Dimitrijo, sine Mitre čuvena je vranjska starogradska pesma. Iako se često misli da je u pitanju izvorna narodna pesma, njena autorka je zapravo Vranjanka Stana Avramović Karaminga (1897 - 1969).
Pesmu je spevala 1919. godine po istinitom događaju, a uobličavala ju je sve do svoje smrti 1969.
Među brojnim interpretatorima ove pesme nalaze se vranjski pevači Staniša Stošić, Ivana Tasić, Branimir Stošić Kace, te Vasilija Radojčić Olivera Katarina i drugi.
Čuvena baba Stanina rečenica, koja je izazvala brojne nedoumice i ostavila "nezatvorena vrata" u vezi sa pomenutom pesmom glasi: "Sve nesam rekla, sve i neje za pesmu".
Upravo je ta rečenica bila povod da se mnogi upuste u traganje za otkrićem baba Stanine tajne.
"Imala sam jedanaest godina kada je baba Stana umrla, dovoljno godina da bih mogla da se setim njenog lika. I njenog promuklog glasa koji je imao tužnu notu, ali bio tako prijatan za slušanje. Njenih očiju koje su nekako uvek bile tužne i često se punile suzama.
U to vreme nisam baš razumela zašto je to tako", priča njena unuka Marina Džikić.
Unuka Karamingina ističe da je baba Stana za tekst i melodiju za pesmu "Dimitrijo sine Mitre" imala i te kakav povod.
"Pesma je posvećena Dimitriju, njenom bratu od tetke. Ova pesma se i dan danas sluša i peva na svadbama, u kafanama, na festivalima. A, zašto? Pa, svi smo mi pomalo Dimitrije. I ja sam pomalo Dimitrije, imamo svojih lepih, ali i tužnih dana i kada sam mnogo tužna slušam ovu pesmu i plačem. Sada shvatam zašto je moja baba plakala dok je pevala", navodi Marina.
"Dimitrija" je Stana ispevala 1919. godine, pre više od 100 godina, na osnovu predsmrtnog kazivanja majke o tragičnoj sudbini njihovih rođaka, Dimitrija i Stane, po kojoj je Karaminga i dobila ime. Reč je o tragičnoj sudbini ogromnih razmera i, zapravo, samoubistvu koje je vranjska pesmopojka otkrila tek pred smrt, poverivši se prijateljima.
"Sve nesam rekla, sve i neje za pesmu", kazala je tada.
A, priča ide ovako. Dimitrije iz pesme bio je sestrić Staninog oca Tome Karaminge. Iskonski je voleo svoju prelepu ženu Stanu. Prvih godina živeli su lepo, ali godine su prolazile, a Stana nikako da zatrudni. U ono vreme jedinim krivcem za nerodni brak smatrane su žene, a brak bez dece značio je tragediju i prokletstvo. Počela su svekrvina prebacivanja, dan za danom život u porodici za Stanu postajao je sve nepodnošljiviji. Sve češće je i Dimitrije prigovarao Stani da mu je badava "njena ubavinja" kada nemaju poroda. Od tuge koja ju je izjedala, Stana je odlučila da sebi oduzme život. Za takvu nameru saznao je ujak Toma i sprečio nesreću. Posavatovao ju je da tajno zatrudni, sa drugim čovekom, a njen strah od praiskonskog greha umirio je rečima: "Da imaš dete, neje greh". Uskoro se pročula radosna vest da je Stana, iako u poznim godinama, trudna. Polako se vraćala sreća u porodicu. Stanu su svi čuvali i pazili.
No, porođaj je bio težak. Stana nije izdržala, ali je dete preživelo. Sedam dana kasnije Dimitrije je pozivao rođake i prijatelje na sedmodnevni pomen Stani. Kada je došao kod ujaka Tome, ovaj je jedva progovorio.
"Izedosmo gu Stanu. Prvo, majka ti što gu je kinjila, ti što si bija nerodan, a ja što sam vu kazaja s koga da ide. Dete, sinko, neje tvoje", kazao mu je Toma.
Dimitrije je ćutao neko vreme, pribirao se, a onda tiho progovorio: "Nema veze, mi smo i onako hteli dete da usvojimo, a ovo ga je barem moja Stana rodila". Sutradan na groblju, posle završenog parastosa, Dimitrije je samo tiho progovorio: "Ovde, pored moju Stanu da me kopate". I, pre nego što je bilo ko mogao da s preči tragediju, izvadio pištolj i ubio se.
Na osnovu ove priče nastala je pesma "Dimitrijo, sine Mitre".
Projekat Elektronski registar vranjske gradske pesme realizovan je uz finansijsku podršku Grada Vranja.
