INTERVJU Davor Špišić, član žirija BPD: Bora Stanković je veliki maestro

Prvi put ste ovde, u Vranju?

Špišić: Da, ovo mi je prvi put da sam u Vranju i već vidim da će biti ubitačno. Jako se radujem što sam ovdje. Najjužnije što sam dosad bio je Vladičin Han – u Leskovcu sam služio vojsku. Kad ste vojnik, nije teško da vas osvoji trpeza, ali posle sam shvatio da to nije bilo samo zbog vojske. Iz priče sam znao da ima mnogo prekrasnih žena koje su završile u literaturi Bore Stankovića. Bio mi je dovoljan prvi dan da prošetam i vidim da to nije mit".

Da li ste upoznati sa delima Bore Stankovića?

"Naravno da sam upoznat sa literaturom velikog maestra Bore Stankovića, koja je zaista na svjetskom nivou: jedan čudan, naš, balkanski surovi realizam i poetski nadrealizam se može naći kod Bore. Teoretičari će na ovo možda skočiti na noge, ali jeste - kod Bore imamo goleme emocije koje bukte i stvaraju od mržnje do ljubavi, i to nije jednostavno učiniti na takav majstorski način kao što je Bora Stanković pisao".

Vi ste dramski pisac ovenčan velikim brojem nagrada, od kojih je jedna od skorijih Hartefaktova nagrada za dramu Otkup mlijeka...

"Tako je, u decembru Hartefakt, a u martu Držić – kolege me već zezaju da sam kao Janica Kostelić sa nagradama. Nagrade, naravno, vesele i raduju, ali i obavezuju. To nije floskula, uvijek se moraš receptirati iznova. I Hartefakt i Držić su anonimne nagrade, na šifre, tako da se isključivo razmatraju naša dela: nema predrasuda prema autoru koji je već više puta tamo. Svaki put sam iznova na tom frontu dramskog i scenarističkog pisanja, i dobijam dobar vjetar u leđa".

Imala sam priliku da pročitam siže vaše nagrađene drame "Otkup mlijeka" i zvuči veoma interesantno.

"Žiri i neki od reditelja imaju opaske da u toj surovoj priči o porodici koja je žrtva kapitalizma ima i čudnog, apsurdnog humora – ističu da su se jako ismejali na didaskalije. Mislim da nam je ovo svima zajednička priča, govori o našim porodicama koje su u post-tranzicijskim uvetima potpuno deklasirane. Najteže je zadržati porodične emocije, stabilnost i vrednost koja je svaki dan na kocki. Mislim da nam je svima u regionu to jako bliska tema".

Smatrate li da imate neki centralni motiv u svom pisanju, ili prosto idete tamo gde vas inspiracija vodi?

"Postoje kolege koje love inspiraciju, ja smatram da je pisanje zanat kao i svaki drugi i da je to proizvod – onda se ljudi hvataju za glavu i kažu - jao, nemoj mi rušiti iluzije! Ja ne znam montirati radijatore ili praviti dobar kulen, ali ovaj proizvod umem, i mislim da je puno lakše kada ovaj posao tretiraš kao zanat. Ne jurim inspiraciju, već zaista svaki dan proizvodim neku dnevnu dozu. Radim 10-12 sati jer puno radim i za televiziju, i u pozorištu i medijima. Centralni motiv bi mi možda bio, što kaže Biljana Srbljanović, porodične drame – porodica mi je uvek zajednički imenitelj. To isto nije floskula – o čemu priča Edip nego o jednoj nakrivoj porodici? Tu su zaista najveće drame i komedije, unutar naših zidova. Na kraju krajeva, tako se i Franjo Tuđman jednom podigao, rekao: „Ankice, poderane su mi papuče“ i krenuo u osvajanja. Najgore i najbolje stvari se počnu dešavati u porodicama, i društvo taj model uvek iskoristi u nekom najgorem mogućem smislu.

Apsolutno...

"To je neki zajednički imenitelj... Uvek imam prvo naslov, pa karikiram odatle šta će da bude. I kada ga jednom smislim, uglavnom i ostane takav. Takav mi je proces, jednom sam pomenuo jednoj novinarki kako smatram da u sebi imam 10 odsto talenta i 90 procenata zanata, pa se čudila kako je to moguće. Smatram da je i tih 10 odsto puno, ostalo je ustajanje u 4 ujutru. Uvek zanemarujemo ostalo što treba nadograditi i proizvesti. Jako me motivišu dedlajnovi, narudžbe i rokovi, jako volim raditi u tom paklu. Trenutno radim paralelno na tri serije, to je kao elektrana: srećom različiti su žanrovi pa ne mogu da mešam mnogo. Nikada ne znam ni kako mi se zovu lica, jedna novinarka mi je skrenula pažnju da sam ponovo nazvao neku junakinju Anđa. Žena mi je glumica i ona je uvek prvi čitač, kroz nju uvek mogu da proverim da li je to zaista govorljivo i emotivno. Mislim da je to dobra kombinacija, jer nema ni one sujete između dva pisca ili dva glumca".

Da li Vam je supruga oštar kritičar?

"Oboje smo; ne foliramo se i ne lažemo. Velike smo podrške, ali iskreno kažemo šta imamo".

To je dragoceno.