Vranje - Po religioznoj tradiciji datum praznovanja vaskrsenja Isusa Hrista je tako izabran da odgovara astronomskim uslovima koji su navodno vladali 30. godine nove ere, u doba kad je Hrist razapet.
Uskršnji datum je, kao i svaki drugi datum, astronomski problem.
U skladu sa konvencijom o ovom prazniku koja je usvojena u doba cara Konstantina i koja se u hrišćanskom svetu koristi već 17 vekova, potreba da se što tačnije odredi datum Uskrsa dovela je i do više reformi kalendara, one najpoznatije pape Grigorija, ali i drugih, manjih popravki.
Određivanje datuma Uskrsa predstavlja, inače, jednu od retkih tekovina drevnog lunarnog kalendara koje su preživele u hrišćanskoj civilizaciji.
Savremeni kalendar je deo rimske tradicije i to je takozvani solarni kalendar – u njemu godina odgovara periodu revolucije Zemlje oko Sunca, dok se u Starom veku koristio i danas sasvim neintuitivan lunarni kalendar, zasnovan na periodičnosti rotacije Meseca oko Zemlje.
Više stvar tradicije nego kalendara - Kako se određuje datum Uskrsa?
Po rasprostranjenoj definiciji, uskršnja nedelja se određuje kao nedelja u sedmici posle punog meseca koji se javi posle prolećne ravnodnevice (20. odnosno 21. marta).
Posmatran sa zemlje, Mesec uobičajeno prolazi kroz četiri svoje mene, od mladine do uštapa, punog meseca, koji se neposredno po dolasku proleća, tradicionalno naziva pashalni.
Po pravilu, ako se ovaj, prvi prolećni uštap dogodi u nedelju, za Uskrs se uzima sledeća nedelja.
Zato Uskrs može biti bilo koji od 35 dana posle prolećne ravnodnevice, od 22. marta do 25. aprila.
Pošto su u julijanskom kalendaru datumi pomereni, pravoslavni Uskrs može biti između 4. aprila i 8. maja.
Uskrsi se, inače, mogu poklopiti samo između 4. i 25. aprila, a po Dirihleovom principu, to se može desiti u tri od pet mogućih sedmica.
Međutim, sa ovom definicijom uskršnjeg datuma treba biti dodatno oprezan.
Mada jednostavna i pominje se u većini enciklopedija, ona nije jednoznačna, već samo ilustruje metod, ali se u praksi pri određivanju datuma ne koristi definicija nego takozvane epaktne tablice koje su više stvar tradicije nego kalendara.
Naime, po religioznoj tradiciji, datum praznovanja vaskrsenja Isusa Hrista je tako izabran da odgovara astronomskim uslovima koji su navodno vladali 30. godine nove ere, u doba kad je Hrist razapet.
Rasprave među ranim hrišćanima - Dan praznovanja vaskrsenja je, takođe, vrsta predstave do koje se došlo dogovorom.
Naime, rane hrišćanske zajednice više od jednog veka vodile su žustru raspravu o datumu na koji treba praznovati ovaj događaj.
Vremenom je prevladalo mišljenje, koje je usvojila većina tadašnjih zajednica, da se to desilo u nedelju, prvog jevrejskog radnog dana posle Sabata.
Ovo viđenje je ugrađeno i u najkasnije napisano, ali najpopularnije, ne-sinoptičko Jevanđelje po Jovanu koje kaže da „u prvi dan sedmice dođe Marija Magdalena na grob rano dok još beše mrak i vide da je kamen dignut sa groba” (20,1).
Prema prethodnim opisima tajne večere i raspeća, to se odigralo u vreme jevrejskog polećnog praznika Pashe.
U skladu sa tom tradicijom, određeno je da se Uskrs slavi u nedelju, u sedmici posle pashalnog punog meseca, odnosno u nedelju posle prvog “eklezijastikalnog” punog meseca posle 20. marta.
Crkveni pun mesec - Ova konvencija konačno je i usvojena na Prvom saboru u Nikeji 325. godine.
Sa njom je i datum punog meseca približno određen i naziva se eklezijastikalni, ili crkveni pun mesec. No, ni on, kao ni sama ravnodnevica, ne odgovara pravom astronomskom punom mesecu.
Zato se, mimo pomenute definicije, u praksi, pri crkvenom određivanju datuma Uskrsa isključivo koriste zlatni brojevi i takozvane epaktne tablice.
Naziv epakti potiče od grčke reči epaktós, uveden ili umetnut, a označava broj dana za koliko solarna godina premašuje lunarnu.
To je zapravo broj dana Mesečeve starosti na početku svake nove godine i kako se menja iz godine u godinu, on određuje koliko će se Uskrs pomeriti.
Tvorac nove ere u računanju vremena - U pozadini ovakvog načina određivanja Uskrsa je stari jevrejski, solarno-lunarni kalendar. U ovom složenom kalendaru godina se određivala kao 12 lunarnih meseci.
Inače, Mesec obiđe put oko Zemlje za 29 dana, 12 sati, 44 minuta i 3,3 sekunde.
Pošto ovaj mesec traje oko 29,5 dana, godina u zbiru iznosi samo oko 354 dana.
Zato je u ovom kalendaru uvek nedostajalo oko 11 dana godišnje.
Da bi se taj manjak nadoknadio periodično su se ubacivali vanredni meseci, a ceo ciklus se ponavljao na svakih 19 godina.
Tako se i pri određivanju Uskrsa počela koristiti tablica, razvijena u 6. veku, sa 19 pashalnih datuma iz koje se datum Uskrsa čita na osnovu ostatka pri deljenju sa 19.
Metod je razvio aleksandrijski matematičar Dionizije Eksiguus, zaslužan za izračunavanje godine Hristovog rođenja i uvođenja nove ere u računanje vremena.
Izvor: Slobodan Bubnjević, Nauka kroz priče
