Vranje - U teatrima širom sveta u nedelju se obeležava Svetski dan pozorišta.
Ustanovljen je na inicijativu Međunarodnog pozorišnog instituta i od 1961. godine obeležava se svakog 27. marta.
Prvi put u Helsinkiju, a zatim u Beču na devetom ITI kongresu, juna 1961. godine, tadašnji predsednik Arvi Kivima iz Finske, predložio je da se proslavlja Svetski dan pozorišta.
Njegov predlog je prihvaćen sa oduševljenjem.
Od tada se svakog 27. marta (dan otvaranja Teatra nacija 1962. u Parizu) obeležava ovaj dan na različite načine.
U Vranju pozorišni život postoji već 126 godina.
Prvu pozorišnu predstavu Vranjanci su odigrali 30. januara 1896. godine (Njegošev Gorski vijenac, u režiji Radoja Domanovića, ondašnjeg profesora Gimnazije u Vranju).
Na inicijativu omladine i gradske inteligencije i između dva svetska rata pripremane su i pokazivane pozorišne predstave.
Petog oktobra 1924. godine formirano je Pozorište građanske kasine i od tada u Vranju počinje organizovan pozorišni život.
Okružno narodno pozorište osnovano je 27. aprila 1946.
Za upravnika je postavljen Ljubiša Ružić.
Uspešno je radilo do 31. augusta 1954.
Tada je sala imala 425 mesta.
Prva predstava izvedena je 6. jula 1946. godine i bio je to Pokojnik Branislava Nušića.
Radila su čak tri profesionalna scenografa - Milorad Antić, Momčilo Antić i Ljubinka Đorđević.
Momčilo Antić je bio i glumac, pisac dečjih predstava, a pojavljivao se i kao reditelj.
"Uspeli smo. To nije bilo lako. Trebalo je bez igde ičega otvoriti pozorište", ostale su reči Vuleta Aleksića Vrteškara, kasnije poznatog glumca u Nišu.
Posle osam godina pozorište je ostalo bez profesionalnog statusa - zbog besparice.
Prvog marta 1954. godine doneta je odluka o ukidanju tada Narodnog pozorišta Bora Stanković.
O tome je sa setom pisao Momčilo Antić Klinčar, glumac, reditelj, scenograf.
"Profesionalno pozorište u Vranju živelo je samo osam godina.
Nedovoljno da izgradi svoju umetničku fizionomiju i stekne svoj potpuni identitet", napisao je između ostalog.
Za to vreme izvedeno je 66 premijera, odigrano 1.056 predstava koje je videlo 323.020 gledalaca.
Zbog nedostatka sredstava profesionalno pozorište je ukinuto, i dugo godina je potom bilo u statusu amaterskog.
Uspešan period delovanja amaterskog pozorišta usledio je iza toga, sa stalnim repertoarom, brojnom publikom i nagradama na republičkim i jugoslovenskim festivalima.
Na festivalima amaterskih pozorišta tadašnje SFRJ tada osvjajaju pregršt Zlatnih maski - za glumu, režiju, kostime.
Prve glumačke, kasnije i rediteljske korake u Vranju u tim amaterskim danima načiniće Jug Radivojević (danas upravnik Beogradskog dramskog pozorišta) i njegova sestra Ana Radivojević.
Nezaboravne predstave iz tog perioda su Ruženje naroda u dva dela, Sveti Sava, Nastojnik, Buba u uhu, u kojima su nastupali Ljuba Manojlović, Pera Stojanović Tuman, Momčilo Antić Klinčar, Goran M. Antić, Dragan Stanković, Toma Jovanović Klinčar...
U vranjskom pozorištu ponikli su poznati glumci koji su sada u zrelim godinama Ljuba Bandović, Dragan Boža Marjanović, Milan Vasić i dr.
Kostime za predstave gotovo redovno je radila Zora Živadinović Davidović, unuka Borisava Stankovića, a scenografiju čuveni Dušan Stanić...
U više navrata muziku je komponovao Vojislav Voki Kostić, potom Nenad Milosavljević - Neša Galija...
Najveći uspeh u dosadašnjoj istoriji pozorište je ostvarilo na VIII međunarodnom festivalu Zlatni vitez u Moskvi 2010. na kojem je predstava Paviljon br.6 (Čehov) nagrađena srebrnim vitezom za predstavu u celini i zlatnim vitezom za najbolju mušku ulogu (Nebojša Dugalić za ulogu doktora Ragina).
Pojedine predstave i pojedinci nagrađivani su proteklih godina na Sterijinom pozorju i festivalu Joakim Vujić.
Pored brojnih nagrada i priznanja pozorište je dobilo Vukovu nagradu i Orden zasluga za narod sa srebrnim zracima.
U septembru 1997. godine vranjski teatar ponovo se pridružio porodici profesionalnih pozorišta Srbije.
Pozorišni život u Vranju upražnjavao se neprekidno do 2. jula 2012. godine u zgradi koju je 1892. godine izgradio vranjski trgovac Janča Jovanović Baldžija, ali je te 2012. zgrada pozorišta u potpunosti izgorela u podmetnutom požaru.
Obnova i rekonstrukcija završeni su sedam godina kasnije, u oktobru 2019. otkad teatar funkcioniše u novoj, modernoj zgradi sa najsavremenijom pozorišnom opremom.
Već 41 godinu pozorište uspešno organizuje Borine pozorišne dane, na kojima je do sada prikazano oko 450 predstava, uz učešće mnogobrojnih pozorišta iz Srbije i inostranstva.
Festival od prošle godine ima takmičarski karakter.
U foajeu pozorišta, u vreme poslednjeg festivala u oktobru 2021, u čast utemeljivača festivala i dugogodišnjeg upravnika Pozorišta Bora Stanković u Vranju, otkrivena je fotografija Radoslava Radivojevića, koja će trajno zauzimati svoje mesto na samom ulazu u teatar.
Radivojević je 1979. godine osnovao manifestaciju Borini pozoršni dani.
U svetu, danas na Međunarodni dan pozorišta, nacionalni centri Međunarodnog pozorišnog instituta i čitava međunarodna pozorišna zajednica organizuje razne pozorišne manifestacije, od kojih je najvažnija tradicionalna međunarodna poruka koju, na poziv ITI-ja, uvek piše pozorišna ličnost svetskog ugleda.
To je ove godine Piter Selars (SAD), čiju poruku u celosti objavljujemo u nastavku.
Dragi prijatelji,
Dok je svet, kao da je priključen na infuziju, svakog sata i minuta prima nove vesti, mogu li da nas sve, kao stvaraoce, pozovem da pristupimo istinskom prostoru i sferi i perspektivi epskih vremena, epskih promena, epske svesti, epskih promišljanja i epskih pogleda? Živimo u epskom dobu ljudske istorije, a dubinske i značajne promene koje proživljavamo u pogledu odnosa ljudi sa samima sobom, sa drugim ljudima i sa ostalim svetom skoro su van našeg opsega da ih spoznamo, artikuliramo, iskažemo, izgovorimo.
Mi ne živimo u dvadesetčetvoročasovnom ciklusu vesti, već živimo na kraju vremena. Novine i mediji su u potpunosti nepripremljeni i onemogućeni da se uhvate u koštac sa svim stvarima koje proživljavamo.
Gde je jezik, gde su pokreti i gde su slike koji bi nam omogućili da shvatimo suštinske promene i raskole koje doživljavamo? I kako možemo da shvatimo sadržaj naših trenutnih života kao iskustvo, a ne kao novinsko izveštavanje?
Pozorište je umetnička forma iskustva.
Kako u svetu koji je preplavljen opsežnim medijskim kampanjama, simuliranim iskustvima i turobnim predviđanjima možemo da dosegnemo van neprekidnog ponavljanja brojki da bismo iskusili ono svetovno i beskrajno u pojedinačnom životu, ekosistemu, prijateljstvu i svetla na plavom nebu? Dve godine pandemije korona virusa su utihnule ljudska čula, suzile ljudske živote, uništile veze među njima i vratile nas na jedan neobični početak ljudske života.
Koje seme treba posaditi i uzgajati u ovo vreme, a koje iždžikljalo i napadno korenje treba zatreti, potpuno i za sva vremena? Mnogo ljudi je na ivici. Mnogo se nasilja rasplamsalo, neracionalno i neočekivano. Mnogo se utemeljenih okvira pokazalo kao strukture neprekidne okrutnosti.
Gde je naša kultura sećanja? Čega treba da se sećamo? Koji nam rituali napokon dozvoljavaju da ponovo izmislimo i započnemo korake koje nikada nismo napravili?
Pozorištu epskih vizija, svrhe, oporavka, popravka i brige trebaju novi rituali. Nama ne treba zabava. Nama treba okupljanje. Treba da delimo prostor i gradimo zajednički prostor. Treba nam zaštićeni prostor suštinskog razumevanja i jednakosti.
Pozorište je zemaljsko stvaranje prostora jednakosti među ljudima, bogovima, biljkama, životinjama, kapima kiše, suzama i preporoda. Prostor jednakosti i suštinskog razumevanja osvetljava skrivena lepota koju održava živom suštinski odnos opasnosti, spokoja, mudrosti, delovanja i strpljenja.
U spisu Avatamsaka Sutra, Buda nabraja deset vrsta strpljenja u ljudskom životu. Jedno od najsnažnijih je „Strpljenje da spoznamo sve kao opsenu“. Pozorište je oduvek predstavljalo život na ovom svetu kao opsenu, dajući nam mogućnost da oslobađajućom jasnoćom i silom dokučimo ljudsku iluziju, zabludu, slepilo i poricanje.
Toliko smo ubeđeni u ono što posmatramo i način na koji posmatramo da ne možemo da vidimo i osetimo alternativne stvarnosti, nove mogućnosti, drugačije pristupe, nevidljive odnose i bezvremenske veze.
Ovo je vreme za suštinsko osvežavanje naših umova, naših čula, naše mašte, naših istorija i naših budućnosti. To ne mogu da urade ljudi koji rade sami, izolovani od drugih. To je nešto što moramo da uradimo zajedno. Pozorište nas poziva da to učinimo zajedno.
Najiskrenije vam hvala na vašem radu.
Piter Selars
