U veku postojanja vranjskog teatra glumica Kristina Janjić Stojanović (38) tek je druga žena na njegovom čelu. Diplomirala je glumu na Akademiji umetnosti u Novom sadu, u klasi reditelja Ljuboslava Majere. Rođena Vranjanka od početka svoje glumačke karijere i pre studija bila je primećena. Ambiciozna, stroga, a na sceni autoritativna u svim likovima koje je tumačila od onih iz dela Bore Stankovića, do najnovije u Čehovljevom Galebu. Njene kreacije su uvek pune emocija, uz veliku energiju na sceni, a sve u skladu sa rediteljskim zahtevima. Kao glumica predvodi tu žensku tešku artiljeriju – snagu ansambla, po čemu je u dužem vremenskom periodu prepoznatljivo Pozorište Bora Stanković. U martu je imenovana za direktorku pozorišta, u vreme kada je četvrti put postala majka. Pre podne u kancelariji, uveče na sceni, ostatak dana uz porodicu i decu. Za Politiku je s njom, o aktuelnom trenutku vranjskog teatra i planovima u 2025. godini, razgovarao dopisnik Vojkan Ristić.
Iz ugla glumice i sada aktuelne direktorke Pozorišta Bora Stanković kako vidite godine ispred nas, kada je u pitanju teatar koji često cinkari realni život?
"U poslednjih nekoliko godina imamo sučeljavanje sa realnošću u kojoj se pozorišna estetika mnogo promenila. Koračajući sa vremenom i prateći nove moderne forme, pozorište je doživelo vidljive promene. Nove forme su pred nama i sa nama. Promenio se pozorišni jezik kojim se obraćamo publici. Očekujem da se taj tempo promena malo utiša, jer ne može sve i svja biti umetnost. Takav odnos bi doveo do prezasićenja. Mi radimo i živimo, zajedno sa našim porukama koje neko treba i može da konzumira. U vremenu pred nama možda nas publika iznenadi i mimo trendova natera na korak unazad".
Pozorište u geografskoj provinciji, ima dodatni zadatak da svojim radom uči, obrazuje i stvara kulturne vrednosti. Kolika je trenutna snaga pozorišta u Vranju da menja i stvara neke vrednosti, a da pritom ne naruši već postojeće u skladu sa nametnutim novim tendencijama?
"Kada se pozorišni život u jednoj sredini dešava pod trajnim autoritetima kao što su pisac Stanković ili filosof Justin Popović onda on nužno mora da prati i usavršava to kulturno nasleđe. Na nov moderan način. To je jednostavno tekovina vremena. Naša misija ovde na jugu Srbije jeste da teatar bude platforma talentovanim ljudima i njihovim idejama za novo iskazivanje, da bude veza i unapređenje različitosti u razmišljanju. Samo tako i ova kuća može da bude pravi generator novih ideja. To samo može da na moderan način usavršava naše nasleđe i najbolje predstavlja u ovim burnim vremenima".
Možda je lakše kada iskusna glumica preuzme da upravlja jednim sasvim kompleksnim sistemom kakvo je pozorište uopšte, pa i ovde u Vranju. Uz to, imate i četvoro dece. Glumica, direktorka majka, mnogo funkcija?
"Verujem da je iz ugla zaposlenih lakše i donekle jednostavnije kada je na čelu pozorišta neko ko je iz kuće, neko ko je tu sa kolegama i najbolje razume taj kompleksni sistem svetala, zavese, zvuka, šminke, kostima ... Moja prednost je i u tome što sve kolege znam, a i oni mene. Koliko sam u kancelariji, toliko sam i na sceni. Uvek sam s njima da u hodu zajednički rešavamo probleme. Ja imam, pored scene i kancelarije, i svoju porodicu. Za mene je najvažnija uloga koju ću večito igrati, a to je uloga majke četvoro dece. To je uloga za koju se do kraja života nagrađeni na najbolji mogući način. Suprug i deca daju im dodatnu energiju da budem jaka na čelu kuće, ali i na sceni".
Da li ste u svojoj dosadašnjoj karijeri i u mnogo odigranih uloga uspeli da primetite da pozorište može da utiče na pojedinca, društvo?
"Na pojedinca, gledaoca svakako da. Na čitav sistem – malo teže. Koren pozorišta je da oplemenjuje svoje gledaoce, takođe i da im postavlja pitanja, da ih savetuje, da ukazuje na ono loše, da preispituje dešavanja. Ako posle bilo koje predstave koju odgledaju iz sale izađu upitani, ali i spremni da odgovore na pitanje sa kojim se u životu suočavaju, onda smo uspeli, jer smo na kratko probudili u njemu svest o onome s čim se suočava, a to nije samo teatar već i stvarni život".
Koliko likovi iz literature koje ste tumačili utiču na vaš realni odnos sa ljudima kada niste u kostimu i na sceni? Imaju li oni nekakav uticaj i kakav?
"Svaka odigrana uloge, pa i nakon što predstava bude skinuta sa repertoara, otvara novu fioku u arhivi duše glumca. Često toga kao da nismo svesni,a, ipak se to dešava kako dalje koračamo kroz život. Prednost naše profesije je da na osnovu svake prethodne uloge stičete iskustvo, taj rafinman koji vas čini boljim, jačim, inspirativnijim za narednu ulogu. Bude često i obrnuto. Ponekad vam i privatni život da motivaciju da nešto sa ulice ili iz prodavnice iskoristite na sceni. To ide s godinama na sceni, ali i u životu".
Koju „ulogu” sada kao žena direktorka teatra silom prilika morate da „igrate” u javnom životu?
"Ulogu poslovne žene. Pozicija na kojoj sam sada zahteva bavljenje menedžmentom, ekonomijom, pravnim regulativama. Bavim se svim onim s čime se do sada nisam mnogo sretala u životu. Ovu funkciju smatram dobrom prilikom da naučim neke nove stvari. Nikada u životu ne znate kada će vam nešto što znate biti potrebno".
Šta možemo očekivati od Vas kao glumice, ali direktorke Pozorišta Bora Stanković u 2025. godini? Koji ste cilj sebi u snovima postavili ?
"Duboko u srcu najviše priželjkujem da se publika vrati u pozorište. Imam utisak da smo zbog haotičnog vremena u kome živimo, gde je sve brzo i nema se vremena ni za druženje, ni za uživanje, izgubili vreme za nas same, ali i za prijatelje. U takvom prostoru izgubilo se i interesovanje za kulturu i umetnost. Treba osluškivati publiku, ponekad joj podilaziti, servirati ono što oni žele da vide, opustiti ih nakon teškog dana... Potrudiću se da u našu zgradu, na neku od predstava, dođu i oni ljudi koji u nju nikada nisu kročili".
Glavom kroz zid
Da li ambicija u vama izaziva strah, sumnju, ili vas čini iskrenijom i jačom u onome što ste namerni da postignete?
"Navikala sam da sve što u životu radim, to činim odgovorno i posvećeno. Nekada previše srčano, ali ne mogu drugačije. Na pozornici sam na svom terenu i tu nema bojazni, dok na drugoj poziciji, umem da strahujem zbog prevelike odgovornosti. Ali, kada imam jasno postavljen cilj, tada upornost prevlada i umem da idem i glavom kroz zid. Dohvati vas ta neka luda snaga koja u meni prevlada i vodi me, čini jačom da ostvarim zacrtani cilj".
