U sklopu predizborne kampanje za parlamentarne i lokalne izbore zakazane za 17. decembar, lider SSP-a Dragan Đilas boravio je u Vranju, gde je obišao lokalni odbor ove partije i razgovarao za članstvom, simpatizerima i predstavnicima partija koje će na republičkom nivou činiti listu Srbija protiv nasilja. Poseta Vranju bila je prilika da Vranje News intervjuiše Đilasa o svim važnim pitanjima koji se tiču predizbornog procesa i samih izbora, ali i planova i programa ove političke koalicije, jednog od kandidata koji pretenduje na osvajanje vlasti u Srbiji.
Razgovarao: Dejan Dimić
Vranje News: Gospodine Đilas, obišli ste više lokalnih sredina tokom aktuelne predizborne kampanje. Svi govore da je ovog puta nešto drugačije. Da li vi vidite to nešto što do sada niste u očima ljudi, uočavate li neki novi optimizam kod ljudi koji žele promene u Srbiji?
Đilas: Gde god da odem, vidim ljude koji ne deluju srećno u svom životu. Koga god sam pitao kako si, niko mi nije rekao dobro sam. To je nekako prestalo da postoji u Srbiji. Ljudi uglavnom na takva pitanja, kotisteći bogatstvo našeg jezika, osuju drvlje i kamenje na aktuelan politički trenutak i kako bi objasnili koliko im je loše“.
Pokazuju li, ipak, ti ljudi i nekakvu odlučnost ili optimizam da takvo stanje promene?
„Upravo sam hteo da kažem da u njihovim očima i verbalnom nastupu vidim i odlučnost da se stvari promene i da počnemo drugačije da živimo. To je pre svega njihova želja da živimo normalno. Kod njih je uočljiva želja za promenom, ali nisu baš sigurni kako to treba izvesti“.
Da li je, po vašem mišljenju, normalno to kako ljudi u Srbiji žive danas?
„Nije normalno ovo u čemu živimo, u toj agresiji, mržnji, pod neverovatnim pritiskom na ljude, u okruženju propagandističkih medija u službi režima, u državi gde se poštari pobune što imaju platu sa kojom jedva mogu da prežive, a onda ih zbog obustave rada proglašavaju državnim neprijateljima…
Iz vlasti se stalno govori o porastu plata, s druge strane imamo ljude koji štrajkuju zbog malih plata. Mogu li da realno rastu plate u Srbiji?
„Naravno da mogu. Kod nas lekari imaju platu od sto i nešto hiljada, svugde u okruženje je to tri, četiri puta više. Dajte da vidimo da svima porastu plate, da ljudi u obrazovanju, koje nam je možda i najvažnije, mogu da sebi obezbede dostojanstven život. Neko ko treba da drži časove u školi i da se bavi obrazovanjem dece, prinuđen je da drži časove i da radi privatno, kao i lekari. Kod nas ništa nije normalno. Pa ni to što je plata nastavnika u Srbiji ispod republičkog proseka u državi“.
Kako doživljavate situaciju na lokalu. Kao i svugde u Srbiji, ovde postoje neke firme, poput Jumka ili Simpa, pa i čitavog javnog sektora, koji predstavljaju rezervoare glasača sa dugogodišnjim kontinuitetom upućenosti na vlast i glasanje za vlast, ma ko je činio. Neki kažu da je to mnogo hiljada glasova prednosti za onog ko vlasa, što bi rekla deca – vladajuća partija u startu ima „foru“…
„Ta prednost je posledica pritisaka i ucena koje ljudi trpe na poslu, u smislu ako nešto ne učine ili ako na nešto ne pristanu, desiće im se to i to. Ako je SNS, kako čujem ovde neposredno pred zbore zaposlio oko 200 i nešto ili 300 ljudi iz COVID-a, što je bilo i neko obećanje vlasti u mnogim sredinama, smatram da je to dobra stvar“.
Da li su to budući glasači vlasti?
„Za koga će oni da glasaju na predstojećim izborima, manje je važno od toga da Vranje sada ima više lekara, medicinskog i nemedicinskog osoblja nego što je bilo ranije. Kada je reč o velikim sistemima, ja mislim da je mnogo važnije da mi vidimo kako ćemo da pokrenemo taj Jumko“.
U kom smislu?
„U smislu da ima realne poslove i da taj narod koji tamo radi ima plate koje su barem na nivou prosečnih u Srbiji“.
Postoji li konkretan način da se do toga dođe?
„Evo, ja sam dao jedan predlog još kao gradonačelnik Beograda i sproveo anketu među roditeljima o tome – da li njihova deca žele da imaju posebnu školsku garderobu. Tri četvrtine je bilo za, samo desetak odsto je bilo protiv, a 15 su bili neodlučni".
Šta bi se time dobilo?
„Osim što bismo decu obukli, ne u klasične uniforme kao nekad, već u majce, košulje, pantalone, suknje, jakne po kojima bi se prepoznavali, uz grb škole koji bi nosili, imali bismo, s jedne strane, veću sigurnost i bezbednost dece, manje socijalne razlike, a istovremeno i posao, recimo, za Jumko koji bi svu tu garderobu mogao da šije. To je jedan model, ništa ne bismo radili veštački, samo nešto što je dobro. Čuo sam pre neki dan da i Simpo u ovom mesecu slavi 60 godina postojanja, znači toliko je godina deo nekih naših života. Ajde da vidimo šta država može još da uradi da tu firmu sačuva da bude još jača, još bolja, da se zaposle dodatni radnici, da imaju pristojne plate. Da podržimo domaću privredu pre svega“.
Prednost, ipak, za sada u Srbiji imaju strani investitori…
„Prioritet treba da nam bude razvoj domaće privrede. Svaki je strani investitor dobrodošao, ali uz dva uslova – da da plate iznad republičkog proseka i da donese novu tehnologiju, ako želi pomoć Srbije. Druga varijanta je da, ako ne pristaje na te uslove, može da otvori fabriku, ali bez subvencija države“.
Šta bi država mogla da učini za privrednike što sada ne čini?
„Da smanji doprinose na plate, da donesemo zakon koji će propisati takse za celu Srbiju, da ne bude da jedna lokalna samouprava ima ovakve, druga onakve takse. Da sprečimo da bilo ko bude u poziciji da nesmetano reketira privrednike za dozvole, za bilo šta, da imamo drugačiji odnos poreske policije, u smislu da onaj ko krši zakone mora u zatvor, a onaj koji je slučajno pogrešio da ga naučimo kako treba da radi. To su sve stvari koje možemo da menjamo. Na kraju krajeva, da napravimo državu u kojoj neće biti bitno ko je na vlasti. I da svaki čovek, ma gde bio i radio, pa makar u Jumku ili Simpu, može slobodno da glasa na izborima i da pristojno živi od svog rada“.
Priča se već godinama da mnogi građani, posebno oni koji su vezani za javni sektor, izlaze u strahu na izbore, navodno pod raznim pritiscima. Kako da se oni oslobode straha?
„Svako ko ima neki posao, ne treba da se plaši. Neće zbog onoga za koga se odlučio iza paravana prilikom glasanja ostati bez posla. Obećavam svim ljudima koji su više godina zaposleni na određeno vreme, da će dobiti stalan posao, da ne bi mogao niko više da ih ucenjuje. Ljudi o koje se sistem ogrešio, pa nisu mogli da se zaposle jer nisu hteli da budu deo SNS priče, moći će da dobiju posao regularno, pema kvalifikacijama koje imaju“.
A, šta je sa onima koji su vršili pritisak na njih?
„Moraće da snose odgovornost. Nije to nikakava osveta, ali ako je neko krao, taj će morati u zatvor. Ako je neko ljude maltretirao, uslovljavao da potpisuju neke spiskove, da slikaju glasački listić, taj mora da snosi posledice za to pred institucijama neke naše buduće države. A institucije će se baviti time ne zbog nekog telefonskog poziva iz Beograda ili Vranja, već zbog toga što im je to posao“.
Govori se u Srbiji prilikom poslednjih nekoliko izbornih ciklusa o navodnim zloupotrebama u vezi sa glasanjem na sam izborni dan. Da li se sada vaša koaliciju za takvu eventualnu mogućnost priprema ozbiljnije nego prilikom prethodnih izbornih ciklusa?
„Sama činjenica da živimo u nedemokratskoj zemlji i da me svi pitaju kako ćete sprečiti krađu na izborima, pokazuje nam šta se sprema. Izborna krađa nije samo ono što se dešava tog dana kada se izlazi na birališta. Ona već traje sve vreme, kroz pritisak na birače, kroz režimsku tabloidnu mrežu, odlaske na mitinge, kroz funkcionersku kampanju“.
Koliko će biti važna uloga kontrolora na sam dan glasanja?
„Svaki kontrolor koji tog dana ode da čuva kutiju je za mene heroj. To su ljudi koji su uglavnom odbili nekakve pare, odbili da im neko nekog zaposli… Oni će tog dana voditi bitku da bi se sačuvala volja građana. Herojstva nam nikad nije manjkalo i očekujem da će se to i sada pokazati. Svi će proći obuku, imaćemo jedno centralno telo na nivou većeg dela srpske opozicije koji se zove Srbija protiv nasilja za kontrolu svih izbora u Srbiji. Borićemo se koliko god je to u našoj moći da sačuvamo tu volju na svim biralištima, do najmanjih seoskih sredina“.
Ukoliko bi hipotetički došlo do političkih promena u Srbiji, koliko je po vašem mišljenju potrebno vremena da u Srbiji počnu da se dešavaju bolje stvari na planu ekonomije i životnog standarda?
„Šest meseci. To je sasvim dovoljno da sprovedemo ono što smo planirali. Svako će po isteku tog perioda moći da primeti da je bolje“.
Po čemu?
„Neki od koraka bi bili da finansiramo zdravstvo iz budžeta, po modelu Crne Gore ili Velike Britanije, automatski bi porasle plate svima za desetak odsto. Osim u zdravstvu, plate bi odmah bile povećane u obrazovanju i socijalnim ustanovama od para koje imamo. Vratili bismo penzionerima koji su zakinuti ili njihovim naslednicima 700 miliona evra, koje im je uzela država pod Vučićem. Za sve to postoje danas pare u budžetu Srbije“.
Da li se tim budžetskim novcem danas dobro raspolaže, kao što tvrdi vlast?
Ne, taj budžet se od aktuelnog režima troši na besmislen način, troše se pare kroz korupciju, kroz pogrešne projekte, kroz investicije koje koštaju najmanje tri puta više nego što treba da koštaju. Mi bismo morali da usmerimo novac u ljude, podržimo domaću privredu, oslobodimo ih nekih dažbina a neke uvedemo u red, da razbijemo monopole, sprečimo inflaciju i divljanje cena. Nenormalno je da neko gaji jabuku i prodaje je za 50 dinara a ta jabuka za dva dana završi u hipermarketima po ceni od 130 dinara. Kao što nije normalno da hemija i kućne potrepštine u Nemačkoj, gde su plate pet puta veće, koštaju duplo manje nego u Srbiji. Kada rasturimo te monopole, vi automatski imate bolji život u Srbiji“.
Šta posle toga?
„Ulazak u ozbiljne reforme, ozbiljno ulaganje u obrazovanje, ekonomske promene za nastavak boljeg života u periodu koji dolazi. Verujte mi, svako u Srbiji osetiće za šest meseci boljitak. Ja sam čovek koji je neke stvari u životu uradio i sve što sam obećao sam uradio. Ali, nije sve do mene ili vas. Promena će se desiti kad narod bude bio spreman da promeni vlast“.
