U svakom vremenu narod je isti. On zna da slavi, ali i kamenuje... bez povoda... (...) Pojedinac je u stanju da misli, a ne masa. Masa se kotrlja, ide pričom, za glasom. Pa i vi oprostite im i pustite ih !, poručuje Ivo Andrić posrnulom piscu Borisavu Stankoviću u njihovom susretu, dok Beogradom traje hajka demonstranata koji traže vešanje za pisca, jer je sarađivao sa Beogradskim novinama u vreme okupacije prestoničkog grada.
Piše: Vojkan Ristić (tekst je preuzet iz dnevnog lista Politika)
Vranje - Južnjak po vokaciji, književnik i autor više srednjoškolskih udžbenika dr Časlav Đorđević u svom dramskom tekstu „Tragedija jednog nesporazuma” prikazuje pisca i više likova (Milana Ogrizovića, Čiča Iliju Stanojevića, Stanislava Vinavera, Dišu Stevanovića, blagajnika „Politike” ...), koji se susreću sa Borom Stankovićem nakon njegovog povratka iz zarobljeničkog logora u Derventi, tokom okupacije Beograda u Prvom svetskom ratu.
Naslanjajući se na piščeve zapise „Pod okupacijom”, autor ne iskače u faktografiju već pokušava da, kao dobar poznavalac dela pisca iz Vranja, iznese dramsku radnju vremena u kojem je pisac izveden kao pred „streljački vod, a da nije bio streljan” i izgubio život.
Đorđević kaže da je ovaj dramski tekst "iskop i ukop duše".
"To ne piščevo metafizičko zaokruženje.
Zato što nije bio spoljašnji pisac, već mučeni slikar teške ljudske „pećine”.
Bora je tako počeo. Sazrevao.
Trajao u svom nestajanju, a da je ostao sam, samcit.
Nije mogao da bude epiloški drugačiji njegov život, nego borba za visinu duše i tvrdoću života.
Posrtao je samosvesno, s velikom ljubavlju prema okruženju koje nije imalo razumevanje za sve što je on sobom nosio, a kafanskim životom trošio.
Izdigao se dušom, kao siromah iz likova u svojim delima i prizemljio, jedino kako je mogao, potrošenim zdravljem koje mu je ugasilo život", objašnjava Đorđević za Politiku.
Prva verzija ovog dramskog teksta objavljena je u Književnom časopisu Gradina u Nišu 1988. godine, pod emotivnim naslovom Piscu sude hulje.
Nakon toga Đorđević je objavio još dve knjige u kojima se sasvim drugačije bavi Stankovićem i njegovim delom.
Bez pretenzija objavljuje sasvim autentično čitanje tananih slojeva emocija i erotike sa kojom je živeo i o čemu je pisao Bora.
To su knjige Tajni zapisi književnika B. Stankovića (Narodna knjiga, Beograd 2005) i Žena na mesečini – Nepoznate erotske priče književnika B. Stankovića (Književna zajednica Borisav Stanković, Vranje 2013. godine).
Jedan od recenzenata Predrag Nešović navodi da je „mnogo scenskih podudarnosti sa čvrstim uporištem u današnjem kriznom vremenu (...)”.
Za dr Miroslava Radonjića reč je o delu koje se "čita sa izrazitom literarnošću komada".
Sam tekst drame koji sada stoji pred čitaocima kao literarna svetkovina, u eventualnoj dramskoj produkciji zahtevao bi određeno daramaturško prepravljanje.
U svakom slučaju, ovo je inicijacija za upravu vranjskog pozorišta jer, što bi se reklo „Borino delo je igrano, a on nikada nije bio na sceni u svom rodnom gradu”.
Dr Časlav Đorđević je „bacio rukavicu” i kakav bi odgovor na tekst trebalo sačekati.
„Moram u Vranje da završim te pevce...
Da se setim oca i čaršije...”, poručuje posrnuli književnik, kojeg u prestonici nisu razumeli, a on želeo da se sastane sa svojim krajem, što se ipak nije desilo.
Bora pod okupacijom kao TV film
Književnik Jovan Radulović napisao je scenario za TV film Bora pod okupacijom koji je režirao Milovoje Miško Milojević. Film je premijerno prikazan 2006. godine i predstavlja priču koja na autentičan način slika sudbinu pisca posle okupacije. U kulturnoj javnosti Srbije prihvaćen je „kao autentično i iskreno kazanje o piščevoj sudbini”.
