Tatjana Mandić Rigonat gostovala je sa Narodnim pozorištem u Beogradu i predstavom Naš razred (tekst Tadeuša Slobođaneka) na 43. Borinim pozorišnim danima. Predstava u njenoj režiji i adaptaciji osvojila je simpatije ljubitelja pozorišta u Vranju i za sada, nakon tri takmičarske večeri festivala, vodi u konkurenciji za nagradu publike. Gostovanje Tatjane Mandić Rigonat, višeznačne i višestrane pozorišne autorke, bila je prilika za intervju s njom o pitanjima sa kojima se suočava savremeno pozorište.
Razgovarala: Ana Ogrizović
Prvo pitanje se odlično nadovezuje na razgovor za okruglim stolom koji je održan nakon predstave, pošto se nadovezuje na problematizaciju festivala i selekcija. Šta konkretno za Vas znači selektovanje na Borine pozorišne dane?
Tatjana Mandić Rigonat: Mi smo veoma srećni što smo selektovani. Mislim da su festivali bitni, jer pružaju mogućnost da u određenu sredinu, koja nije Beograd, dođu predstave i da one žive van prostora u kojima nastaju. Dobro je za određenu sredinu da preko festivala dobije uvid u različite probleme koji se u pozorištu tretiraju. Kao i na koje sve formalne i estetske načine. Mislim da su sredine koje imaju pozorišne festivale, kulturno srećne sredine.
Šta je još važno za jedan festival?
"Naravno, pored toga što ta sredina ima festival, važno je na koji način se taj festival vodi - koji su kriterijumi, da li su umetnički ili usko interesni, šta je ideja vodilja za pravljenje određene selekcije. U svakom slučaju, mi jesmo danas putovali i odmah igrali, što predstavlja veliki napor, ali i veliku katarzu. Jer smo je stvarno doživeli večeras, ovde, u Vranju.
U kom nivou ste vršili veće intervencije na tekstu, pošto ste pomenuli izuzetnost ovog teksta? Nismo jasno mogli videti rezove, priča jeste svevremena, ali to bih pripisala vašim, očito, izvanrednim dramaturškim intervencijama.
"Pre svega sam krenula u jezičku adaptaciju. Potpuno su različiti na hrvatskom, bosanskom, ja sam tražila da se ova drama prevede i tako je angažovana Biserka Rajčić. Međutim, referentni prevod bio mi je engleski. Pošto je ova drama prvi put bila izvedena na engleskom jeziku, u Londonu. Tek nakon toga imala je svoju verziju u Poljskoj. To nam govori o osetljivosti ove teme. Što se tiče dramaturgije. Meni je uvek najveći kompliment, i kada sam radila Ivanova, i Gospođu Ministarku, da ljudi uglavnom misle kako sam radila integralno tekst. To nije tako. Uvek radim adaptacije. Postoje štrihovi. Originalno se tekst završava pretposlednjom pesmom Zvezda severna, dok molitva Fransoa Vinjona ne postoji. Pošto je tekst mešavina pesama. Čudna je kombinacija infantilnog i pseudo – dokumentarističkog jezika".
Da li su neke stvari odstranjene?
"Neke su stvari odstranjene, neke su ostale. Kada kažem adaptacija, to znači da pratim svoju priču koju imam kada rešim da radim određeni tekst. U skladu sa pričom, javljaju mi se određene slike, te u odnosu na to komponujem slike sa celinom. Mnogo Naših razreda se igra. U estetskom smislu, način na koji smo tretirali kostim, scenski prostor sa predimenzioniranom tablom koja plače. Na primer, odmah sam znala da želim tablu koja plače, jer na taj način briše živote, svi ćemo nestati sa ovog sveta, a ta će se drama ponoviti, ta prolaznost i zlo koje se obnavlja. Ovakva razmišljanja su u meni budile te slike kojima sam oslikala ovaj tekst. Samo ukomponovanje ovog teksta imalo je inicijalno dve celine".
Koje su?
"Jedna je kombinacija dečjih i drugih pesama, potom dijaloških ispovednih delova koji su pseudo dokumentaristički. Da bi odjednom imali četrnaestu sliku koja je potpuno u drugom ključu. Na njoj sam definitivno imala najviše intervencija i štrihova, jer bi se od samo te slike mogla napraviti posebna predstava. Recimo u nekim drugim inscenacijama nema te četrnaeste slike. Zaista sam mislila da neće doći vreme koje će nas ponovo pozvati da ga promišljamo kroz ovaj tekst. Kada pogledam unatrag, od društvene problematike postoji niz predstava kojima sam se bavila: Hitler i Hitler, Zli dusi, Gospođa ministarka, Balkanski špijun... Kada se desio rat u Ukrajini, i kada sam videla na koji način se to prezentuje, nisam mogla da se ne setim svih naših revizija. Gledamo kako civilizacija odlazi i razbija se u paramparčad. Ono što su bili postulati prosvetiteljstva, na kojima smo mi verovali da počiva obrazac razvoja savremenog sveta, da je to dominantna paradigma... vraćamo se u neko plemensko vreme ispiranja mozga. Postoje poželjni i nepoželjni, svaki dijalog se seče u korenu i dobijate etikete. Pogledajmo samo tzv. cancel kulturu, ili način na koji se izveštava u poslednjim ratovima, kao i tokom građanskog rata u bivšoj SFRJ. Važno je napomenuti da se pre ove drame pojavila knjiga istoričara Jana Tomaša Grosa Susedi, tu je detaljno ispisana istorijska faktografija šta se dogodilo u mestu Jedvabne, koju pod tim imenom pisac Tadeuš Slobođanek i ne spominje u drami, jer on dramu komponuje kao jednu metaforu svih mržnji u višenacionalnim i višereligijskim sredinama".
Kakva pitanja postavljamo?
"Postavljamo pitanja šta će drama nakon istorijskih knjiga, ali autor govori koliko je bitan dijalog i postavljanje pitanja. Moramo se ponovo oformiti kao zajednica, kao gledalište, da raspravljamo o najvažnijim pitanjima koje pozorište može da pokrije. Da nije bilo tog umetničkog nivoa, ja se ne bih odlučila za ovu priču. Velika rasprava se vodila i koliko ljudi je spaljeno u štali, na šta je autor rekao da brojevi nisu bitni, već suština zločina. Suština je pogrom. Pogrom je istrebljenje koje se uvek odvija uz (makar prećutnu) podršku vlasti. Izlivi mržnje i izlivi nasilja nad kojima se autor pita zašto se ovo dešava? Mi posmatramo kako se zlo neosetno uvlači. Svoju ulogu imaju crkva, ideologije, politika... Iako to nije dovoljno da otkrijemo tajnu zla, ali možemo da ne ponavljamo zlo. Jer svako zatrpavanje istine je ponovno uspostavljanje istog razornog zla koje je uništilo druge".
