Najvažniji datumi srpsko-albanskih odnosa u periodu posle Slobodana Miloševića su 20. i 31. maj 2001. godine. Najpre je ovog prvog datuma pre dvadeset godina stavljena tačka na oružani sukob, koji je na jugu Srbije trajao nešto više od šest meseci, a potom je 31. maja država uspostavila suverenitet nad delom svoje teritorije koju su za to vreme pod kontrolom držali naoružani Albanci. Ova dva datuma od pre dvadeset godina otvorila su novu stranicu savremene istorije srpsko-albanskih odnosa i trajno obeležili međusobni položaj Srba i Albanaca, ne samo na jugu Srbije. Novinar iz Vranja Radoman Irić, koji se prirodom i karakterom srpsko albanskih odnosa bavi trideset pet godina, upustio se u rizik da nam slikom i rečju, kroz feljton koji objavljivljujemo svakog dana, predoči ključne događaje i ličnosti koje su obeležile srpsko-albansku društvenu scenu od sredine sedamdesetih godina prošlog veka, s akcentom na oružani sukob 2000/2001 godine.
Ovom pričom počinje najvažnije poglavlje feljtona „Jedna srpsko-albanska priča“. Najvažnije je jer njime započinje praćenje pregovaračkog procesa koji će dovesti do kraja ovog sukoba. A kraj je došao potpisivanjem Izjave o demilitarizaciji kojom se Oslobodilačka vojska Preševa , Medveđe i Bujanovca, pred međunarodnim posrednicima, obavezala da će prekinuti oružana dejstva i položiti oružje. Srpska strana je odgovorila aktom amnestije za sve pripadnike OVPMB koji nisu okrvavili ruke.
Piše: Radoman Irić
Vranje - Prvom sporazumu o prekidu oružanih dejstava na jugu Srbije prethodila je važna odluka koju je Komanda NATO alijanse donela 7. marta 2001. godine.
Tom odlukom, koja je bila utemeljena na situaciji na terenu, jugoslovenskim trupama je dozvoljen povratak u Kopnenu zonu bezbednosti (KZB) po sistemu „korak po korak“.
Ova odluka će, to će brzo pokazati naredni događaji, bitno promeniti situaciju na terenu, jer je postojeće stanje bilo neodrživo.
Pet dana kasnije međunarodni predstavnici su doveli do novog, važnog čina ovog sukoba.
U kontaktima sa srpskom i albanskom stranom 12. marta 2001. godine došlo se do teksta „Sporazum o prekidu vatre“.
Ovaj važan dokument prvo je potpisao Šefket Musliu, komandant OVPMB, a nešto kasnije potpis je stavio i Nebojša Čović, predsednik Koordinacionog tela.
Već 14. marta Združene snage bezbednosti razmeštene su na položaje u Kopnenoj zoni, tik uz granicu sa Makedonijom kako bi se sprečio prelazak pripadnika OVPMB preko granice i eventualno prenošenje sukoba na teritoriju južnog suseda.
Kako je upućenima u ovu materiju poznato ovaj, prvi Sporazum o prekidu vatre, kratko je poštovan – samo pet dana.
Kraj sukoba – komandanti potpisali Izjavu o demilitarizaciji
U maju iste godine, posle dugih pregovora, najviši predstavnici međunarodne zajednice (NATO, KFOR, UNMIK) uspeli su da ubede komandante OVPMB da stave svoje potpise na novi dokument o trajnom prekidu vatre.
Dokument je nazvan „Izjava o demilitarizaciji“.
Taj istorijski čin dogodio se 20. maja 2001. godine u Končulju, rodnom selu Šefketa Musliua, glavnokomandujućeg OVPMB.
Izjava o demilitarizaciji, koja podrazumeva razoružanje i raspuštanje OVPMB, potpisali su komandant Šefket Musliu i njegovi saradnici - komandanti sektora centar i jug Ridvan Ćazimi i Mustafa Šaćiri.
Izjavu je, u svojstvu svedoka, potpisao holandski diplomata Šon Saliven, tadašnji šef NATO kancelarije u Beogradu.
Na taj način su najviši predstavnici međunarodne zajednice, bez prisustva srpske strane odnosno predstavnika Savezne ili Republičke vlade, uspeli da nateraju albanske komandante da polože oružje i raspuste svoje jedinice.
Potpisivanje Izjave o demilitarizaciji jedan je od najznačajnijih događaja u novijoj istoriji srpsko-albanskih odnosa.
Da se ovaj čin nije dogodio pitanje je kako bi se dalje odvijao srpsko-albanski konflikt, kuda bi nas to odvelo i šta bi smo danas imali na ovim prostorima.
Na kraju jedna opaska u vezi sa ovim događajem.
Od tada do danas lideri svih albanskih partija i čelnici albanske nacionalne zajednice redovno izbegavaju upotrebu termina „Izjava o demilitarizaciji“.
Umesto toga koriste se terminom „Končuljski sporazum“.
Da pojasnimo.
Trojica komandanata OVPMB u Končulju se ni sa kim nisu ništa sporazumeli.
Oni su, pod pritiskom međunarodne zajednice, potpisali Izjavu kojom su položili oružje.
Pošto se, dakle, niko ni sa kim nije ni oko čega sporazumeo logično je da ne postoji nikakav sporazum, pa ni „Končuljski sporazum“.
Postoji samo „Izjava o demilitarizaciji“ Oslobodilačke vojske Preševa, Madveđe i Bujanovca.
Nastaviće se...
Prenošenje teksta ili delova teksta nije dozvoljeno bez kontaktiranja redakcije i odobrenja autora feljtona.
