom u okviru različitih dramskih studija. Zajedno sa svojom suprugom Majom. Jako mi je blisko pozorište za decu i rad sa decom. To volim da radim i u svom matičnom pozorištu, kao i samostalno".
To znači da često igrate dečje predstave?
"Imam mnogo odigranih dečjih predstava, naročito u svom matičnom pozorištu. Mislim da su te predstave jako važne. Moram spomenuti i amatersko pozorište, evo zašto. Naime, važno je zbog mogućnosti razvitka mladih snaga i ozbiljnih rezultata u profesionalnom pozorištu. Dakle, ulaganje u dečje pozorište, u predstave, u razvijanje ljubavi prema pozorištu kod dece je ulaganje u budućnost pozorišta".
Kakvo je stanje u vašem matičnom pozorištu, u Leskovcu?
"Mi dosta ulažemo u produkciju predstava za decu. Trudimo se da angažujemo dobre reditelje, da scenografija, kostimi i ostali aspekti budu na visokom nivou".
Kako ste to postigli?
"Pre desetak godina uveli smo termin: „Nedelja u dvanaest“. Mi smo u početku imali male grupe dece koja su dolazila na te dečje predstave nedeljom u dvanaest, da bi nakon prve sezone dobili pune sale. Više se niko ne pita koja je predstava, nego svi dolaze nedeljom u pozorište. To je važno, jer su upravo ta deca možda budući reditelji, teatrolozi, dramaturzi, glumci, ili ono što je još bitnije - buduća pozorišna publika! Neko ko je naviknut i zadojen pozorištem. Koji će s njim biti u posrednom ili neposrednom dodiru".
Da li to znači da repertoar pozoriša u Leskovcu podrazumeva podjednaku zastupljenost dečjih predstava sa večernjom scenom?
"To je pitanje za upravu. Po godišnjem planu, to nije uvek isto, uglavnom jesu obe scene zastupljene podjednako. Naravno, sve to zavisi od spoljnih saradnika, od budžeta i čitavog niza okolnosti. Jer, pozorište je živa stvar".
Verujem da se to odrazilo u pozivima na festivale?
"Samim tim što ulažemo u predstave, nakon dve godine počeli smo da obilazimo festivale i obilazimo zemlju. Dobijali smo nagrade, što jeste rezultat tog zalaganja. Mada čitav naš ansambl dečje predstave igra sa podjednakim zalaganjem kao i na večernjoj sceni".
Kakva su deca kao publika?
"Dete ne ume da podilazi, ne bavi se politikom, već to što misli odmah izgovori. Svih ovih dana i večeri gledam lica dece dok gledaju predstave. Oni kojima je dosadno to ne umeju da kriju, da bi se opet krajnje involvirali kada im predstava postane interesantna. Mnogo je lepo igrati za njih".
Koje predstave trenutno radite u Leskovcu?
"Imao sam premijeru u nedelju, nakon čega sam se kroz par sati uputio na festival Mali Joakim. Reč je o predstavi Priča o Tarzanu, po tekstu Peđe Trajkovića, u režiji Igora Damjanovića. Trebalo bi da radimo novogodišnju predstavu, ali o tome ću čuti po svom povratku. Takođe, u Vranju smo na Malom Joakimu igrali predstavu Uobražena Margareta, u čast nagrađenih, po istoimenoj bajci A. S. Puškina u režiji Miodraga Dinulovića. Drago mi je da sam igrao za publiku s kojom smo zajedno šest dana gledali predstave. Uživali smo svi zajedno i slavili pozorište".
To je jako bitno, a čini mi se da to stalno zaboravljamo.
"Uvek se radujem, kada god vidim dobru predstavu. Zato što su to predstave srpskog pozorišta. Mnogo mi je drago kad vidim da publika uživa. Nagrade jesu važne, ali nisu najbitnije. Bitnije je imati predstavu kojoj se publika raduje i koja je na repertoaru godinama, nego da dobijemo potpis i nagradu, a da se ta predstava odigra pet puta".
Na žalost, sve je manje gostovanja koja nisu u okviru nekog festivala...
"Festivala ima dovoljno, treba gostovati. Stvari su mnogo proste. Pozorište postoji zbog predstava, a nema predstava bez publike. Bitno je da glumci prezentuju to što rade u više gradova. Publika voli da vidi nova lica, nove predstave, novu energiju. Ne samo publika. Glumci vole da promene scenu, partnere, dobiju novu povratnu energiju. Jer, kada stalno radite sa nekim, odlično se poznajete i nema iznenađenja. Svi mi imamo neku svoju pozorišnu estetiku i pogled na pozorište. Kažu da slikari kada slikaju poretret, slikaju deo sebe. Isto je sa rediteljima. Od svakoga učimo, bez obzira da li nam se neko manje ili više sviđa. Iz svega toga se nešto nauči, što je jako važno. Jer, čovek se uči dok je živ".
